И ПОВЕДЕ ИХ НА ГОРУ

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

О овом догађају говоре сва три синоптика, при чему је вредно приметити да га сви они везују са шест (по бројању св. Луке са осам) дана након речи Господа о предстојећим страдањима, о ношењу крста његових следбеника и о скором открићу Царства Божијег које долази у сили. Господ узевши најближе  и проверене Своје ученике, који су увек били уз Њега у најтежим и најважнијим тренуцима Његовог живота, Петра, Јакова и Јована, и изведе их на гору високу саме. Премда Јеванђелисти не називају гору по имену, древна хришћанска предања једногласно сведоче да је то била гора Тавор у Галилеји, јужно од Назарета, у прекрасној равници Језраељској. Ова величанствена гора висока је око 3000 фута, покривена од подножја до средине прекрасним растињем, а са њеног врха открива се прекрасан видик.

И преобразио се пред њима, јавио се пред ученицима у Својој небеској слави, од чега је Његово лице просијало како сунце и хаљине побелеле, постајући по св. Матеју као светлост, по св. Марку као снег, по св. Луки беле и блистајуће. Јеванђелист Лука даје важну допуну, указујући да је цело усхођење на гору било молитва, и да се Господ преобразио у време молитве: И сок се мољаше постаде изглед лица Његовог другачији и одело Његово бело и блистајуће, при чему су за време Његова молитве апостоли били савладани сном, и само што су се пробудили, угледали су славу преображеног Господа и Мојсија и Илију у слави како су с Њим беседили, како беседе, како појашњава Лука, о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Како разјашњава св. Златоусти, Мојсије и Илија су се јавили због тога што су једини из народа сматрали Господа Исуса Христа за Илију или за неког од пророка: због тога се и јављају главни пророци да би се видела разлика слугу од Господа. Мојсије се јавља да би се показало да Исус није рушитељ његовог закона, каквим су желели да Га прикажу књижевници и фарисеји. 

Ни Мојсије, преко кога је дат закон Божји, ни Илија, велики ревнитељ славе Божије, не би пришли и повиновали се Ономе, ако не би био по свом делу Син Божији. Јављање Мојсија, већ умрлог, означава владавину Господа Исуса Христа над животом и смрћу, над небом и земљом.  Нарочито благодатно стање захватило је душе апостола, што је свети Петар изразио својим ускликом: Господе добро нам је овде бити, и предложио да се саграде три сенице. Боље је да се не вратимо доле у свет злобе и лукавства који Ти прети мукама и смрћу, као да хоће да каже. Јеванђелист Марко, несумњиво по речима самог Петра, сведочи да је осећај радости који га је захватио толико велики, да није знао шта говори. Чудесни облак, несумњиво као симбол личног присуства Божијег, обавијао их је (такав облак назван шехина постојано је био у светињи светих), и из облака се чуо глас Бога Оца: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. Ове речи, које су се чуле на крштењу Господњем, но с додатком: Њега слушајте, да би се подсетили о пророштву Мојсијевом о Христу (Пон. Зак. 18.15) и испуњењу тог пророштва на Исусу. 

Господ је запретио Апостолима да о овоме не говоре никоме, док Он не васкрсне из мртвих, да не би изазвао погрешне представе о Месији. Свети Марко даје једну подробност, по речима самог Петра, да су ученици задржали ову реч несумњиво због тога што је било потребно да Господ умре да би васкрсао. Потпуно убеђени да је Њихов учитељ Исус истински Месија, они питају зашто књижевници кажу да Илија најпре треба да дође? Господ потврђује да Илија заиста треба да дође и уреди све, на грчком, установи апокатастиси, односно како предсказује пророк Малахија (4.56): да обрату срце отаца к синовима и срце синова к оцима њиховим, или да установи у душама људи првобитна добра и чиста осећања, без чега дело Месијино не може бити успешно, јер не би нашло плодно тло у срцима људи, окорелих и окамењених од порочног живота. Али кажем вам, каже даље Господ, да је Илија већ дошао и не познаше га, односно Илија је већ дошао у лику Јована Крститеља, који је био до Бога одевен силом Илијином и духом сличан њему, али га нису препознали, бацили су га у тамницу и убили га: тако ће и Син Човечији пострадати од њих, јер као што нису познали Илију и убили га, тако неће препознати Месију, и убиће га.

