ТОМИНА НЕДЕЉА

Свети владика Николај Охридски и Жички

Јован 20, 19-31. Зач. 65.

Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране вера и послушност.Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку?

Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист.

Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења.

Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже.

Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.

Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини.Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и устремила се на веру његову?
Кад вера нема сумњу за суседа, онда је душа човекова спокојна и снажна, а лице ведро.О, како је плачеван призор кад се сретну два смртна човека, оба створена од Онога који је створио и серафиме, па један другом говори кушајући, и један другог слуша сумњајући! Само је један други призор плачевнији од овога, а то је кад створени човек слуша јеванђелску реч свога Створитеља и сумња у њу.

Велики Мојсеј само је једном посумњао у реч Божју, и зато је био кажњен да не уђе у земљу, ка којој је путовао четрдесет година. Пророк Захарија није поверовао речима архангела Гаврила о рођењу Јована Претече, и у том тренутку остао је нем. А како је тек страшно кажњена прва сумња прародитеља наших! Адам и Ева изгнани су из Раја зато што су посумњали у реч Божју а поверовали својим очима, поверовали себи и ђаволу.Док су људски прародитељи држали веру само у реч Божју, дотле је све било иза њих и за сва створења добро веома(Пост. 1, 31). А чим они ту веру прекршише, Рај се затвори, и на врата Раја би постављен херувим с пламеним мачем,да се никад нико од сумњала и неверних у Рај не поврати.Од свих плачевних случајева човечјег неверовања Богу два случаја су најплачевнија и најневероватнија за разумно биће у свој историји света: Први случај стоји у вези са дрветом познања а други са дрветом живота. У првом случају Бог је опоменуо рајске људе пред смртном опасношћу од Сатане, у другом случају Бог је показао смртном роду Адамовом бесмртни живот у васкрслом Христу. Кад је Бог рекао људима, да не иду у смрт, они су пошли у смрт. Кад је Бог позвао људе да приђу Животу, многи нису хтели прићи.Сви људи воле живот, воле радост, желе бесмртност, чезну за богатством среће. Међутим, кад им Бог све то открива и нуди, неки се устежу и сумњају. Сумњају становници ове плачевне долине, да има неко царство живота боље од овога! Сумњају робови смрти, да може бити нека држава Божја без смрти! Сумњају другови црви и гусеница, да их Бог може обратити у бесмртне цареве, у другове светлих ангела!

Сумња људи у Христово откровење последња је болест људи у великој светској болници: Од те болести свет нема лека. Јер је васкрсли Христос једини лек, па ко тај лек не прими, како ће оздравити? Своје откровење истине Господ Исус потврдио је Својом васкршњом победом над смрћу. Ко не верује у Његово васкрсење из мртвих, како може веровати у све остало што је Он рекао и учинио? Јер која би памет могла веровати, да је Он уистини васкрсавао мртве а сам остао у гробу и иструнуо? Који би језик могао исповедити, да су Његове речи - речи живота, ако се Његов живот за навек угасио на Крсту Голготском? О, браћо моја, Господ је васкрсао и живи! Какав доказ неко још може потребовати, кад је најдоказнији факт у историји света? Промисао Божји из човекољубља тако је уредио, да је то најдоказнији факт у историји света.

Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан није тако јасно доказан као догађај васкрсења Господа. Господ Исус дошао је међу људе кад је вера у људима била најслабија; зато је Промисао Божји уредио, да васкрсење Господа буде доступно људима и са најслабијом вером. Зашто Бог не рече Адаму и Еви нешто више о опасности од једења од забрањеног дрвета у Рају? Зашто им не пружи ни један доказ зато, него само изрече кратку забрану? Ваистину зато што су Адам и Ева били тада безгрешни, и као безгрешни силни у вери. А васкрсење Христово Бог доказа многобројним доказима, и више него доказима, - наиме: показима. Јер у време васкрсења Христова људски род беше грешан, прегрешан, и у вери слаб, преслаб.

Данашње јеванђеље пружа један особити доказ васкрсења Христова, један доказ, који је утврдио у вери апостола Тому, и поред Томе хиљаде других хришћана од почетка историје спасења до данас.

А кад би у вече онај први дан недеље, и врата бејаху затворена где бејаху ученици његови сабрани од страха јеврејскога, дође Исус и стаде на среду и рече им: мир вам! Први дан недеље то је сутрадан по суботи, што је јасно из Марковог јеванђеља; где се каже: и пошто прође субота у први дан недеље (Мк. 16, 1-2). То је недеља; онај исти дан, у који је рано изјутра Господ васкрсао. Позно у вече дакле, тога истога дана ученици Његови беху сабрани, сви осим Томе, у некој кући у Јерусалиму. Збило се све како је и проречено: пастир је ударен и овце се разбегле (Мк. 14, 27). Но апостоли ипак нису били као бесловесне овце, да се разбегну куд који; они су се опет убрзо сабрали на једно место, да сви заједно чекају даље развиће догађаја, да се сви заједно Богу моле и један другог храбре. Из страха од Јевреја они су држали врата закључана. Јер су се они несумњиво морали живо сећати пророчанства њиховог Учитеља, који им је унапред прорекао гоњење по судовима и бијење по зборницама (Мат. 10, 17). Или зар су и могли заборавити тако страшне речи као ове: доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини (Јов. 16, 2)? У осталом страховање апостола у те дане, када се на њихове очи извршио безумни и крвави злочин над њиховим Учитељем, више је него разумљив. Шта су могли они, слабомоћни људи, за себе очекивати од крвавих до очију старешина јеврејских, кад су већ познали вапијућу несавесност ових у процесу са безгрешним и свемоћним Чудотворцем Христом? Но Христос и док је у гробу био промишљао је о њима да им се никако зло не деси; да не издаду друг друга, и да се не разбегну на четири стране света пре него виде Њега жива и прослављена.

И ево, овога четвртога вечера од како су се ученици одвојили од ухваћеног и на суд одведеног Господа, а првога после Његовог васкрсења, Господ им се јавља жив и прослављен. Он улази међу њих и стаје на среду док врата остају неотворена и закључана. Као што су сва чуда Господа Исуса целисходна и срачуната на корист људи тако и ово чудо. А да је Господ чудесним начином ушао у закључану собу, наш Јеванђелист не оставља места за сумњу. Таквим начином Господ се појавио међу Својим ученицима прво зато да их не би преплашио куцањем на врата. Они су били већ довољно преплашени од Јевреја, и човекољубиви Господ није желео да чак ни за тренут повећава њихов страх. А друго - што је много претежније - и зато да покаже Своју повраћену свемоћ после привидне немоћи и привидног пораза за последња два три дана. Ускоро, после овога, Он ће то изразити и речима: даде ми се свака моћ на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Како би Господ без оваквог моћног чуда повратио код ученика поколебану веру у Себе? Како би се побеђени објавио као победилац? Како би се Он понижени, попљувани, смрвљени, убијени, и сахрањени, показао другчије као прослављени? Како би Он иначе могао уверити Своје пријатеље да муке и смрт нису ништа одузеле од његове силе него, на против, много додале Његовој сили као човека? Најзад каква твар може се опрети вољи Пресветога и Пречистога? Светости и чистоти сва природа је покорна. И док је Он био у смртноме телу Његовој вољи покоравала су се мора и ветрови. Како би сад Њему, у прослављеном телу могли стати насупрот дрвена врата и камени зидови? Кад Он то само хоће, - а Он то хоће онда кад је целисходно, као у овом случају - сва ствар постаје као и да није: простор и време, тврдоћа и течност предмета, висина и дубина, унутрашње и спољашње - све постаје безразлично, слабо, отворено, покорно и празно од ма какве отпорне силе.

Мир вам! Овим речима поздравља Победилац смрти Своју малену војску. Господ ће благословити народ свој миром -тако пророк Давид провиђа кроз тмине векова овај светли тренутак (Пс. 29, 11). Мир вам - ово је, истина, обичан источњачки поздрав, но у устима Христовим овај поздрав има нарочиту садржину и нарочити значај. Раније, на растанку са Својим ученицима, Господ је рекао: мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше (Јов. 14, 27). У празан суд светски Он је налио Своје вино; уобичајеном поздраву светском Он је дао рајску сочност и сласт. Кад људи без унутрашњег мира, узнемирени светским бригама, говоре: мир вам! они нуде оно што сами немају. Од тог њиховог поздрава, с тога, нити се повећава њихов мир нити мир оних, које они миром поздрављају. Када то говоре, они говоре по обичају и из учтивости, бесмислено, празно: говоре то исто и кад се састају да се веселе као и кад се састају да се суде и обмањују. Христос даје друго и друкчије. Он даје оно што уистини има. Његов мир је мир победиоца, који је победио све. Отуда је Његов мир радост, храброст, здравље, тишина и снага. И не даје га Он као што свет даје, то јест: не даје га само језиком него свом душом, свим срцем и свим умом Својим, као што се љубав љубави даје. Дајући Свој мир њима Он на чудотворан начин преноси тако рећи Своје биће у њих. То је мир Божји, који превазилази сваки ум (Филип. 4, 7); такав мир означава царовање Бога у души човековој. Такав мир је врхунац, плод и круна духовног живота правог хришћанина.

