ПОМЕН ОЦУ ЛУКИ (АНИЋУ) У МАНАСТИРУ ДАЈБАБЕ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је данас, на празник преподобне Ксеније Римљанке, са свештенством у манастиру Дајбабе код Подгорице Свету службу Божију са трогодишњим парастосом блаженопочившем архимандриту Луки Анићу, дугогодишњем игуману ове светиње, Цетињског манастира и манастира Савина Главица у Грбљу.

У литургијској бесјеи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је и данашње сјећање на оца Луку једно од свједочанстава да је Бог – Бог живих, а не Бог мртвих.

„И он је живи свједок нашег времена како је диван Господ у светима својим. И он, дотакнут силом Духа Светога, – сјећамо га се и као студента и као боготражитеља по Београду и на другим мјестима, – и он се дотакао Господа и заволио га свим срцем“, рекао је Владика.

Владика је рекао да се отац Лука свим срцем наслонио на Господа и на свете Његове.

„Нарочито је волио свете из Ирске, древне светитеље, па је чак њихова житија читао, и Серафима Роуза, обраћеника који је један од много значајних духовних личности савремене Америке. Све је то њега привукло. И баш ти људи, који су се дотакли Господа и којих се дотакао Господ – они су њега привлачили. Отуда није чудо што је у своје вријеме, када је дошао код ћивота Светога Петра Цетињскога као млади монах, подсјетио и мене да Руку Светога Јована Крститеља и дио Часнога Крста, које су наши људи овдје који се клањају култури били пренијели у Цетињски музеј, да их пренесемо у Цркву“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

„Обновљен звањем ангелским, монашким, одмах је видио и схватио да је то скрнављење светиње да она сједи тамо у неком музеју“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних служен је парастос на гробу архимандрита Луке.

Митрополит Амфилохије је казао да је данашње сабрање показатељ да је жив отац Лука и да је жива душа његова.

„Црква Христова од памтивијека до данас рађа Божје људе, богочежњиве и христочежњиве, христоносце и богоносце, какав је био и наш отац Лука“, казао је Митрополит Амфилохије.

Р.В.

http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-manastitru-dajbabe-osluzio-liturgiju-i-godisnji-parastos-arhimandritu-luki-anicu/

Све велике и значајне појаве зачињу се у тишини, далеко од очију и ушију овога свијета. Све велике жртве, сви големи трудови остају дубоко испод површине јавног мњења.

Оно, готово никада, није свјесно колико је суза, суза за свијет, проливено да би и такво, несвјесно, несловесно и недостојно, остало у шанси покајања, у прилици новорођења. Оно је кадро само да конзумира плодове тишине, али не и да их залива, његује, обрезује и чува од грабљивица.

Једна таква појава, голема, васељенска, догодила се у келији пустиње, на периферији Подгорице, надомак наших топлих домова. Кажем пустиње, како је то говорио отац Лука: „…таква, као одрицање живота, раста и рађања, она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота… тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих… једнолични фон пустиње њима постаје као један једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности…“ Прије три дана, у монашкој тишини манастира на Дајбабској гори, упокојио се у Господу монах, архимандрит, наш отац и брат, игуман Лука Анић. Још као младић, овај човјек се одрекао славе овога свијета, блиставе каријере научног радника, неприродног свјетла сцене, дипломатског педигреа, велеградског комформизма и пошао за Господом. Наравно да је ова тиха смрт само још један у низу догађаја који су креирани давнога дана када је храбри младић Урош Анић узео крст свој и крочио на Пут Истине и Живота. Али трагедија живљења овога свијета није, дакле, у начину одласка једног монаха, већ у нашој немогућности да препознамо догађаје који јесу вододелнице, појаве које јесу истинске револуције, рођења и губитке након којих ништа на земљи више нећ бити исто. Прилог Радија Светигора

Када би неким кантаром могли да измјеримо колико је ко од наших савременика заслужан што у оку брата не видимо само трун, што у комшији не доживљавамо само земљокрадицу, у пријатељима не читамо само задњу намјеру, што у нашим историјским приликама и неприликама нисмо изабрали увијек и само освету, што земаљски шар нисмо свели на јефтину црно бијелу представу, што смо човјеку и портрету почели да приступамо као икони Божијој… онда би такав кантар непогрешиво показао снагу, величину и историјски значај игумана Луке Цетињскога, Дајбабскога, Свесрбскога, Свесловенскога и Васељенскога. Да смо кадри сагледати и измјерити дубину и висину таквих појава, онда би најприродније било, када нас видљиво напуштају такви људи, са врхова, кровова, јарбола и катарки прогласити дане најдубље жалости. Не ради њих, будући да су се давно одрекли свега и прешли преко себе, већ због нас који се тако фатално држимо пијеска што нам се отима и осипа кроз прсте.

Ових дана нас је напустио пастир који је свој народ називао светитељима, а себе сматрао достојним само да му служи. Архимандрит, учени игуман највећег и најзначајнијег престоног манастира древне Митрополије који је пролазнике дочекивао као да је прости монах, боник који је своју тјелесну слабост и бол задовијека остављао у својој келији, а грозницама процијеђену радост Васкрсења и осмијех приносио на гозбу и окријепљење многима. Јуче понесосмо онога који нас је носио и бодрио, јуче, касно, почесмо да ридамо за оним који је непрестано проливао сузе за нас. Положисмо на чување тијело човјека који је као ријетко ко у екумени осјећао и објашњавао тајну иконе и Богородичиног осмјеха, да би и сам постао цјеливна, предолтарска икона Господа. Погребосмо пустињака који није умио да замисли православље без божјака Миланка и божјакиње Невенке, који је њежним длановима велеградског дјечака мајчински гријао жуљеве горских тежака.

Отац Лука нас је учио, а говорио је само оно што је свједочио и сам чинио, учио нас је да увијек дајемо. Нарочито данас, када је велика материјална оскудица, да још више удјељујемо и чинимо доброчинства. Питали смо се како још више када је свега све мање, а он је додавао да умножавамо и дијелимо Љубав и Пажњу. Острвљеност и одбаченост, поред свих данашњих несрећа и искушења, највеће су болести савременог друштва. Много је, нарочито старих и немоћних, мале браће Господње који нијемо ишту само једну ријеч утјехе, једно слушање, један осмијех и братски загрљај.

Хвала Ти велики и непоновљиви, оче Лука, на свему што си говорио и чинио, што си горио, видљиво и невидљиво, што си Господњом љубављу чувао свој народ и васељену трагично самораспету „на ово и оно“. Опрости нам, људима од овога свијета, што за тобом остајемо тако недоречени и недостојни као увијек када се у нашој близини развијају крупне, големе ствари. Као никада прије, тако чврсто се држимо оног обећања над обећањима, у које си тако непоколебиво вјеровао, да ћемо се срести у Твом непоновљивом гласу и очима!

Богић И. Булатовић, Портал Ин 4 С

http://www.mitropolija.com/nas-otac-luka/