Епископ Аверкије
Из књиге Четворојеванђеље

Тиме што Му се пре смрти изменио лик научио их је да Он, иако обитава међу њима, може и да се измени, и да Он остаје један исти, чак и ако се мења. На тај начин их је унапред припремио да не посумњају у Њега кад преображен васкрсне из мртвих. међутим, ако је преображење означавало Царство које је Он добио након васкрсења, због чега се онда после васкрсења није јавио у том, преображеном лику? То се десило зато што они не би могли да Га гледају и да би знали да ће и они бити дужни да се преобразе као Он. Ту двојицу људи (Илију и Мојсеја) призвао је к Себи зато да би боље поверовали у васкрсење живота, које ће се кроз Њега извршити на свршетку света. Они ће, или као Мојсеј устати из мртвих, или ће се као Илија вазнети к Њему, јер је он Господ небеских и преисподњих. Кад су се јавили Илија и Мојсеј, Симон је рекао: Ако хоћеш, Господе, да начинимо овде три сенице (Мт. 17; 4). Рекао је то јер је видео да на тој гори нема прогона књижевника, и то му је годило. Благи миомирис Царства Христовог допирао је до њега и наслађивао га. На неугледном месту видео је славу Господњу и, радујући се што су Господ и Његови ученици са Мојсејем и Илијом, пожелео је да Он што дуже буде далеко од Кајафе и Ирода. Као и онда, кад је говорио: То неће бити од Тебе (Мт. 16; 22), и овде је услед саосећања рекао: Да начинимо овде три сенице. Није знао шта говори (Лк. 9; 33), јер је требало да Господ поде на крст, тако да сенице приуготови не у овом него у будућем свету начините, каже, себи пријатеље да би вас… примили у вечна обитавалишта (Лк. 16; 9). Даље, није знао шта говори и због тога, што је бројем сеница Христа изједначио са Мојсејем и Илијом. Због тога је Симона просветлио божанствени глас са неба, говорећи: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега слушајте (Мт. 17; 5), како би Господа разликовали од Његових слугу. Због чега су се Њему јавили Мојсеј и Илија? Зато што су Му, кад их је питао: Шта говоре о мени људи, ко сам Ја, одговорили: Неки кажу да си Илија, други опет да си Јеремија или који од пророка. Да би им показао да Он није нити Илија нити неки од пророка, јавили су се Мојсеј и Илија, да би знали да је Он Господ пророка. Пре смрти је преобразио Своје лице на гори, да не би сумњали у преображење Његовог лица после смрти и да би знали да Онај, Који је изменио Своју одећу, може да измени и то тело у које је био одевен. Онај, који је телу дао неприступачну славу душе, тај може и да га оживи после смрти, коју окушају сви људи. Ако је Христос туђи Бог, због чега су онда Мојсеј и Илија беседили с Њим? ? Зар није Христос призвао Мојсеја у живот, а Илију с неба? Гле, Он их је привео из претходног времена Праведног ? . Ако је пак насилно спустио Илију са неба, онда Он није благ, јер је Илију отео из мишице Праведнога и довео га за Свог сведока. Ако је Благи без знања Праведнога пронашао Мојсеја и присвојио га, онда је крив за краду, јер га је отео из гроба, изневши на видело кости које је Праведни сакрио од људских очију (в. 5. Мојс. 34; 6). Када се са неба јавио глас: Ово је Син Мој љубљени.., где је тада био Праведни? Или се можда уплашио, и није се појавио кад је зачуо глас Благога? Или је можда тај глас Туђега прошао неприметно, тако да га Праведни није ни чуо? Он је, међутим, како кажу, на трећем небу, а Праведни је такође на небесима. На који су начин тај глас и те речи прошли поред њега а да их он није ни приметио? Ако их је пак приметио, због чега је ћутао на све ово прослављање, које је благовештено о Њему? Њега слушајте, и бићете живи. Тако ће дакле, сваки који буде слушао туђи глас, смрћу умрети. Или су се можда они (Праведни и Благи) међусобно договорили тако да у једно време говори један: Ја сам од почетка до краја, и нема другог ни пре, ни после Мене, а у друго време други: Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте? И када силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Никоме не казујте што сте видели (Мт. 17; 9). Знао је да им неће поверовати него да ће их сматрати безумницима и речи: можда знате и одакле је дошао Илија? Мојсеј је пак био погребен, али нико није знао место где је његов гроб, тако да би се појавило богохуљење и саблазан. Други пут им је рекао: Останите док не добијете силу (в. Дела ап. 1). Ако им тада то кажете а они не поверују, ви ћете онда васкрснути мртве, на њихову срамоту и на своју славу. И још каже: Будите мирни док се не отворе гробови и док из њих не изађу праведници Старог и Новог Завета и не појаве се у Јерусалиму, граду великог Цара (упор. Мт. 5; 35). Након тога ће поверовати да је Онај, Који је њих призвао у живот, васкрсао и Мојсеја. На глас Господњи појавило се много праведника из преисподње, и уместо једног дошли су многи. И ако су се мртви јавили зачувши Његов глас, да ли је онда утолико пре требало да се јави живи Илија? Због тога је рекао: Никоме не казујте што сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9). Да не би казали како је Господ помоћу обмане завео Своје ученике у заблуду, они су ишли и говорили да су Мојсеј и Илија беседили с Њим. Мојсеј је Закон добио на гори, а Илија се јавио да би се за Закон осветио својом ревношћу, као што је и написано: Наопако сте поступали са мном. Даље, будући да ниједан ни други ништа нису поседовали, обојица возљубљених јавили су се заједно Оном, Који је обојицу подједнако љубио. Бог је и њихова имена учинио међусобно једнаким, и каже:

