ПОМЕН ОЦУ ЛУКИ (АНИЋУ) У МАНАСТИРУ ДАЈБАБЕ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је данас, на празник преподобне Ксеније Римљанке, са свештенством у манастиру Дајбабе код Подгорице Свету службу Божију са трогодишњим парастосом блаженопочившем архимандриту Луки Анићу, дугогодишњем игуману ове светиње, Цетињског манастира и манастира Савина Главица у Грбљу.

У литургијској бесјеи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је и данашње сјећање на оца Луку једно од свједочанстава да је Бог – Бог живих, а не Бог мртвих.

„И он је живи свједок нашег времена како је диван Господ у светима својим. И он, дотакнут силом Духа Светога, – сјећамо га се и као студента и као боготражитеља по Београду и на другим мјестима, – и он се дотакао Господа и заволио га свим срцем“, рекао је Владика.

Владика је рекао да се отац Лука свим срцем наслонио на Господа и на свете Његове.

„Нарочито је волио свете из Ирске, древне светитеље, па је чак њихова житија читао, и Серафима Роуза, обраћеника који је један од много значајних духовних личности савремене Америке. Све је то њега привукло. И баш ти људи, који су се дотакли Господа и којих се дотакао Господ – они су њега привлачили. Отуда није чудо што је у своје вријеме, када је дошао код ћивота Светога Петра Цетињскога као млади монах, подсјетио и мене да Руку Светога Јована Крститеља и дио Часнога Крста, које су наши људи овдје који се клањају култури били пренијели у Цетињски музеј, да их пренесемо у Цркву“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

„Обновљен звањем ангелским, монашким, одмах је видио и схватио да је то скрнављење светиње да она сједи тамо у неком музеју“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних служен је парастос на гробу архимандрита Луке.

Митрополит Амфилохије је казао да је данашње сабрање показатељ да је жив отац Лука и да је жива душа његова.

„Црква Христова од памтивијека до данас рађа Божје људе, богочежњиве и христочежњиве, христоносце и богоносце, какав је био и наш отац Лука“, казао је Митрополит Амфилохије.

Р.В.

http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-manastitru-dajbabe-osluzio-liturgiju-i-godisnji-parastos-arhimandritu-luki-anicu/

Све велике и значајне појаве зачињу се у тишини, далеко од очију и ушију овога свијета. Све велике жртве, сви големи трудови остају дубоко испод површине јавног мњења.

Оно, готово никада, није свјесно колико је суза, суза за свијет, проливено да би и такво, несвјесно, несловесно и недостојно, остало у шанси покајања, у прилици новорођења. Оно је кадро само да конзумира плодове тишине, али не и да их залива, његује, обрезује и чува од грабљивица.

Једна таква појава, голема, васељенска, догодила се у келији пустиње, на периферији Подгорице, надомак наших топлих домова. Кажем пустиње, како је то говорио отац Лука: „…таква, као одрицање живота, раста и рађања, она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота… тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих… једнолични фон пустиње њима постаје као један једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности…“ Прије три дана, у монашкој тишини манастира на Дајбабској гори, упокојио се у Господу монах, архимандрит, наш отац и брат, игуман Лука Анић. Још као младић, овај човјек се одрекао славе овога свијета, блиставе каријере научног радника, неприродног свјетла сцене, дипломатског педигреа, велеградског комформизма и пошао за Господом. Наравно да је ова тиха смрт само још један у низу догађаја који су креирани давнога дана када је храбри младић Урош Анић узео крст свој и крочио на Пут Истине и Живота. Али трагедија живљења овога свијета није, дакле, у начину одласка једног монаха, већ у нашој немогућности да препознамо догађаје који јесу вододелнице, појаве које јесу истинске револуције, рођења и губитке након којих ништа на земљи више нећ бити исто. Прилог Радија Светигора

Када би неким кантаром могли да измјеримо колико је ко од наших савременика заслужан што у оку брата не видимо само трун, што у комшији не доживљавамо само земљокрадицу, у пријатељима не читамо само задњу намјеру, што у нашим историјским приликама и неприликама нисмо изабрали увијек и само освету, што земаљски шар нисмо свели на јефтину црно бијелу представу, што смо човјеку и портрету почели да приступамо као икони Божијој… онда би такав кантар непогрешиво показао снагу, величину и историјски значај игумана Луке Цетињскога, Дајбабскога, Свесрбскога, Свесловенскога и Васељенскога. Да смо кадри сагледати и измјерити дубину и висину таквих појава, онда би најприродније било, када нас видљиво напуштају такви људи, са врхова, кровова, јарбола и катарки прогласити дане најдубље жалости. Не ради њих, будући да су се давно одрекли свега и прешли преко себе, већ због нас који се тако фатално држимо пијеска што нам се отима и осипа кроз прсте.