Поздравивши Своје ученике Господ почиње да их уверава, да Он није дух, како је неко од њих могао у том тренутку помислити (Лк. 24, 37), но истинити и живи њихов учитељ и Господ:

И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици обрадоваше видевши Господа. Због чега је Господ показао руке и ребра? Јасно, због рана, нанешених Му на Крсту, клинцима и копљем. Показујући им своје ране Господ хоће и да их увери и да их опомене; да их увери, да је то Он, јер ко би други имао те ране на рукама и под ребрима осим Њега? да их опомене пак, да ће Он носити ожиљке тих рана и у Својој бесмртној слави као вечито сведочанство Његове љубави и Његовог страдања за род људски.

Тада се ученици обрадоваше, јер видеше и познаше Свога Господа. Проницљиви Спаситељ предсказао је раније чак и овај радосни тренутак Његовог поновног састанка с ученицима. То је било пред само Његово страдање, када су ученици били веома ожалошћени. Он, коме је као човеку најпотребнија била утеха уочи мука на Крсту, заборавио је на Себе и трудио се да утеши ожалошћене ученике: ви имате сад жалост, али опет ћу вас видети, и радоваће се срце ваше (Јов. 16, 22). Ево тренутка кад се обистини то дивно пророчанство! Ево изненадног преображења жалосних срца у радосна срца!

А Исус им рече опет: мир вам; као што отац посла мене, и ја шаљем вас. Зашто им Господ поново говори: мир вам?Јер хоће да их наоружа двоструким миром за борбу, која им предстоји и у коју их Он шаље: прво, миром унутрашњим, и друго, миром спољашњим. Другим речима: миром према самом себи и миром према свету. Кад им је први пут рекао: мир вам! Он им је показао, да је Он међу њима, њихов истинити Господ, телом и духом. Тиме им је хтео рећи: кад имате унутрашњу борбу са страстима и помислима и жељама овога света, и ја будем у средини вашој, то јест у срцу вашем, не бојте се ништа. Ја сам мир и творац мира у срцима вашим. Сада пак, када их шаље у свет, то јест у спољашњу борбу са светом, Он их поново поздравља и испраћа миром, да се не би убојали света, да би истрајали у борби, и да би били сејачи мира у срцима људским. То је сувишак мира, који им Он даје, јер они треба не само да имају мир у себи и за себе него и да га дају и другима, као што им је и раније заповедио: а улазећи у кућу назовите јој: мир кући овој (Мат. 10, 12)! Још се ово двоструко давање мира може протумачити као давање мира души и телу, као што и тумаче неки Свети Оци. Уосталом, мир у телу и мир у свету на крају представља један исти мир, јер и шта је свет друго до телесна жеља и жеља очију (I Јов. 1, 16)?

Пошто их је тако наоружао двоструким миром, препуним обиљем мира, Господ их шаље у свет. Како их шаље? Као што отац посла мене, и ја шаљем вас. А Отац посла Сина из љубави према онима којима Га посла. Он показа љубав к нама и посла сина својега (I Јов. 4, 10; Јов. 3, 16). Из љубави према роду људском, ево, и Господ Христос шаље ученике своје. Даље, Отац посла Сина у свет са силом и влашћу: све је мени предао отац (Мат. 11, 27) све што има отац моје је (Јов. 16, 16). И васкрсли Господ, ево, даје Својим ученицима силу и власт да дреше и вежу, као што ће се мало доцније видети. Даље, сам је Господ рекао, да је послат од Оца не да твори вољу Своју но вољу Очеву (Јов. 6, 38). Исто тако и Он сада шаље ученике Своје не да творе вољу своју но вољу Његову. Даље, и ако је послат од Оца Господ се није ни за тренут одвајао од Оца: нисам сам, него ја и отац који ме посла (Јов. 8, 16). Исто тако и Он шаље ученике у свет обећавајући им, да ће и Он бити с њима у све дане до свршетка века (Мат. 28, 20). Даље, да би научио смирењу безумно горди род људски Господ је приписивао Оцу Своме и сва дела Своја (Јов. 5, 19) и сву науку Своју (Јов. 7, 16). И Он опомиње ученике на смиреност говорећи им: без мене не можете чинити ништа(Јов. 15, 5). Најзад, Он их шаље као овце међу вукове, јер је и сам тако послан био. Они су сами сведоци били, како су се грешници као вуци саурлали били око Њега последњих дана, и како су Га са вучјом крвожедношћу мукама уморили. Но Он им је сада живи сведок, да грешници кад убијају себе и кад убијају друге, увек убијају само себе а не друге. Његова победа јемство је и њихове победе у будућности.

И ово рекавши дуну и рече им: примите Дух свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се. Ми смо видели, дакле, како је Господ прво наоружао Своје ученике обиљем мира, потом како им је узвисио достојанство сравнивши њихово апостолство са Својим и шаљући их онако како је Он био послан од Оца, а сада ево видимо, како им он даје силу и власт. Силу им даје дунувши им у лице, а власт кроз реч коју им рече. Обновитељ света поступа као и Створитељ света. Уобличивши човека од прашине земаљске Створитељ је дунуо у њега дух животни те, поста човек душа жива (Пост. 2, 7). Исто тако Обновитељ света сада поступа. Он удахњава дух животни у људе, онемоћале од греха. Својим животворним дахом Он оживљава, обновљава, управо васкрсава оземљанеле и зачмале душе људске. Дунувши у лица ученика Господ им рече: примите дух свети! Ово је прво давање Духа Светога. Друго ће бити у педесети дан после овога знаменитога вечера. Ово прво давање је ради оживљења и оснажења самих ученика, а оно друго ради њихове апостолске службе у свету - да, ради оживљења света. Давши им тако силу Господ им сада даје и власт, да опраштају грехе, и да задржавају грехе. О, како много трпи свет од људи, који се хватају власти немајући у себи силе Божје, немајући Духа Светога! Бич је за људе безсилни човек, који се дочепа власти судије и старешине. То је лешина привезана у седло незауздана коња. Тако бива међу незнабошцима, где се власт отима; но тако не сме да бива међу хришћанима, где се власт од Бога даје онима, којима се прво даје сила Духа Светога. Погледајте, како је све стројно и смишљено и премудро у царству, које Христос зида!

Власт праштања греха и задржавања греха, власт дрешења и везања Господ је још раније обећао најпре апостолу Петру (Мат. 16, 19) а потом и осталим апостолима (Мат. 18, 18). То обећање Своје Господ ево испуњава на сам дан Свога преславног васкрсења. Сада Он не издваја Петра од осталих, него свима даје подједнако и силу и власт. Никад Господ није дао Петру посебице силу и власт, него му је дао посебице само обећање, и то у једном светлом тренутку Петрова надахнућа, када је он исповедио Христа као сина Бога живога. У знак одобравања те исповести а и ради утврђења свих ученика у тој вери Господ је дао Петру оно исто обећање, које је мало после тога дао свима Својим ученицима, и које је према свима подједнако и испунио ево сада на дан Свога васкрсења. Ову силу и власт апостоли су доцније преносили на своје следбенике, епископе, а преко ових на свештенике, тако да та сила и власт и до дана данашњега дејствује и влада у цркви Божјој.