Опомените се Закона Мојсеја, слуге Мога (в. Ис. Нав. 1; 13), а на другом месту: Ево Ја ћу вам послати Илију пророка (Малах. 4; 5). То што их је после шест дана одвео на гору (Мт. 17; 1) тајинствено означава шест хиљада година. Због чега са Собом није повео све ученике? Зато што је меду њима био и Јуда, туђи Царству, којег је био недостојан да би у њега ушао. међутим, није приличило ни да га оставе самог јер се, услед изабрања Онога Који га је призвао, људима и он чинио савршеним. Господ га је изабрао онда, кад је његова тајна помисао још увек била непозната. Да је његова неправедност била позната, онда би и ученици, његови другови, знали за њу. Господ је знао да ће он бити издајник, и када је рекао: Један од вас издаће Ме (Мт. 26; 21) и Ти каза, одвојио га је од осталих ученика. међутим, зашто га је изабрао, да ли зато што Га је ненавидео? Зашто га је, поред тога, учинио благајником и чуваром кесе? Као прво, да би показао Своју савршену љубав и благодат Свог милосрђа. Као друго, да би Своју Цркву научио да, иако се у њој појављују рђави учитељи, само учитељско звање је истинито, јер ни место Јуде издајника није остало упражњено. Најзад, да би научио да је управљање Његовим домостројем истинито, мада постоје и рђави управитељи. Тако је Господ и Јуди опрао ноге, али је он након тог прања устао и на тим ногама отишао код Његових убица. Господ је целивао (Јуду), који је целивом дао знак смрти Његовим прогонитељима. Ону руку, коју је испружио да би од Њега примио хлеб, испружио је затим да би узела новац за Њега и предала Га убицама.

