ПРЕПОДОБНИ СИЛУАН: КО ЋЕ СЕ СПАСИТИ?

У нашем земаљском животу, у сфери остављеној Богом за пројављивање не само позитивних него и негативних могућности слободе, нико и ништа не може потпунно спречити пројављивање зла. Али, молитва покренута љубављу, може знатно да утиче на ток збивања и да умањи размере зла.

Живот беше светлост људима. И светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн. 1,45). Тама небића не може да прогута светлост живота. Све добро које долази од Бога и враћа се Богу јесте неуништиво. Молитва је једна од највиших форми овог неуништивог, вечног и благог бића. То је онај добри део... који се никада неће узети (Лк. 10,42).

У ревновању за своје спасење као и за спасење својих ближњих подвижник, усредсређен на свог унутрашњег човека, види у самом себи силу "закона греха" (Рим.7,23). Опажајући како грех убија, умртвљава га (Рим.7,11), при свем труду да чини добро, он често долази скоро до очајања, и у таквом стању се моли.

Сећам се једног дивног сусрета. Посетио нас је један монах-пустињак. Било му је око 70 година. Живео је у једном забаченом месту, на путу из манастира у скит, крај једне речице усред шуме. Имао је бледо, измучено, наборано и одавно непрано лице, тамносиве власи и упале сивкастоплаве очи. Дуго смо разговарали. Причао нам је о себи следеће:

"Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом, ипак - не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника. Међутим, прошле године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило се да ми се јавио Господ и упитао ме: "Зашто тако плачеш?" Ја сам ћутао. "Зар ти не знаш да ћу ја судити свету?" И даље сам ћутао... Господ ми затим рече: "Помиловаћу сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога" На то мени сине мисао: "Па, зашто се ми онда толико мучимо сваки дан?" На овај покрет моје душе Господ одговори: "Они који страдају због Мојих заповести, биће Моји пријатељи у Царству небеском, док ће остали бити само помиловани". Затим Господ ишчезе".

Ово се збило са њим на јави. Он нам је такође испричао још два своја виђења, које је имао у тананом сну након молитве за цели свет.

Нећемо казати име тог монаха, јер је он још међу живима, а ни његова виђења нећемо процењивати. Док смо га слушали, ни на који начин нисмо испољили свој став према ономе што нам је казивао држећи се строго правила Атонских отаца - бити нарочито опрезан када се ради о виђењима. Могуће је да је наша хладна опрезност или нешто друго непријатно у нама одбило овог старца, тек он више није долазио код нас. Истина, појавила нам се нескромна мисао - да га мало боље испитамо. Можда га је то позледило? Не знамо.

За време нашег општења са светогорским монасима, срели смо девет људи који су волели да се моле за сав свет, и то са плачем. Једном смо слушали разговор двојице монаха. Један од њих рече:

- Не могу да разумем, зашто Господ не подари мир свету, ако Га за то моли макар и само један човек?

Други одговори:

- Како би био могућ потпуни мир на земљи, ако би остао макар један човек са злом вољом?

Али вратимо се на нашу основну тему!