А Тома, звани Близанац, један од дванаесторице, не беше онде с њима када дође Исус. А други му ученици говораху: видесмо Господа. А он им рече: док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прст мој у ране од клинаца, и не метнем руку моју у ребра његова, нећу веровати. Тома није имао надимак близанац, него близанац је значење његовог имена на јеврејском језику. Можда је њему и дато ово име по тајанственом и недокучивом промислу, да означи двојственост његове душе, двојственост од сумње и вере. За све време његовог хођења за Господом нигде се нарочито не истиче ни његова вера ни његова сумња. Једном приликом пројавио је он своју личну храброст и оданост према Господу, и то из недоразумљења. То је било оном приликом, кад је стигао глас о смрти Лазаревој, и кад је Господ позвао своје ученике: хајдемо к њему! Тома је разумео, да их Господ позива у смрт, јер још није разумевао, да за живога Господа нема мртвих, нити је могао духом прозрети у намеру Христа, да васкрсне Лазара. Овако пише јеванђелист: онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: хајдемо и ми да помремо с Њим (Јов. 11, 16)! И ако су ове речи речене из недоразумљења, ипак оне карактеришу једно храбро и одано срце. Том приликом Тома је био сведок васкрсења Лазарева, као што је другом приликом био сведок и васкрсења сина Наинске удовице. При васкрсењу Јаирове кћери он, истина, није био присутан лично у мртвачкој соби, камо су били позвати само тројица врховних апостола, али зато се ипак нигде не говори, да је он посумњао у то чудесно дело Господа. Најзад, он је био сведок свију највећих чуда Христових кроз неколико година. Он је знао за Христово предсказање, да ће трећи дан васкрснути. Сада је сазнао од десеторице својих другова, да им се Господ жив јавио и показо ране Своје. Чуо је, да су Петар и Јован нашли гроб празан. То је исто могао чути и од жена мироносица. Чуо је, да је Марија Магдалина видела васкрслог Господа и да је говорила с Њим. Чуо је још, да су двојима од ученика тога дана путовали с Њим живим у Емаус. Све је то Тома чуо и сазнао, но свему томе Тома није веровао. А није веровао свему томе зато што он лично није видео Васкрслог. Његово неверовање иде чак дотле, да он даје на знање, да ни сам својим очима неће веровати, кад Га буде видео, све док рукама не опипа ране његове. Заиста, људски посматрајући: необична и непојамна тврдокорост и упорност у неверовању! Но ко може докучити, како стоји ова ствар посматрана с гледишта божанског домостројства? Јер и јачина вере зависи од благодати Божје. Ко може докучити тајанствене дубине Божјег промисла? Ко може рећи, ко ли не рећи, да Бог Промислитељ није хтео овде Томино неверовање искористити на веровање многих? У сваком случају овде су се објавиле јасно две ствари: Страхотна оболелост људске природе, пројављена у упорном неверовању једнога апостола, који је имао безбројне разлоге да верује, и преобиље Божје мудрости и Божје љубави. По чистоти и светости Својој Бог се не служи злом за добро, нити се служи злим средствима да постигне добре циљеве, али по мудрости и љубави Својој према људима Он исправља наше зле путеве и окреће их на добро.

Тома се зариче, да неће поверовати све док не метне руке своје и прсте своје у ране Христове. Несумњиво он то говори зато што су му другови причали, да им је сам Господ показао ране Своје на рукама и под ребрима. Но ево преблагог Господа да увери невернога Тому:

И после осам дана опет беху ученици његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад бејаху врата затворена, и стаде међу њих и рече: мир вам. Опет у воскресни дан, опет ученици сабрани заједно, опет врата затворена, и опет Исус стаде међу њих и рече: мир вам! Све исто као и при првом јављању, с том разликом само, што је сад и Тома био у друштву осталих ученика. Као да је сам Господ хтео да се јави Томи при савршено истим околностима, да би тако оправдао пред Томом исказе десеторице ученика о Својој првој појави. Но зашто се Господ јавио по други пут тек осми дан а не пре? Прво зато, да би истоветност околности била потпуна, јер и први пут се јавио у недељни дан па се сада опет јавља у недељни дан. Друго зато, да се Томино неверовање потпуно обелодани и дугим ишчекивањем још и појача. Треће зато, да би привикао Своје ученике, да буду стрпљиви и истрајни у молитви за утврђење свога ближњега у вери. Јер без сумње ученици су се молили Господу, да се поново јави ради Томе. Четврто и зато, да би ученици увидели сву немоћ своју и сву узалудност напора својих у објављивању васкрслога Господа без помоћи Његове. Најзад, можда и зато, што број осам означава последње време, навечерје другога доласка Христова, када ће људи, слично Томи, бити врло слаби у вери, идући само за својим чулима, и верујући само ономе што је доступно чулним опажајима. Јер и тада ће људи говорити, слично Томи: док не видимо, не верујемо. И даће им се да виде. Тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће сина човечјег (Мат. 24,30)

Потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских!

Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова.)

Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус му рече: пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше. Господ хоће да каже; ти си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си чулима да се увериш, и ево ја сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад уверио пошто си ме видео и додирнуо. Но благо онима који не видеше а вероваше, то јест, који не видеше очима него само прозреше духом и примише веру срцем. Благо онима који повероваше у Христа и Његово Јеванђеље а Христа не видеше телесним очима нити Га додирнуше рукама. Благо детету, које поверује свему ономе што мајка говори, а не ходи са сумњом да све испита својим очима и рукама.Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37). Господ је толико пута већ рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да би неверне уверио и поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству Свога васкрсења, него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад свега стало до тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у Његово васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога хришћанина. Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих апостола, те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и прослављен. Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа(Јов. 6, 63), и мада чула могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ снисходио је немоћи људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и њихову чулну логику. Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји, као најдоказанији факт у историји људској. Јер који други факт из далеке прошлости стоји тако свестрано и пажљиво доказан као овај?

А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која нису писана у књизи овој. А ова се написаше, да верујете да Исус јесте Христос син Божји и да верујући имате живот у име његово.Највероватније, да јеванђелист Јован овде мисли на чудеса, која учини Господ после васкрсења. То се види најпре из везе са претходним описом јављања васкрслог Господа. То се види, даље, из Дела Апостолских, где се каже, да Господ после свога страдањапоказа себе жива многим и истинитим знацима (чудесима), и јавља им се четрдесет дана, и говори о царству Божјем (1, 3). Где су описана сва ова многа и истинита чудеса у току четрдест дана? Нигде. И сам Јован признаје, да она нису писана у књизи овој, то јест у Јеванђељу. Најзад, да наш Јеванђелист мисли овде само на чудеса после васкрсења Господа а не на сва чудеса кроз сав живот Његов види се из речи, којима овај исти Јеванђелист завршује своје јеванђеље: а има и друго много што учини Исус, које као би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јов. 21, 25). Ове се речи односе на сва чуда, која учини Господ кроз сав живот Свој на земљи, и пре васкрсења и после. Међутим оне речи из данашњег јеванђеља не могу имати исто значење као и ове, којима Свети Јован завршује своје јеванђеље. Јер, нашто би се понављао?

Оволико колико се пак написа у Јеванђељу, написа се с једним одређеним циљем, наиме: да верујете да Исус јесте Христос син Божји. То јест, да не чекате другог Месију и Спаситеља света, јер Онај, који је требао доћи, дошао је. Онај, кога су пророковали пророци у Израиљу и Сибиле међу незнабошцима, појавио се у истини. Оволико колико се написа, написа се још и зато, да верујући имате живот у име његово.Наиме, да кроз ту веру, која је Томи и чулно потврђена, имате живот вечни. Види се и из овога, како ове завршне речи у данашњем јеванђељу стоје у вези са претходним догађајем, са Томом и његовим неверовањем. Није се, дакле, Господ јавио Томи само ради Томе него и ради свију нас, који тражимо истину и живот. Својим јављањем Томи преблаги Господ је помогао и свима нама, да лакше верујемо у Њега, Васкрслога и Живога, и да кроз ту веру имамо удела у вечној истини и вечном животу. У име његово, додаје Јеванђелист. Зашто у име његово? Зато што нема другог имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Дела Ап. 4, 12). Јер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13). Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.

Унутрашњи смисао данашњег јеванђеља тиче се унутрашње драме душе човекове. Ко жели, да се васкрсли и живи Господ јави Духом Божјим у души његовој, тај мора затворити и закључати одају душе своје, да је сачува од навале спољашњега, телеснога света. ("Подражавај мудрости пчела: оне кад виде рој оса да лети око њих остају унутра у кошници, и тако избегавају повреду од нападача". Митрополит Теолипт Добротољубие.) Исто као што су се апостоли закључали од крвожедних и материјалистичних Јевреја. Јевреји представљају, по унутрашњем смислу, чулност и материјализам. Тако ревносно чуваној души под кључем јавиће се Господ у слави. Јавиће се красни Женик мудрој невести Својој. Када се пак Господ јави, страх од спољашњег света ишчезнуће, и мир ће испунити душу. Но не само мир. Господ је увек доносилац многих дарова одједанпут; дарујући мир Он дарује у исто време и радост, и силу, и храброст; Он утврђује веру; Он појачава живот. Но и кад нам се Господ јави, и донесе нам све ове драгоцене дарове, ипак остаје сумња у неком куту наше душе. Тај кут представља невернога Тому. Да би и тај кут осветлили и загрејали благодаћу Духа Господњега, ми треба да будемо истрајни у молитви Господу, и стрпљиви у чекању, не престајући да будемо душом затворени и закључани од спољашњег света, од телесних жеља и прохтева. Тада ће се човекољубиви Господ смиловати на нас, и учинити нам по молитви. И поново ће се јавити и Својим благодатним присуством осветлити и последњи мрачни кут наше душе. Тада, и само тада, ми ћемо се моћи назвати живим душама и по благодати синовима Божјим. А све то због заслуга Господа и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