Свети Исак Сиријски
Из књиге Тумачење четири Јеванђеља

Туге које Бог допушта, дају нам се за духовни напредак

''Туге које Бог допушта, дају нам се за духовни напредак. Бог се не свети за грехе наше. Напротив, воли нас још више и хоће да се исправимо. Искушења треба да примамо, иако нас жалосте. И не заборавимо да Бог допушта искушења према духовној снази коју има свако од нас.

Бог не даје духовне дарове човеку ако претходно не претрпи искушења и жалости по допуштењу. То је дело Божије мудрости коју не могу људи разумети. Када стрпљиво поднесеш жалости и тешкоће, тада ће те наградити Бог божанским даровима. Јер, после жалости и искушавања долази утеха. Они који издрже искушења, такви и примају блага од Бога. Прво треба окусити горчину искушења, а затим уживати сладост божанске благодати.''

Свети Исак Сирин

Када помислиш да тонеш у искушења и тугу...

Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.

Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога.
свети Исаак Сирин

ЧИСТОТА ДУШЕ

Руска икона "Чистота душе"

Човек да би сачувао своју душевну чистоту, треба да избегава сва она зла која хране страсти, да пресече, дакле, узроке страсти. Треба још молитвом и изучавањем божанског Писма да одгони нечисте и смрдљиве помисли које га прљају. Зло, наравно, неће устукнути. Али, ни ми не треба да устукнемо јер имамо са нама Свесилног Бога. Какву снагу има Сатана пред силом Божијом? И ту коју има, и њу му допушта Бог, само да би нас искушавао.

Када се неко бори за чистоту душе своје, не треба да размишља шта ће рећи људи, него шта ће рећи Бог! Људи имају другачије критеријуме од критеријума Божијих. То што чинимо за наше душевно усавршавање, не чинимо то ради људи да би нас хвалили и имали високо мишљење о нама, него чинимо то Бога ради, који ће нам једног дана судити за наша дела. Тада, коме ћемо дати одговор како смо проживели свој живот?

Борба за нашу душевну чистоту треба да буде у складу са заповестима Господњим, светих апостола и Отаца Цркве. Апостол Павле каже: "Нико не добија венац, ако се није правилно борио".

Не може нико да напредује у врлини ако не следи пут поста, молитве и изучавања божанског Писма, којим су ишли Оци Цркве наше. Не можемо ми да трасирамо наш пут. Законодавац је Христос, а не ми. Ми смо извршиоци Његовог закона. Само је савршени Бог могао да постави савршени закон за наше спасење.

Закон, и истину Христову треба да проповедамо свуда, не плашећи се никога. Апостол Павле је сматрао за похвалу Крст Христов. За Јудеје, Крст је био саблазан, за Јелине - безумље. За нас, пак, хришћане, био је и јесте сила непобедива.

У животу своме, дакле, не бој се никога осим Бога. Јер само Он, може да ти помогне у борби против греха. Ако Бог не пошаље Своју благодат, узалуд се трудиш. Свето Писмо нас подсећа: "Ако Господ неће градити кућу, узалуд се труде зидари". Колико год да копа ратар, ако Господ не пошаље кишу, сав труд је узалудан. Исто то важи и за духовни живот. Можемо да желимо и да се трудимо за чистоту наше душе. Ако нас, међутим, Господ не укрепи, нисмо урадили ништа. Зато верни људи говоре:" Ако Бог хоће".

И Бог ће свакако хтети, уколико му то тражимо са смирењем, много пута. На једном месту каже у Светом Писму: "Није до онога који жели, нити до онога који трчи, него до Бога који даје". Јер, чистота душе претпоставља смирење. Једна врлина је чврсто повезана са другом. У блаженствима, Господ говори да су блажени смиреномудрени и "чисти срцем".

