Искушења и увреде

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.

Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.

Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање.

Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрасташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана.

А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.

Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

Преподобни Нил Сорски

ПРАВИ ХРИШЋАНИ И ЛАЖНИ ХРИШЋАНИ

Они, дакле, који се искушавају а не одступају, нису познати само Богу него и ђаволу који има велику жељу да искушава Божије људе, као праведног Јова. Бог никада не оставља подвижника, али се за тренутак уклања, тако да се испита вера његова. И не оставља никада ђавола да га напада више него што може да поднесе. Не колико хоће ђаво, него колико хоће Бог. То је мера искушења. Зато што Бог хоће да се искушавају истинити и непоколебиви борци. Ко се бори непоколебиво против искушења, не мари низашта, одбацује све и једино што га интересује јесте да буде угодан Богу. Добар борац све радости и славу светску сматра за ђубре у сравњењу са љубављу Божијом. И колико подвижник напредује у врлини, толико се смирава и сву славу одаје Богу који му помаже и јесте узрок његове победе.

У часу када нас заокупе искушења, помолимо се Богу говорећи: „Само си Ти Господе, силан, и наша борба је прво Твоја борба. У Твоје руке се предајемо. Ратуј, и побеђуј са нама“.

Тако се испробавају добри борци као што се проба злато у огњу, чистећи се од непотребних састојака и излази прочишћено. Без огња не можеш да га препознаш, зато што је измешано са другим некорисним материјама. Без искушења хришћанин се не може очистити од прљавштине душе која му не дозвољава да се приближи Богу. Лажни хришћани се колебају лако када се нађу у огњеној пећи искушења, и тако се удаљују од Бога. А колебају се зато јер су отворили врата душе ђаволу - немаром и гордошћу. Тако их Божија благодат напушта, а Сатана се радује због своје победе. Ови хладни хришћани су лажни и губе духовне снаге чак дотле да се осећају празни. Падају, јер сматрају пад слатким и не чине никакав покушај да истрпе тешкоће борбе.

Они који су душевно лењиви, не боје се само великих искушења. Они дрхте и узнемиравају се и од буке коју ствара шуштање лишћа. Постају малодушни за ситнице и не могу да издрже мало глади или неку лаку болест. Велики подвижници побеђују прохтеве тела и гладујући, вежбају себе у уздржању и подвигу. Они налазе смисла да укроћују своју природу, јер знају да се тело противи духу. Труде се да задобију врлину и храбро издрже искушења, јер знају да од њих бивају савршени, због чега се и Бог радује.

Са благодарношћу подносе труд, болове и жртву за љубав Божију. Искушења и ђаволска лукавства подносе јуначки и са великом мудрошћу. Тако побеђују Сатану и напредују у врлини, због чега се радује небески Отац, који ће им дати у дан Суда венац победе.

Свети Исак Сирин