БОГОСЛУЖЕЊЕ ЦВЕТНОГ ТРИОДА. ПОСЕБНИ СПОМЕНИ У ДАНЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ

Песме дана свете Пасхе, мада не са таквим интензитетом као у Светлој седмици, певају се током читавог осталог периода до оданија празника Васкрса, које се врши у среду шесте седмице после Васкрса, уочи празника Вазнесења Господње, који пада увек у четвртак шесте седмице, односно четрдесетог дана после Васкрса.
Тако до оданија Васкрса свако богослужење, после возгласа свештеника, почиње певањем или читањем трикратног „Христос воскресе“, при чему у оним случајевима када богослужење иначе почиње читањем или певањем „Царју небесниј“, ту молитву Духу Светоме замењује „Христос воскресе“; у оним случајевима када богослужење починке са „Придите поклонимсја“, оно се такође замењује певањем или читањем „Христос воскресе“. На јутрењу пре шестопсалмија такође се увек пева „Христос воскресе“ три пута, и тек потом се чита шестопсалмије, почев од „Слава в вишњих Богу…“ На јутрењу пре канона и у седмичне дане увек се пева: „Воскресеније Христово видјевше“, а у недељне дане, после читања Јеванђеља, ова песма се пева чак три пута. На недељном јутрењу се не пева „Честњејшују“, али се у седмичне дане пева. У трећу, четврту, пету и шесту недељу после Пасхе на вечерњу после стихире на стиховње певају се „стихире Пасхе“: „Пасха свјашченаја“, на јутрењу со пева канон Пасхе са његовим тропарима, а њему се додају тропари Богородични и тропари канона тога дана. На Литургији после почетног возгласа свештеник уз отворене Царске двери пева: „Христос воскресе“ два и по пута, а затим појци довршавају: „И сушчим во гробјех“. Уместо „Видјехом свјет истиниј“ пева се „Христос воскресе“ једном. Такође пева се задостојник „Ангел вопијашче…“ и „Свјетисја, свјетисја…“ У отпусту пак, кад јереј каже: „Слава Тебје, Христе Боже“, ми одговарамо: „Христос воскресе“, и ово само на Литургији. Отпуст је на свим службама до оданија Васкрса и у седмичне дане васкрсан, то јест: „Воскресиј из мертвих Христос истиниј Бог наш…“
У богослужењима недељних дана у периоду Педесетнице има нарочитих спомена догађаја кроз које се открило Божанство Господа, Његова сила и слава, и који још више утврђују у нама веру у непоколебљиву истину Његовог преславног васкрсења из мртвих.

Празновање светог апостола Томе продужава се читаву седмицу, а у суботу је као некакво оданије празника. Овако бива и у све наредне седмице свете Педесетнице: догађај који се спомиње у недељу, празнује се читаве седмице, а у суботу му је оданије.

Недеља Антипасхе – Томина

У другу недељу после Пасхе, то јест у ону која следи након Васкрса и носи назив „Недеља Антипасхе“, спомиње се „Додир светог славног апостола Томе“. Ту је одмах дата примедба да се „у овој другој недељи Антипасхе не пева васкрсно, него све празника“. У тај осми дан по Васкрсењу Господа спомиње се како се Господ јавио Својим ученицима сабраним заједно, овога пута са Томом, и како је дао Томи, који је сумњао у Његово васкрсење, да додирне Његове ране, на шта Га је Тома, поверовавши, исповедно као свог Господа и Бога, док је Господ назвао блаженим оне који нису видели, а поверовали су. „Антипасха“ значи „уместо Пасхе“, јер је то први недељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. Овај дан се такође назива „Недељом обновљења“, „Недељом новом“, јер после Васкрса први пут понавља и као да „обнавља“ велики празник Васкрсења. Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује и са трикратним певањем тропара „Запечатан у гробу, живот от гроба восијал јеси, Христе Боже…“ како на вечерњу, тако и на јутрењу. Певају се степена, први антифон 4. гласа, баш као за свих дванаест празника, а након полијелеја следи нарочито величаније: „Величајем Тја, Животодавче Христе, нас ради во ад сшедшаго и с Собоју всја воскресившаго“. Канон је посебан, празника, а не пасхални и не васкрсни. Вечерње Томине недеље је велико, са великим прокименом: „Кто бог велиј…“ такође као за велике Господње празнике. Јутрење, почев од Томине недеље па до оданија Пасхе, почиње возгласом „Слава Свјатјеј, и Јединосуштњеј, и Нераздјељњеј Тројицје…“ после чега се врло отегнуто пева три пута „Христос воскресе“, за време чега јереј обавља кађење читавог храма а затим се одмах чита Шестопсалмије: „Слава в вишњих Богу…“ и друго.

За Томину недељу у уторак, а у неким местима (на југозападу Русије) и у понедељак, служи се, не по Типику него по благочестивом обичају, помињање упокојених које се у народу зове „Радоњица“. У Типику за тај нису одређене никакве посебне молитве за упокојене, а помињање се обавља зато што се у Томину недељу сећамо, између осталог, силаска Христовог у ад, док од понедељка Томине седмице Типик поново дозвољава служење парастоса упокојенима. Тога дана служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо „Свјатиј Боже“ пева се „Христос воскресе“.

Архиепископ Аверкије (Таушев)

Писмо Братству "Светога Јована": О апокалиптичним појавама у наше време

Писмо

Братству "Светога Јована":

О апокалиптичним појавама у наше време

Не бојте се, дакле, победа вере Христове тврђе је зајемчена него ли темељи васионе. Он по својој вољи одлаже последњу победу; можда зато да би је што већи број очију намножених људи могао видети, са неба и са земље, и што већи број срца њој се веселити.

Мало сте се нешто уплашили. Читали сте Откривење Јованово, па вас обузео страх.Изгледа вам, да оне највеће страхоте тамо описане односе се баш на наше време. Неко вам је протумачио, да су све оне страшне аждаје и звери већ дошле у свет: и црвена аждаја у виду социјализма, и црна десеторога звер у виду масонства, и дворога звер у виду јереси. И сва та чудовишта у рату против хришћанства!

Баш и да је тако, браћо моја. Баш и да је у наше време пакао подигао све своје војске против Христа, прави хришћани треба без бојазни да гледају напред, са јаком вером и поуздањем у јединога Непобедивога. Није ли Господ рекао Својим следбеницима, онда кад их је било само једна шака усред огромне римске царевине: не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12, 32). И ове пророчке речи су остварене. Следбеници Христови надвладали су Римско царство, и многа друга царства на земљи, задобивши уз то као најважније Царство - Небеско.

Апокалипсис је књига, која, мислим, има пророчки значај за сва поколења хришћанска до краја времена. Због тога је свако поколење примењивало смисао те књиге на своје време. Јер у сваком времену дизала се против вере Христове понека аждаја. Оклопљена у сва оружја земаљска и безбожничка, свака та аждаја дизала се, надимала се, сиктала, бљувала отров, но најзад свака је пукла и расула се у пепео. И вазда је свемоћни Христос остајао победилац над сваким појављеним апокалиптичним чудовиштем.

Тако је бивало кроз све векове, па тако ће бити и у последњи век, пред Суд Божији. Читајте пажљиво, шта апокалиптични видилац говори: како ће се све звери, све аждаје и сви началници лажи дићи против Јагњета Божијега, и како ће их Јагње Божије све победити. Ови ће се побити с Јагњетом, и Јагње ће их побиједити. Јер је (то Јагње) господар над господарима и цар над царевима.

Шта желите више поред оваквог јемства за победу Христову? Јер је Христос овде представљен као Јагње. У земаљским ратовима за имовине и државине никад се не зна унапред ко ће победити, па ипак многи ратници на обе стране боре се храбро и са надом. А ми водимо духовни рат, коме је од самога Бога унапред зајемчена победа, и проречена, и предсказана, и потврђена многим и многим досадањим победама непобедивога Христа над свима апостолима лажи и организацијама таме.

Да ли је ово последњи? Ко ће то знати? Јер Он је рекао: о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. Да ли је ово последњи рат за Христа и против Христа? Ако и јесте! Ако је и последњи, баш зато радујмо се и веселимо се! Јер мада ће у том последњем рату борба бити најжешћа, али ће и венци славе бити најсјајнији. Последњи рат значиће последњу и највеличанственију победу Јагњетову. Ко од хришћана не би срцем пожелео, да буде учасник баш те победе над победама?

Не бојте се, дакле, победа вере Христове тврђе је зајемчена него ли темељи васионе. Он по својој вољи одлаже последњу победу; можда зато да би је што већи број очију намножених људи могао видети, са неба и са земље, и што већи број срца њој се веселити.