Још, чистота душе повезује се са помагањем нашим ближњима, који су иконе Божије. Није добро да говоримо о чистоти, онда, када истовремено прљамо душу нашу равнодушношћу према другим људима. Подвижничко предање наводи, да ако се подвижник моли и закуца му неко на врата келије, треба да остави молитву и да помогне брату своме.

Потребно је дакле, поред смирења имати и љубави да би дошла благодат Светога Духа у душу нашу.

Свети Исак Сиријац

Извор

ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ

ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе.

Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога.

Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога.

Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена "у прељуби", и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: "Ко је без греха, нека први баци камен", а рече њој: "иди и више не греши, ни ја те не осуђујем". Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.

Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково.

И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове - егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: "Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник". Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство.

Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво.

Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.

Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: "Помилуј ме Боже по великој милости Твојој...".

Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је "недоношче" и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо.

После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе - а никада друге.

Преузето

ПЛОД ПОСТА

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли - резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: "Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља". Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности - васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: "Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела".

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату "стоструко" у Царству Небеском.

 Извор

ПРАВИ ХРИШЋАНИ И ЛАЖНИ ХРИШЋАНИ

Они, дакле, који се искушавају а не одступају, нису познати само Богу него и ђаволу који има велику жељу да искушава Божије људе, као праведног Јова. Бог никада не оставља подвижника, али се за тренутак уклања, тако да се испита вера његова. И не оставља никада ђавола да га напада више него што може да поднесе. Не колико хоће ђаво, него колико хоће Бог. То је мера искушења. Зато што Бог хоће да се искушавају истинити и непоколебиви борци. Ко се бори непоколебиво против искушења, не мари низашта, одбацује све и једино што га интересује јесте да буде угодан Богу. Добар борац све радости и славу светску сматра за ђубре у сравњењу са љубављу Божијом. И колико подвижник напредује у врлини, толико се смирава и сву славу одаје Богу који му помаже и јесте узрок његове победе.

У часу када нас заокупе искушења, помолимо се Богу говорећи: „Само си Ти Господе, силан, и наша борба је прво Твоја борба. У Твоје руке се предајемо. Ратуј, и побеђуј са нама“.

Тако се испробавају добри борци као што се проба злато у огњу, чистећи се од непотребних састојака и излази прочишћено. Без огња не можеш да га препознаш, зато што је измешано са другим некорисним материјама. Без искушења хришћанин се не може очистити од прљавштине душе која му не дозвољава да се приближи Богу. Лажни хришћани се колебају лако када се нађу у огњеној пећи искушења, и тако се удаљују од Бога. А колебају се зато јер су отворили врата душе ђаволу - немаром и гордошћу. Тако их Божија благодат напушта, а Сатана се радује због своје победе. Ови хладни хришћани су лажни и губе духовне снаге чак дотле да се осећају празни. Падају, јер сматрају пад слатким и не чине никакав покушај да истрпе тешкоће борбе.

Они који су душевно лењиви, не боје се само великих искушења. Они дрхте и узнемиравају се и од буке коју ствара шуштање лишћа. Постају малодушни за ситнице и не могу да издрже мало глади или неку лаку болест. Велики подвижници побеђују прохтеве тела и гладујући, вежбају себе у уздржању и подвигу. Они налазе смисла да укроћују своју природу, јер знају да се тело противи духу. Труде се да задобију врлину и храбро издрже искушења, јер знају да од њих бивају савршени, због чега се и Бог радује.

Са благодарношћу подносе труд, болове и жртву за љубав Божију. Искушења и ђаволска лукавства подносе јуначки и са великом мудрошћу. Тако побеђују Сатану и напредују у врлини, због чега се радује небески Отац, који ће им дати у дан Суда венац победе.