Ових дана нас је напустио пастир који је свој народ називао светитељима, а себе сматрао достојним само да му служи. Архимандрит, учени игуман највећег и најзначајнијег престоног манастира древне Митрополије који је пролазнике дочекивао као да је прости монах, боник који је своју тјелесну слабост и бол задовијека остављао у својој келији, а грозницама процијеђену радост Васкрсења и осмијех приносио на гозбу и окријепљење многима. Јуче понесосмо онога који нас је носио и бодрио, јуче, касно, почесмо да ридамо за оним који је непрестано проливао сузе за нас. Положисмо на чување тијело човјека који је као ријетко ко у екумени осјећао и објашњавао тајну иконе и Богородичиног осмјеха, да би и сам постао цјеливна, предолтарска икона Господа. Погребосмо пустињака који није умио да замисли православље без божјака Миланка и божјакиње Невенке, који је њежним длановима велеградског дјечака мајчински гријао жуљеве горских тежака.

Отац Лука нас је учио, а говорио је само оно што је свједочио и сам чинио, учио нас је да увијек дајемо. Нарочито данас, када је велика материјална оскудица, да још више удјељујемо и чинимо доброчинства. Питали смо се како још више када је свега све мање, а он је додавао да умножавамо и дијелимо Љубав и Пажњу. Острвљеност и одбаченост, поред свих данашњих несрећа и искушења, највеће су болести савременог друштва. Много је, нарочито старих и немоћних, мале браће Господње који нијемо ишту само једну ријеч утјехе, једно слушање, један осмијех и братски загрљај.

Хвала Ти велики и непоновљиви, оче Лука, на свему што си говорио и чинио, што си горио, видљиво и невидљиво, што си Господњом љубављу чувао свој народ и васељену трагично самораспету „на ово и оно“. Опрости нам, људима од овога свијета, што за тобом остајемо тако недоречени и недостојни као увијек када се у нашој близини развијају крупне, големе ствари. Као никада прије, тако чврсто се држимо оног обећања над обећањима, у које си тако непоколебиво вјеровао, да ћемо се срести у Твом непоновљивом гласу и очима!

Богић И. Булатовић, Портал Ин 4 С

http://www.mitropolija.com/nas-otac-luka/

Борба против помисли, о гневу, вољи, милосрђу и осуђивању

Одломак из емисије "Питајте свештеника" радија Светигора. Одговоре на питања слушалаца давао је блаженопочивши архимандрит отац Лука Анић. 

Водитељка: Слушалац пита како се борити против присилних помисли, које су обично негативне.

Отац Лука: Па право да вам кажем, мислим једино молитвом. Мислим да једино ту молитва може да помогне.  Присилне помисли, то су ђавољи прилив и ту је борба заиста тешка, али  је најбоље, чини ми се, молитвено препуштање вољи Божијој.  

Водитељка: Да ли се треба присиљавати на молитву чак и ако нисмо нарочито расположени за њу, или чекати да се молитвено расположење само појави?

Отац Лука: Ако га чекамо никада се неће појавити. Ако себе присиљавамо на молитву, са нама заједно ратују и анђели и светитељи, и они умољавају Бога да се то наше молитвено расположење поправи и да ми можемо да дамо прави принос. Док само чекање молитвеног стања, одлаже се у бесконачност, и никад нисмо довољно сигурни да баш то чекамо, све... једно друго, а она стара црногорска пословица (каже): Што се одгађа то се не догађа, тако може да постане и наш промашај. 

Водитељка:  У једној од посланица Апостол каже: "Гњевите се и не гријешите. Сунце да не зађе у гњеву вашем." Слушаоца занима да ли то значи да ми Православни смемо да падамо у стање гнева и да се љутимо.