Свети Владика Николај

Мисионарска писма

Извор - светосавље.срб

УЗРОК РАТА

Главни узрок рата јесте у охолости човека према човеку и у охолости народа према народу. Од охолости помрачује се ум, те људи не виде Бога. А чим људи изгубе Бога из вида, губе и свест о томе, да је сваки човек сваком човеку брат. И тада охолост почиње да рађа многобројну злу децу своју у духу човечијем. А имена њене деце јесу ова:

Ја сам бољи од других људи.

Ја сам јачи од других људи.

Ја треба да будем богатији од других људи.

Ја треба да покорим друге себи.

Ја треба да господарим над другима.

Ја треба да истребим друге.

Ја треба да отмем од других, јер сам бољи и јачи.

Рађању овог злог порода охолости помажу научници, који говоре: човек је син мајмуна, те син не може да оде далеко од оца свога, као што ивер не пада далеко од кладе;

Безбожници који говоре: Овај свет је лампа, која је сама себе направила, сама себе запалила и сама ће себе угасити. Зато, једимо, пијмо, удримо, отимајмо, јер фитиљ нашег живота тек што није догорео и угасио се.

Трговци који говоре: Народи су на пијаци, наш пијац је тесан, треба да освојимо пијац лево и десно од нас. Не мари што ће многа крв пасти, ми ћемо по људској крви прострти свилу и коже, сакрићемо је пшеницом и пиринчем и кафом и шећером - па ћемо бити срећни.

Политичари, који говоре: Наш народ је диван и јединствен, наш народ има красне црне очи. Пођимо на наше суседе и покопајмо све плаве очи, па ћемо онда бити мирнији и срећнији, јер онда неће бити плавих очију, да нас гледају попреко. Плавооки ће лежати под земљом, а црнооки ће весело шетати по њиховим гробовима.

И тако охолост тријумфује са својом децом.

Питање: Како се може избећи рат?

Треба посећи охолост, злу мајку, да не би више рађала злу децу. А има само један једини мач, који може посећи охолост. То је мач Христов. Ко од младих људи нађе тај мач и посече охолост у себи, тај је учинио много за светски мир. Чим буде посекао охолост, одмах ће доћи до сазнања да човек није син мајмунски, него син Божји. И све ће му бити јасно шта даље треба радити.

Свети Владика Николај

НАЈЧИСТИЈА СУЗА

Непрестано богоопштење:

у тишини срца,

у уздржаности ума,

у ћутању целе душе,

то доводи до серафимске чистоте унутрашњег човека. Из те чистоте могу се видети све ствари и сва бића у њиховој првобитној чистоти, као одсјај чистоте Творца свих ствари и свих бића. То виђење изазива најчистије сузе у човека.

Јер и суза понекад није друго до морска вода.

Свети Владика Николај

Јеванђеље о женама мироносицама

Марко 15, 43-47; 16, 7-8. Зач. 69.

Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна. Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако дивна. Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима. Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?

Неке животиње сахрањују своје мртве; и предајући их гробу, предају их и забораву. Но кад жив човек сахрани умрлог човека, он сахрањује и један део себе с мртвим; и враћа се дома носећи у души својој део сахрањеног мртваца. Ово је нарочито јасно, до ужаса јасно, кад сродник сахрањује сродника, и пријатељ пријатеља.

О, гробари, у колико сте гробова ви већ сахрањени, и колико мртваца живе у вама! Смрт има једно својство љубави: она као и љубав обезличава у многоме оне, који је виде и живи остану. Погрбљена мајка ходи на гробове деце своје. Ко то ходи? То деца у души мајчиној, и мајка, ходе дечјим гробовима. У души мајчиној мајка живи само у једном тесном куту; сву осталу палату душе њене заузимају деца.

Такав је и Христос, и то у несравњено већој мери. Он се био сав стеснио у гроб, да би се људи, деца Његова, могли раширити у бескрајној палати Раја.

Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим. Љубав мајчина спасава мртву децу од ишчезнућа и уништења у овоме свету, бар за неко време. Погрбљени и попљувани Господ успео се клецајући ка Своме Крсту и Гробу, да Љубављу Својом истински васкрсне цео човечји род, и спасе га заувек од ишчезнућа и уништења. Само што је дело Христово несразмерно веће од дела ма које осамљене мајке у свету, јер је и љубав Његова према човечјем роду несразмерно већа од љубави ма које мајке у свету према деци њеној.

Ма колико да је велика љубав и жалост мајке, њој увек преостаје суза; и кад у гроб и сама сиђе, она понесе собом преосталих суза. Господ Исус пак излио је за Своју децу, за сву децу овога света, све сузе до последње капи, и - сву крв до последње капи. Никада те, о грешниче, скупље сузе неће оплакати, ни жива ни мртва. Никада те ни мајка, ни жена, ни деца, ни отаџбина неће скупље платити него што те је Христос Спаситељ платио.

О, осамљени и сиротни човече! не реци: ко ће ме ожалити кад умрем? Ко ће ме мртва оплакати? Гле, Господ Христос ожалио те је и оплакао и жива и мртва срдачније него што би то учинила мајка.

Не приличи се називати мртвима оне, за које Христос из љубави пострада и умре. Они су живи у Живоме Господу. Сви ћемо ми то јасно знати онда, кад Господ последњи пут посети земаљско гробље, и кад трубе затрубе.

Љубав мајчина не може да дели мртву децу од живе. Још мање то може љубав Христова. Видовитији је Господ од сунца: Он види близак крај оних, који још живе на земљи, и види почетак живљења оних, који су се упокојили. За Онога, који је створио земљу из ништа, и тело човечје из земље, нема разлике измећу гробова од земље и гробова од тела. Да ли ће пшеница стајати у пољу или у амбару? каква је то разлика за домаћина, који у оба случаја мисли о зрну пшеничном а не о слами и не о амбару? Да ли су људи у телу или у земљи - каква је то разлика видовитог Домаћина душа људских?

Дошавши на земљу Господ је учинио две посете људима. Прво онима, који живе у гробовима телесним, а друго онима, који живе у гробовима од земље. Он је умро, да би посетио Своју умрлу децу. Ах, како и мајка увелико умире кад ходи на гробове своје деце!

Брига за мртве једина је брига Божија; остало је све радост Божија. Бог се не брине за бесмртне ангеле; Он се радује ангелима као и ангели Њему. Бог се брине за људе, за оне, који по слободи умиру, и који по слободи могу да оживе. Бог се брине непрестано, како да васкрсне људе. Зато Бог непрестано посећује гробове људске, покретне и непокретне, са светим ангелима Својим. Велика је брига Божија за мртве; велика је не зато што Бог не може да их васкрсне, него што сви мртви неће да васкрсну. Неће људи добро своје; и то је велика брига Божија.

О, како је велика радост на небу због једнога мртвог кад оживи, због једног грешника кад се покаје! Један покајани грешник - што је исто што је и умрли душом па васкрсли - чини Бог већу радост него деведесет и девет ангела којима не треба покајање. Већа је радост на небу за једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање (Лк. 15, 7).

Како је племенита брига за мртве! Бринући о нама у овој долини мртвих, ангели Божији брину Божију бригу. Бринући о мртвима и ми бринемо Божију бригу, и постајемо кроз то Божији другови и Божији сатрудници.

Но кад велики Господ и Бог наш умре као човек, претоварен гресима људским, ко се побрину о Њему мртвом од оних, о којима Он брину од вечности? Ко посети гроб Његов? Ко показа љубав своју према умрлом? Жене. Но не све и свакојаке жене него жене мироносице, чије душе беху миросане бесмртном љубављу Христа Господа. Њихове су душе биле препуне мириса вере и љубави, зато су оне и руке своје напуниле мирисима и пошле на гроб, да миришу тело Христово.

О томе говори данашње јеванђеље, тј. о бризи оживелих од науке Христове за умрлог Бесмртника.