Свети Исак Сирин

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШЕМ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

ХВАЛА БОГУ ШТО СМО ИМАЛИ ТАКВОГ ДУХОВНОГ ОЦА

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8)

Срце чисто подај ми Боже и дух прави обнови у мени (Псалам 50)

О НАШЕМ ВРЕМЕНУ

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).

ЉУБАВ НАС УЈЕДИЊУЈЕ СА БОГОМ

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13).

Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.

Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Kад будемо своје срце очистили.....

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Бог се појављује пред очима оних, који су очистили срце. Међутим, како каже велики Јован, Бога нико није видео никад (Јн. 1; 18). ...То потврђује и Павле својим узвишеним разумевањем, када каже: Кога нико од људи није видео нити може видети (1. Тим. 6; 16). Како је дакле могуће да говоре истину они што, сагласно са Павлом, кажу да је виђење Бога немогуће и да им при том не противуречи реч Божија, која каже да ће чисти срцем видети Бога?

Чини ми се да предложено морамо размотрити по одређеном поретку, и да ће бити добро ако на почетку изложимо кратко расуђивање о овоме. Природа Божија, сама по себи, по својој суштини, налази се изнад сваког мишљења. Људима није откривена никаква могућност да појме непојмљиво, нити је измишљен било какав начин да схвате несхватљиво. Због тога велики апостол и каже да су путеви Господњи неиспитани (Рим. 11; 3), означавајући тиме да на онај пут, који води ка познању Божије суштине, не могу да се уздигну ни људске помисли.

Онај, међутим, Који је изнад сваке природе, Који је невидљив и неописив, бива, у другом погледу, и видљив и појмљив. Начина за то поимање има много. На основу премудрости, коју видимо у васељени, можемо, у загонеткама, да видимо Онога, Који је све премудрошћу створио. Ако расуђујемо о узроку нашег живота и о томе, да Бог стварању човека није приступио услед нужности него услед Свог благовољења, онда ћемо и на тај начин моћи да видимо Бога, односно да појмимо Његову доброту а не суштину. Тако и све остало, што нас води ка поимању бољег и узвишенијег, слично овоме, називамо поимањем Бога, јер нам свака узвишена мисао предочава Бога. И моћ, и чистота, и непроменљивост, и несједињење са супротним, и све томе слично урезује у душу представу о неком узвишеном и божанственом појму. Из онога што је речено открива се да је Господ истинит у Свом обећању да ће чисти срцем видети Бога. С друге стране, не лаже ни Павле, када својим речима тврди да нико није и не може да види Бога, јер Онај, Који је невидљив по природи, бива видљив по дејствима.

Свети Григорије из Нисе, О блаженствима (одломак)

Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца. Свети Владика Николај, Омилије

Милостиња, која се чини од срца, чисти човеково срце. Свети Владика Николај, из Охридског пролога

Преподобни Јустин Ћелијски

Видети Бога срцем? То значи: имати Бога у срцу, носити Га у срцу, живети Њиме, осећати Њиме, мислити Њиме; једном речју: бити богоносац. Преподобни Јустин Ћелијски

Свети Симеон Нови Богослов пише да се чистим срцем назива и да чисто срце јесте оно које у себи нема никаквих злих помисли нити овоземаљских мудровања. То срце је сједињено са Богом на такав начин да га, нити жалосте животне жалости, нити веселе весеља, већ сагледава рај и тамо гледа, по обећању Божијем светитељима, оне који ревнују за добро. Овим ревнитељима су својствена иста та вечна добра, колико је то могуће људској природи. Чисто срце је дело врлина и благодати Духа Светога.

У чистоти срца живели су првосаздани у рају јер је Бог створио човека незлобивим, праведним, врлинским, утврђеним у светлости сваке врлине. Управо зато су првосаздани могли да гледају лице Божије. Са грехом се, међутим, изгубила ова чистота коју сваки човек изнова задобија светом тајном крштења.