Отац Лука: Не мора баш тако да се формулише, али је очигледно да у овом палом стању ми тај гнев тешко можемо да избегнемо. Пошто, гнев је како кажу оци подвижници, присутан у човеку као нерви, и да треба човек да пази на шта га употребљава. Једнио би требало, у ствари, да га употреби на демоне, на страсти. А по слабости нашој то иде на брата, на човека, који постаје мета тог нашег излива тела. Али предвиђајући то, Апостол онда каже да се ми ипак тог гнева оставимо за времена. Дакле, да не пустимо да сунце зађе у том гневу, да се неопроштени растанемо са ближњима. Већ да, ето, спознајући своју немоћ и немоћ ближњега, и то да смо у палом стању, да човек себе тера на нормалан живот онакав какав је Богом установљен, дакле на љубав, на поштовање, мора човек себе на то да тера. Дакле то је подвиг. И да се таквим подвигом ми практично лишимо тога гнева.       

Водитељка:  Слушалац пита како ускладити разум и срце и шта је главна препрека на том путу?

Отац Лука: Главна препрека на том путу је наша воља. Разум и срце, па и та воља, карактер и дух, и душа и тело, све је то разбијено човековим отпадањем од Бога, још у лицу праоца Адама. И онда, све то треба ујединити. Оваплоћењем Христовим дата је могућност да се све то сабере у једно, да човек заиста зазвони у том једном истинском животу, приносећи себе Богу као принос. Међутим, за то све је потребна воља, дакле дивно каже она историја монаха у Египту, па тамо на крају имају поуке аве Антонија и поговор који мислим да је писао отац Јустин, ако се не варам, и ту каже: Шта нас одваја од светог Антонија Великог? Да ли образовање, каже се, па да је он неписмен отишао у пустињу. Да ли нас одваја нека његова мудрост, па каже се о томе ништа у житију нема речи. Да ли нас одваја, чак, и обиље благодатних дарова од њега. Па каже се у историји Цркве, добијали су се благодатни дарови можда и већи него што их је имао свети Антоније. Али, шта нас онда осваја од светог Антонија? Каже, само једна ствар, а то је решеност да творимо вољу Божију. Та решеност, та воља то је оно што човека заиста може да уподоби светом Антонију и његовом приносу. 

Водитељка:  Која дела милосрђа у свакодневном животу можемо чинити као Хришћани?

Отац Лука:  Небројена су та дела која можемо чинити. А једно од необичних дела која можемо чинити, које не подразумева да морамо имати материјална средства, то је да у овом распамећеном веку у коме је љубав људска згажена, да подаримо свом ближњем мало слободног времена. Има много усамљених људи. Много људи који би заиста много боље, да тако кажем, функционисали да су у неком друштву, али ето тако, треба њима указати мало пажње, мало времена. Да их не понижавамо тиме, већ да гледамо у њима образ Божији, да гледамо свог вечнога сабрата који, ето тако, ту уз нас мало се огреје на Љубави Божијој.  

Водитељка: Шта значи осуђивати друге?

Отац Лука: Па значи сматрати себе бољим од њих. То је један од најчешћих грехова, нарочито садашњице, садашњег века, ми га зовемо као осуђивање, Грци то зову критиковање. Али се у ствари своди на исту ствар. Мерила вредности која ја постављам, не смеју да буду нарушена од некога другога. Дакле, мој осећај, моје осећање тих вредности не сме да буде нарушено, али се, у главном, ту моја нарушавања не доводе у питање. Зашто сам себи да судим кад је то болно, а могу да судим другоме. Тиме ћу изгледати и сам себи праведнији. Ето, то је та окосница тог греха осуђивања.

Колико год ту има и греха, има ту и позоришта у том осуђивању. Знате, неки пут људи, свесно или несвесно, праве од себе некакве глумце који, рецимо баш када је у питању Православна вера, осећајући да нису дубоко загризли у веру, и да се не темеље потпуно у томе, почињу да осуђују друге као недорасле Православној вери, у ствари само ради осећаја сопствене несигурности, да би себе тиме некако утврдили. 

То вам је рецимо и питање ових савремених "зилота" који све осуђују да нису Православни, и да нису по канонима, и по светим оцима, а у ствари је у питању једна дубока несигурност у себе самога и онда се тај мач окреће на другога. Осуђујући другога они се онда осећају да су утемељени у Православљу, али баш као што дивно рече један човек: осуђивање је увек повезано и са мржњом. Па зар може да се човек темељи у Хришћанској вери ако је метод за то мржња.      
     

       

Напомена: због шумова на снимку постоји могућност да неке речи нису правилно пренесене, али водили смо рачуна, колико је то могуће, да то не утиче на смисао текста, стога молимо читаоце за  разумевање.