У време оно, дође Јосиф од Ариматеје, благообразан саветник, који и сам царства Божијега чекаше, и усуди се те уђе к Пилату и заиска тело Христово. Још један други благообразни човек био је из Ариматеје, или Раматајима, у гори Јефремовој. То је био пророк Самуило (I. Сам. 1, 1). Овај Јосиф помиње се код сва четворице јеванђелиста, и то искључиво у вези са погребом умрлога Господа. Јован га назива Исусовим тајним учеником (19, 38); Лука - мужем добрим и праведним (23, 50), Матеј - човеком богатим. (Јеванђелист не назива Јосифа богатим из сујете као да би показао, да је Господ имао и богатих људи међу ученицима „него зато да би показао, како је он могао добити од Пилата тело Исусово. Гле, бедном и незнатном човеку није било могуће проникнути до Пилата, представника римске моћи“. Јероним, Толк. Матеја). Он је био благообразан по души, то јест: бојао се Бога и чекао царство Божије. Сем својих изврсних душевних својстава Јосиф је био истовремено човек богат, и човек од положаја. Марко и Лука називају га саветником. Он је био, дакле, један од народних старешина, слично Никодиму. Слично Никодиму и он је био прикривен поштовалац, и ученик Господа Исуса. Но и ако су ова два човека били прикривени следбеници науке Христове, ипак су они били готови, да се изложе опасности стојећи уз Христа. Никодим је једном у очи рекао озлојеђеним старешинама јеврејским - онда када су ови тражили прилику да убију Христа - еда ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша? Још већој опасности изложио се Јосиф Ариматејски бринући се о телу Господа онда када су се јавни ученици Његови били разбегли, и када су јеврејски вуци заклавши Пастира могли сваки час јурнути у овце. А да је Јосифов посао био опасан, то наговештава и сам јеванђелист речју усуди се. Требало је, дакле, више него храбрости, требало је дрзости, па се кренути Ћесарском намеснику и молити се за тело једнога од распетих осуђеника. Но Јосиф, „као великодушан, одбацио је тада страх и отресао сваку ропкост, и показао себе учеником Исуса Христа“. (Никифор.)

А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана запита га: је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. Опрезан и неповерљив Пилат је тип оних власника, који силом покоравају и силом држе туђе. Он није могао веровати на реч чак ни једном таквом човеку какав је био благообразни Јосиф. А Можда је у истини било тешко и веровати, да је већ издахнуо на Крсту Онај, кога је он тек прошле ноћи осудио на распеће: Још се Пилат показује и као веран представник званичне формалистике римске: он више верује једном стотинару, коме је стављено у дужност да држи стражу на Голготи него једном угледном старешини народном. Тек кад је стотинар „званично“ потврдио исказ Јосифов, Пилат је учинио Јосифу по вољи.

И купивши платно, и скинувши га, обави платном, и метну га у гроб који беше исечен у камену, и привали камен на врата од гроба. Други јеванђелист каже, да је то био гроб самога Јосифа - и метну га у нови свој гроб (Мат. 27, 60), у који никад нико не беше метнут (Јов. 19, 41). Да се тако збуде реч пророка Исаије: на смрти би с богатим (53, 9). Кад распнемо наш ум свету и погребемо га у обновљено срце, као у нови гроб, тад ће ум наш оживети и васкрснути целога нашег унутрашњег човека. Нов гроб, па још запечаћен, тежак камен приваљен на врата гроба (Врата се помињу зато што је гроб био утесан у саму стену; отуда се у њега није силазило него улазило као у одају. Такви су били краљевски гробови у Мисиру, а такви и обични гробови у Палестини у то време.) стража око гроба - шта то све значи? то су све предострожне мере по мудрости Божијег Промисла, да се тиме кроз векове заграђују уста свима неверницима, који би се трудили да доказују, да Христос или није умро, или да није васкрсао, или пак да је тело Његово украђено. Да Јосиф није измолио мртво тело у Пилата; да смрт Христову није званично потврдио и капетан страже; да тело није сахрањено и запечаћено у присуству пријатеља и непријатеља Христових, онда би се рекло, да Христос уствари није ни умро, но само обамро, па се повратио. (Како је у новије време тврдио Шлајермахер и неки други протестанти.) Да гроб није затворен тешким каменом да није запечаћен, и да није био од страже чуван, рекло би се, да је, истина, Христос умро и сахрањен, но да је украђен из гроба од стране ученика. Да пак није био сасвим нов гроб, рекло би се, да то није Христос васкрсао него неки други мртвац, који је ту раније сахрањен. И тако све мере предострожности, које су Јевреји употребили, да угуше истину, послужиле су, по Божијем Промислу, на утврђење истине.

Јосиф обави тело Господа платном, платном чистим (Мат. 27, 59) и положи у гроб. Ако хоћемо, да Господ васкрсне у нама, морамо Га држати у чистом телу своме. Јер чисто платно означава чисто тело. Тело нечисто од лукавих страсти и похоте није место где Господ васкрсава и живи.

Јеванђелист Јован допуњује опис осталих јеванђелиста тиме што каже, да је и Никодим дошао на сахрану Христову, и донесе смирне и алоја око сто литара, и узеше тело Исусово (тј. Јосиф и Никодим) и обавише га платном с мирисима, као што је обичај код Јевреја да укопавају (19, 39-40). („Тиме он (јеванђелист) хоће да опомене, ако се не варам, да се при сличним услугама, које се указују мртвима, треба држати обичаја свакога народа“. Августин: Беседе на Јованово Јеванђеље.) О блажени и преблажени ови дивни мужеви, који са оволико храбрости, брижљивости и љубави узеше пречисто тело Господа, и положише у гроб! Какав диван пример свима љубитељима Господа! И какав ужасан укор оним свештеницима и световњацима, који са стидом од света, и небрижљиво, и без љубави, прилазе к светоме путиру, да у себе приме пречисто и животворно тело и пречисту и животворну крв Господа, и то још васкрслог и живог Господа!

Но нису Јосиф и Никодим били једини од пријатеља Христових, који су лично могли посведочити, да је Он умро и да је погребен био. Њихова брига око мртвог Господа дело је колико љубави према обожаваном Учитељу и Пријатељу, толико, можда, и дужности, коју им је налагала човечност према једном страдалнику за правду. Но ево, на догледу гроба, још две пријатељске душе, које пажљиво посматраху дело Јосифа и Никодима спремајући се од своје стране на дело најчистије љубави према Господу - две жене мироносице, Марије Магдалине и Марије Јосијеве!

А Марија Магдалина и Марија Јосијева гледаху где га полагаху. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купите мириса да дођу и да помажу Исуса. Најпре се помињу две жене, затим три. Две су биле као извидница свега што се догађаше са Господом на Голготи. Оне су виделе, како су тајни ученици Христови скинули мртво тело са Крста; виделе су све шта је даље учињено са мртвим телом, и, што је за њих било главно: виделе су гроб, где је тело било положено. О, како би и оне радо притрчале, да помогну Јосифу и Никодиму: да оперу тело од крви, да стегну и исперу ране, да доведу у ред косу, да савију и наместе руке, да пажљивије вежу убрусом главу, и тело да обавију платном! Но није био ни обичај ни ред, да оне заједно са мушкима раде тај посао: Доцније ће оне доћи, да све то саме ураде, и да, поврх тога, још намажу тело Господа мирисима. С њима ће доцније доћи и трећа мироносица, њихова пријатељица. Дух Христов спријатељио је њих све.

Ко су ове жене? Марија Магдалина је већ позната. То је она Марија, коју је Господ излечио од беснила, истеравши седам бесова из ње. Марија Јосијева и Марија Јаковљева - то је једна иста личност, по тумачењу Отаца. Саломија је била жена Заведејева и мати апостола Јакова и Јована. Каква разлика између ових жена и Еве! Оне се журе да из љубави буду послушне и мртвом Господу, док Ева није хтела бити послушна ни живом. Оне - послушне на Голготи, на месту злочина, крви и злобе, а Ева непослушна у - Рају?

И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб кад је сунце изашло. Сви јеванђелисти слажу се у томе, да је овај први дан недеље (или седмице) дан васкрсења Господа, то јест сутрадан по суботи, као што изрично и вели јеванђелист Марко: и пошто прође субота. Најзад, сви се слажу и у томе, да су жене посетиле гроб Господњи врло рано тога дана. У овоме последњем као да мало одступа јеванђелист Марко кад вели: кад је сунце изашло. Врло је вероватно, да су жене посећивале гроб у више махова, колико из љубави према покојнику толико и из страха, да безочни непријатељи Христови не оскрнаве на неки начин гроб и тело. („Оне су час долазиле час одлазиле у нестрпљењу не желећи на дуго време оставити гроб Господа“. Јероним: Толк. Матеја.) Зашто би и сам Марко изрекао такву једну противречност самом себи као што је ова: и врло рано и кад је сунце изашло ако он под сунцем овде не разуме не физичко сунце него самога Господа, сагласно пророку, који говори: грануће сунце правде (Малах. 4, 2) мислећи на Месију? Сунце правде је већ изашло из подземне таме у оном раном часу када су жене мироносице биле дошле на гроб. Као што је Сунце сијало пре сунца створенога при првом стварању света, тако је оно сада, при другом стварању, при обновљењу света, засијало се над историјом људском пре него се сунце физичко засијало над природом земаљском.

И говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробних? Тако су разговарале жене мироносице пењући се ка Голготи и не слутећи никакво изненађење. Слабе руке женске нису биле довољно јаке за то, да покрену тешки камен са гроба, јер беше врло велики. Сироте жене! Оне се и не сећаху, да је посао, за који се оне толико и с толиком ревношћу журе ка гробу, био већ свршен још за време живота Господа на земљи. У Витанији, у кући Симона губавога, за вечером једна жена излила је скупоцено нардово миро на главу Христову. Тада је свевидећи Господ рекао за ту жену: изливши миро ово на тело моје за укоп ме приготови (Мат. 26, 12). Он је провидео јасно, да Његово тело у смрти неће имати другог миросања. Питаћете: па зашто је Провиђење дозволило, да ове благочестиве жене буду тако горко разочаране? Да купе скупоцено миро, да са страхом дођу кроз тамну и непроспавану ноћ на гроб, и да не сврше онај чин љубави, за који су толико жртвовале? Но није ли Провиђење њихов труд несравњено богатије наградило тиме, што им је место мртвог тела даровало живога Господа?

И погледавши видеше да камен беше одваљен: јер беше врло велики. И ушавши у гроб видеше младића где седи с десне стране обучена у белу хаљину; и ужаснуше се. Дошавши са својим народом до Црвеног Мора Мојсеј се нашао у муци, како да пропути пут тамо где није било пута. И кад завапи Богу, Црвено се Море раздвоји на две стране, и пут се наједанпут отвори. Тако сад и са женама мироносицама. У великој бризи, ко да им одвали камен од гроба, оне погледаше и видеше, да камен беше одваљен, и оне без сметње уђоше у гроб. Но где је војничка стража? Није ли она представљала тежу препреку ка гробу него ли тешки камен на вратима гроба? Стража је у то време или лежала још обамрла од страха, или се већ била разбегла по граду, да муцајући објављује људима оно што људске уши још од праоца Адама нису чуле. Никога не беше око гроба, ко би им сметао, и никога и ништа на вратима гроба. Но у гробу беше неко, чије лице беше као муња а одело као снег (Матеј). Младић по изгледу, уствари ангел Божији. Жене се ужаснуше, и оборише лице к земљи (Лука), јер беше страшно гледати у неземаљску појаву весника Божијег, весника најчудније и најрадосније вести на земљи од кад је се пали човек почео земљом хранити. То што Матеј прича, да је ангел Божији седео на одваљеној плочи од гроба, а Марко, да је ангел био унутра у гробу, није никаква противречност. Жене су могле најпре видети ангела на плочи, а потом су чуле његов глас унутра у гробу. Јер ангел није нешто телесно и тешко покретљиво: у једном тренутку он се може појавити где хоће. То пак што Лука помиње два ангела а Марко и Матеј једног такође не треба да збуњују верне. Када се Господ родио у Витлејему један ангел изненадно је стао међу пастире, и уплашише се врло. Мало за тим пак у једанпут постаде с ангелом мноштво војника небеских (Лука). Можда су легиони ангела Божијих присуствовали на Голготи при васкрсењу Господа; какво је, дакле, чудо ако су жене мироносице виделе час једног час двојицу?

А он им рече: не ужасавајте се: Исуса тражите Назарећанина распетога? Устаде, није овде, ево место где га положише. Него идите, реците ученицима његовим и Петру, да пред вама иде у Галилеју; тамо ћете Га видети, као што вам рече. Прекрасни ангел Божији најпре умирује жене и повраћа их од страха и ужаса, да би их тако приготовио за необичну вест о васкрсењу Господа. Жене су биле најпре изненађене видевши гроб отворен а потом ужаснуте што у гробу нису нашле Онога, кога су тражиле, а нашле су некога, кога нису очекивале видети.

Зашто ангел говори тако опредељено: Исуса Назарећанина распетога - њега ли тражите? Зато да не буде никакве сумње ни пометње односно Онога, ко је васкрсао. Овако опредељено говори ангел колико због самих жена толико и због свих будућих векова и покољења. У истој тој намери показује ангел и празан гроб: ево место где га положише! Било је сувишно рећи ово женама, које су очима виделе то што ангел речима казује, али то није било сувишно рећи роду човечјем, за кога је Господ умро и васкрсао. Устаде, није овде! Најкрупнију вест у историји човечанства небески весник објављује најкраће и најпростије што се да замислити - устаде, није овде! Васкрсе, није овде! За бесмртне војске ангелске веће је изненађење била смрт Господа него ли Његово васкрсење. За смртне људе - обратно.

Потом ангел упућује жене, да јаве ову радосну новост апостолима, и Петру. Зашто и Петру! Несумњиво за то што се Петар осећао смућен мимо све остале ученике. Њега је морала савест гристи због тога што се три пут одрекао Господа, и што је најзад побегао од Њега. Верност апостола Јована, с којим је Петар најближе стајао Господу, морала је још повећати грижу савести код Петра. Јер Јован није побегао него је остао под Крстом распетога Господа. Једном речју, Петар се морао осећати донекле као издајник свога Господа, те му је морало бити врло нелагодно у друштву апостола, а нарочито у друштву пресвете Богомајке. Петар је био камен по имену но не још камен и по вери. Његова колебљивост и страшљивост чинила га је презреним у његовим сопственим очима. Требало га је опет дићи на ноге и повратити му достојанство човека и апостола. Човекољубиви Господ то сада и чини: зато ангел спомиње Петра нарочито по имену.

Зашто ангел говори о јављању Господа у Галилеји а не о Његовом скоријем јављању у Јерусалиму и око Јерусалима? Тамо ћете га видети, као што вам рече (сравни: Мк.14, 28). Зато што је Галилеја представљала више незнабожачки него израиљски предео, те Господ хоће Својим јављањем тамо, у земљи незнабожаца, да покаже ученицима Својим пут Свога Јеванђеља, главну средину апостолског рада и зидања цркве Божије. Даље и зато, што ће им се Он тамо јавити не под страхом, под којим су они живели у Јерусалиму, него у слободи, и не у ноћи и сумраку, него усред бела дана. Да се не каже: у страху су велике очи; и под гњетом страха и избезумљења ученици су видели Господа живог у Јерусалиму. Најзад, ангел Божији говори о јављању Господа у Галилеји, мудро прећуткујући Његова јављања у Јерусалиму, да избије оружје из руку пакосних неверника, који би иначе рекли, да су ученици видели утвар под сугестијом ангела, то јест: видели су Га зато што су с напрегнутим духом очекивали да Га виде. (Зашто и ангел и Господ говоре баш о јављању у Галилеји? Зато што је ово јављање у Галилеји било најочевидније и најглавније: Тамо се Господ јавио не у дому, при затвореним вратима, но на гори, јавно и очевидно. Видевши Га ученици тамо, поклонише Му се; тамо је Исус објавио им с великом откровеношћу власт, дану Му од оца говорећи: даде ми се свака власт на небу и на земљи. Никифор). А по васкрсењу моме ја идем пред вама у Галилеју, рекао је Господ. То јест: као Победилац ја ћу ићи пред вама у свет незнабожачки, а ви следујте мене. И куда вас год Дух упути на проповед, гледајте Мене пред собом - ја ћу ићи напред и отварати вам пут.

И изашавши побегоше од гроба; јер их ухвати дрхат и ужас, и ником ништа не рекоше, јер се бојаху. Да ли су биле на небу или на земљи? С ким су то говориле? Шта су то чуле? Такве ствари ни на сан људима не долазе; а то није сан него јава; од свега је најјасније то, да је то била јава. О, блажени дрхат и ужас, који спопада човека онда када му се отвори небо и када чује глас радости из бесмртне и славне домовине своје, праве домовине своје! Није мала ствар видети једнога од бесмртника, ангела Божијега; није мала ствар чути глас из бесмртних уста. Лице и хуку целе васионе, смртне и трулежне, лакше је поднети него ли лице и глас једнога бесмртника, који је створен пре створења васионе, а који блиста лепотом и младошћу лепше од пролећне зоре. Кад је пророк Данило, Божији човек, чуо глас ангела, он вели за себе: не оста снаге у мени, и лепота ми се помрачи, и не имах снаге - и изван себе падох ничице лицем на земљу (Дан. 10, 8-9). Како, дакле, да не обузме трепет и ужас ове слабомоћне жене? Како да не побегну од гроба? Како да отворе уста и проговоре? Где су речи за именовање онога виђења? Господе, како је неисказива чудесна слава Твоја! Ћутањем и сузама ми смртни је лакше изражавамо него језиком.

Ником ништа не рекоше, јер се бојаху. То јест: ником ништа не рекоше уз пут; никоме од непријатеља и крвника Христових, од којих је врвео цео Јерусалим: Но, наравно, рекли су апостолима. Јер нису ни смеле ни могле не рећи, кад им је то од бесмртника заповеђено. Како би се усудиле не испунити заповест Божију? Јасно је, дакле, да су жене рекле онима којима су требале рећи (в. Лк. 24, 10), као и да нису рекле ништа и никоме од оних, којима нису требале рећи и којих су се бојали.