Ко је, међутим, од крштених сачувао неокаљаном чистоту коју је на светом крштењу примио? Сви смо, мало или много, запрљали срца наша страстима и злим делима. Први корак који треба да учинимо да бисмо изнова задобили чистоту срца, јесте исповест. Искрена исповест нечистих мисли, уз сузе покајања, очишћује душу нашу. Надаље се срце наше учвршћује у добру вршењем заповести Божијих.

Авва Исак каже: „Ако љубиш чистоту срца, прво се старај да не упознаш зла људска. Затим гледај да се обогатиш делима телесним, тј. пости, бди, моли се, уздржавај се од искушења и просветљуј ум свој читањем Светог Писма. Потом се старај о духовној науци, искорени из свога срца сваку слику греховну која у теби постоји.“

Христос, називајући блаженима оне који су чиста срца и говорећи да ће се они удостојити да Бога виде, жели да нас научи да није довољно да избегавамо грехе који се остварују делима. Срце је корен греха. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. Срце наше треба стога да буде чисто како не би изникао коров зла. Ако срце наше није чисто, свака грешна помисао претвориће се у дело.

Из књигр Јеромонах Григорије Светогорац – Исус Христос (Беседе изговорене на радију), поглавље 6. Блажени чисти срцем (одломак)

Постепено се чисте дубине наше подсвести, тајне одаје људског срца; понекад се благодат дотиче душе, као да показује шта је даље очекује и поново се скрива. Човек час осећа помоћ Божију, час богоостављеност, час кратке бљеске радости, час мучне периоде немоћи и туге. Ући у своје срце, архимандрит Рафаил Карелин, преузето из књиге Уметност живљења или умеће умирања

Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног/грешну)

Непрестана молитва срца има корен у Светом Писму. Сам Господ Исус Христос учи да у свако време треба стражити и молити се, да се треба непрестано молити и да при том не треба говорити многе речи. Напротив, треба се молити у срцу Оцу небеском, у тајности, у Његово, Христово име. И апостол Павле захтева да се молимо духом, и то без престанка, и да је боље изговорити пет речи умом, неголи хиљаде језиком.

Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. 

Ова молитва садржи све елементе праве молитве: слављење Бога, покајничко самопознање и молбу за спасење. Она је особито погодна за непрестано усмеравање ума Христу, за доживљавање Његовог присуства и за загревање срца у љубави према Њему. У својој једноставности и краткоћи она је сваком приступачна и може се обављати у свако време, на сваком месту и при сваком послу.

На сваком овом степену молитве узраста и наша заједница и општење са Господом Христом. Живљење у присуству Божијем буди духовне покрете и настројења: појачано страхопоштовање, покајничко самопознање, осећање да је човек - узет сам за себе - изгубљен, познање свеопроштајне доброте Божије, те нашу љубав према Њему. Човек сада ревнује све више у испуњавању воље Божије. Томе почиње да се противи његово самољубље, али га он у невидљивој борби сузбија и искорењује. На овом подвижничком путу чисти се његов унутрашњи човек, даје му се знање срца, упоредо са истанчаном савешћу, добротом и способношћу да обликује самога себе. Суштина, пак, и циљ срдачне молитве јесте задобијање благодати Духа Светога, као стварног доживљаја. Јер, хришћански живот, у ствари, и јесте облагодаћени живот.

Одломак из књиге Обитавање Безграничног у срцу

Преподобни Исак и Јефрем Сирин

Отаџбина светог Исаака беше Ниневија. О његовим родитељима се не зна ништа. У младости се, заједно са братом, удаљио од света и свега светског, ступио у манастир светог Матије и примио образ и чин монашког живота.

Усавршивши се у тој обитељи у подвижништву и у довољној мери напредовавши у врлинама, он беше рањен жељом за безмолвијем. Удаљивши се на веће растојање од општежића, он се настанио у пустињску келију и почео да проводи потпуно усамљенички живот, ни са ким не општећи и имајући пред собом само Бога и себе. Ступивши на управу поменутим општежићем, његов брат га је много убеђивао и молио да остави пустињу и да се врати код њих. Међутим, он је био толико везан за пустињу да се није сагласио да је остави ни на најкраће време.

Међутим, оно што није учинила молба брата, учинило је Божанствено откривење. Не послушавши сродника, свети Исаак се покорио Оцу који га је одозго призвао да управља Ниневијском Црквом. Стога он оставља пустињу и бива рукоположен за епископа великог града Ниневије. Јер, није требало да се светилник сакрива испод сасуда пустиње, већ да буде постављен на свећњак пастирства те да далеко разлива светле зраке светлозарне врлине. Међутим, ни то није сувише дуго трајало. Светитељ је оставио своју епископску катедру из следећег разлога.

Код њега у епископски двор су дошла два човека, зајмодавац и дужник. Један је тражио да му се одмах врати дуг, а други је тражио да му се да још извесно време. Међутим, зајмодавац је одговорио: "Ако ми он одмах не врати дуг, предаћу га суду". Свети Исаак му је приметио: "Јеванђелска заповест ти налаже да уопште не тражиш своје од онога који ти је узео. Утолико пре треба да покажеш великодушност према ономе који је обећао да ће ти ускоро вратити дуг". Тај груби човек је, пак, одговорио: "Остави ти сада јеванђелску заповест". И више није хтео ништа да чује.

Тада је епископ рекао у себи: "Ако се они не повинују јеванђелским заповестима Господњим, шта бих ја још овде радио". Осим тога, видећи колико неопходни послови око управљања разбијају безмолвије и безметежност на које је навикао у пустињи, он се реши да остави престо и да се врати у вољени пустињски скит.

Остајући у њему до смрти, свети Исаак је извршио неисказиве подвиге у борби са демонима и телом, успевши у врлини коју изискује и делатни и сагледатељни живот. Он је достигао духовно савршенство и још у овом животу се удостојио изузетне благодати. У то може лако да се увери онај ко узме његова дела.

Свети Исаак је писао много. Све што је писао, писао је из искуства. Он је најпре на делу прошао све оно што је касније предао запису. Онје сопственом делатношћу обучавао оне које је руководио. Тако је он и из пустиње наставио да точи и неисцрпно излива чисту и оживљавајућу струју којом је обилно напајао душе братије.

Списи светог Исаака су до нас дошли на сиријском и аравијском језику. Око половина је преведено на грчки језик, а са грчког на руски, тј. 91 слово.

Свети Исаак се у небеске обитељи преселио крајем VI века. Његов спомен се, по месецослову архиепископа Сергија, слави 28. јануара.

Поуке Светог Исака из Добротољубља

82. Ми треба да знамо да се сваки разговор са Богом који се врши тајно, свако старање доброг ума о Богу, свако размишљање о духовном установљује молитвом и назива молитвом.  Јер, љубав је од молитве...

18. Држи увек у уму свом најтеже невоље невољника и злопаћеника како би сам узносио дужну захвалност за мале и ништавне скорби које ти се дешавају и како би био у стању да их подносиш са радошћу.

25. Душа је по природи бестрасна. Страсти су нешто придодато. За њих је крива сама душа. Ако је некада била светла и чиста због примања Божанствене светлости, и ако постаје исто таква по повратку у првобитно стање, природа душе одступа од свог стања чим ступи у страсно кретање, као што тврде васпитаници Цркве.

40. Они у којима засија светлост вере више не долазе до бестидности којом би изнова од Бога у молитвама искали: "Дај нам то", или: "Узми то од нас". Они се уопште не брину о себи самима, будући да духовним очима вере сваког часа виде очински промисао којим их осењује истински Отац који својом безмерно великом љубављу превазилази сваку очинску љубав, који може више од свих и који има силу да нам помаже и преко онога што иштемо, помишљамо и себи представљамо.

Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro243.htm