Тако се, ето, завршила ова јутарња васкршња посета жена мироносица Гробу Христовоме. Бедни њихови мириси, којима су оне хтеле сачувати од трулења Онога, који чува Собом небо од трулења, и којима су хтели намирисати Онога, од кога небо мирише! О, благоухани Господе, једини мирисе људског бића и људске историје, како си Ти дивно наградио ове одане и верне душе, које Ти ни мртва у гробу нису заборављале! Од мироносица учинио си их благовесницама Твога васкрсења и Твоје славе! Оне нису помазале мирисима Твоје мртво тело, него си Ти помазао њихове живе душе јелејем радости. Кукавице за мртвим - постале су ластавице новог пролећа. Жалоснице са Твога Гроба постале су светитељке у Царству Твом небесном. Њиховим молитвама, Васкрсли Господе, спаси нас и помилуј! Да Те прослављамо са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин !

Свети Владика Николај

ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА ОЦА СВЕДРЖИТЕЉА....

1. ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА...

Ко сеје семе добро по њиви некрченој? Словесан то не чини,

Словесан ће чинити по Слову Божјем. Он ће прво искрчити њиву од корова, па онда ће посејати семе добро.

Њива - то је душа људска, коров - многобоштво, добро семе - вера у једнога Бога.

Данас вама изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога јединога Бога, а смешно и сулудно веровати у више богова. Но није то увек било тако. Било је времена, када су у васцелом свету само неколико људи веровали у једнога Бога, па је онда дошло друго време, када је цео један народ веровао у једнога Бога. И сви остали, многобожни, гледали су с богаташким презрењем на ове једнобожне зато што имајући само једнога Бога, имају тобож сувише мало. А једнобожни пак гледали су са чуђењем и са жаљењем на многобожне зато што имајући много, немају ништа.

Веру у једнога Бога требало је најпре добити од поуздана сведока, па онда ју посејати по душама људским као по њивама. Најпоузданији сведок који сведочи о једноме Богу а против мноштва богова, јесте сам Бог, Живи и Истинити.

Он је сам Себе засведочио преко достојних слугу Својих говорећи: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме (II Мојс. 20, 2-3).

Једини Живи, Истинити, објављивао је Себе постепено. Усред корова многобоштва Он је налазио поједине њивице, искрчене и очишћене, и по њима је сејао добро семе вере. То су биле душе појединих праведника. Те душе биле су још и као приготовљене свеће, које је Он ужегао, те су светлеле у тами многобоштва. И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе (Јов. 1, 5). Авељ, Енох, Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Јов, Јосиф, Мојсеј, Исаија, Данило - свеће Божје, појединачно паљене!

Једини Живи, Истинити, потом је објавио Себе целом народу Јаковљевом или Израиљевом. По милости Својој Он им се објавио, најпре у земљи Мисирској, земљи тућој, па онда у пустињи, у земљи ничијој, и најзад у Ханану, у земљи њиховој. И народ је сав говорио неко време: Верујем у једнога Бога.

Но народ Божји почео се колебати у вери. И то колебање трајало је вековима. И опасност је претила, да се светлост у тами не угаси и разгорели огањ не упепели.

Једини Живи, Истинити, Сажаљиви, Многомилостиви, видећи ту опасност послао је мећу људе Сина Свога Господа Исуса Христа:

да разагна тмине многобоштва;

да укрепи срца људска за ход навише;

да посеје добро семе вере у једнога Бога,

Јединога, Живога, Истинитога.

Вредне пчеле Христове, апостоли свети, разнели су ту веру, тај усев Божји, по свему свету.

Ваистину, као медоносне пчеле Божје разишли су се апостоли из Јерусалима на све четири стране, по народима и племенима, да као медом сладе људске душе благовешћу о Једином, Живом, Истинитом.

Апостоли свети крчили су земље од идолског корова и душе људске од веровања у множину божанстава. На искрченим пољима сејали су свету веру у Јединога, Живога, Истинитога.

О како је то био трудан и опасан посао! То је био највећи запамћени сукоб, који је мисионаре једнобоштва, верујте ми, стао и зноја и суза и рана и крви.

Људи су се претешко растајали од својих уображених божанстава, и тешко примали веру у једнога Бога. Збуњени множином твари и супротношћу дејстава у васиони они су сматрали за вероватније да постоји множина богова него један једини Бог. Плењени обманом неискусне деце, да је сила у мноштву, они су држали за вероватније, да мноштво богова има већу силу него један Бог. Држали су да више њих могу више помоћи неголи један једини.

Против апостола су устале две врсте људи - а две врсте свега их је и било у свету - једни који су хранили душе све отровом идолопоклонства, и други који су хранили своја тела израдом идолских кипова. И ови последњи нису били мања сметња од оних првих. Пример: апостол Павле и златар Димитрије. Некакав златар, по имену

Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: људи! ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете, да не само у Ефесу него по свој Азији овај Павле поврати народ многи говорећи: то нијесу богови што се рукама човечијем граде...и ова несрећа доћи ће и на наш занат да не пролази (Дела ап. 19, 24-27).

Једни су, дакле, сматрали, да је њихова душа у опасности, други пак, да је њихов трбух у опасности од нове вере. Тако су сматрали сви људи на земљи и сви народи, с најмањим изузетком. И ти изузеци предавани су суровој смрти, као Сократ у Атини.

Култура ту није помагала ништа. Културнији народи правили су идоле само од скупоценијег материјала и у правилнијем облику неголи народи дивљи, но идоли су остајали идоли, и ропство душе човечје и тамо и онамо подједнако. Кад је свети апостол Павле био у културној Атини,раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола (Дела ап. 17, 16). Исто као и Андреја у Сараматији, и Матеја у Мисиру, и Вартоломеј у Индији. Идоли на тргу, идоли пред судницама и касарнама, идоли пред прагом, идоли у кући, идоли по собама, идоли свуда. Ниједан списак није могао набројати све богове, којима су се људи и народи клањали.

Све то идолско трње гребло је и крвавило свете апостоле. Али су га они смело сасецали, крчили и чистили, а на место њега сејали добро семе вере у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога. Тај титански посао апостоли су свршавали речју, чудесима, љубављу и жртвом. Где нису успевали једним, успевали су другим. Где ничим другим нису могли успети, успевали су својом крвљу и - смрћу. Њихова мученичка крв палила је идоле као живи огањ.

Једини, Живи, Истинити, благословио је реч Својих апостола и труд њихов, и сузе, и уздахе, и жртве њихове. Тако је њихово семе уродило добрим плодом. А тај плод састоји се у томе, што данас људима изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога Бога, а смешно и сулудо веровати у много богова.

Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме. То је прво сведочанство Божје о Себи, прво откривење људима на земљи о Богу од Бога, и прва заповест Божја. Немој имати других богова уза ме, заповеда Бог, јер ако будеш имао и других богова, нанећеш себи две пагубе. Прва пагуба: вероваћеш и у лажне богове, непостојеће, измишљене, измаштане. Друга пагуба: поделићеш страхошпотовање и љубав, која свецело припада Мени Јединоме, Живоме, Истинитоме, и на те лажне богове.

Тиме ћеш помрачити веру у Мене, и ослабити страхопоштовање и љубав према Мени. И ја ћу се, као увређен и понижен, удаљити од тебе. И бићеш безбожник, мада ћеш ти уображавати да си богат у побожности због веровања у многе богове. Јер многобожац и безбожник на крају крајева, исто су. И Један и други су без једнога Бога, без Јединог, Живог, Истинитог.

Вера у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога, јесте вера смерних и умних. Ово није вера гордих, које гордост чини безумним, те обожавају себе или неку твар Творчеву, само не Творца.

Што човек смернији, то разумнији; што охолији, то безумнији. Смернима Бог даје ум, да знају и разумеју, а гордим се Он противи. Што се смерни више смирују пред Господом, то их Господ више обдарује умом. А ум је светлост, која води Богу, Једином, Живом, Истинитом. Благо онима који имају ума, да виде пролазност овога света и ништавило човека. Благо онима, који се осећају мали и ништи, јер ће их Бог узвисити до највишега познања, до познања бића и величанства Бога Свевишњега.

Ово је ваша вера, христоносци, и вера предака ваших, најсмернијих и најумнијих. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Њом се оци ваши спасаваху. Нити они постидеше ову веру нити ова вера њих. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Страшноме они неће бити постиђени пред лицем ангела и праведника. Него ће примити славу, и назваће се благословеним.

Једини. Живи. Истинити.

Вера образованих људи, Свети Владика Николај

Свети владика Николај: Сакривај своје духовно благо

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима.

Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.