Борба против помисли, о гневу, вољи, милосрђу и осуђивању

Одломак из емисије "Питајте свештеника" радија Светигора. Одговоре на питања слушалаца давао је блаженопочивши архимандрит отац Лука Анић. 

Водитељка: Слушалац пита како се борити против присилних помисли, које су обично негативне.

Отац Лука: Па право да вам кажем, мислим једино молитвом. Мислим да једино ту молитва може да помогне.  Присилне помисли, то су ђавољи прилив и ту је борба заиста тешка, али  је најбоље, чини ми се, молитвено препуштање вољи Божијој.  

Водитељка: Да ли се треба присиљавати на молитву чак и ако нисмо нарочито расположени за њу, или чекати да се молитвено расположење само појави?

Отац Лука: Ако га чекамо никада се неће појавити. Ако себе присиљавамо на молитву, са нама заједно ратују и анђели и светитељи, и они умољавају Бога да се то наше молитвено расположење поправи и да ми можемо да дамо прави принос. Док само чекање молитвеног стања, одлаже се у бесконачност, и никад нисмо довољно сигурни да баш то чекамо, све... једно друго, а она стара црногорска пословица (каже): Што се одгађа то се не догађа, тако може да постане и наш промашај. 

Водитељка:  У једној од посланица Апостол каже: "Гњевите се и не гријешите. Сунце да не зађе у гњеву вашем." Слушаоца занима да ли то значи да ми Православни смемо да падамо у стање гнева и да се љутимо.

Отац Лука: Не мора баш тако да се формулише, али је очигледно да у овом палом стању ми тај гнев тешко можемо да избегнемо. Пошто, гнев је како кажу оци подвижници, присутан у човеку као нерви, и да треба човек да пази на шта га употребљава. Једнио би требало, у ствари, да га употреби на демоне, на страсти. А по слабости нашој то иде на брата, на човека, који постаје мета тог нашег излива тела. Али предвиђајући то, Апостол онда каже да се ми ипак тог гнева оставимо за времена. Дакле, да не пустимо да сунце зађе у том гневу, да се неопроштени растанемо са ближњима. Већ да, ето, спознајући своју немоћ и немоћ ближњега, и то да смо у палом стању, да човек себе тера на нормалан живот онакав какав је Богом установљен, дакле на љубав, на поштовање, мора човек себе на то да тера. Дакле то је подвиг. И да се таквим подвигом ми практично лишимо тога гнева.       

Водитељка:  Слушалац пита како ускладити разум и срце и шта је главна препрека на том путу?

Отац Лука: Главна препрека на том путу је наша воља. Разум и срце, па и та воља, карактер и дух, и душа и тело, све је то разбијено човековим отпадањем од Бога, још у лицу праоца Адама. И онда, све то треба ујединити. Оваплоћењем Христовим дата је могућност да се све то сабере у једно, да човек заиста зазвони у том једном истинском животу, приносећи себе Богу као принос. Међутим, за то све је потребна воља, дакле дивно каже она историја монаха у Египту, па тамо на крају имају поуке аве Антонија и поговор који мислим да је писао отац Јустин, ако се не варам, и ту каже: Шта нас одваја од светог Антонија Великог? Да ли образовање, каже се, па да је он неписмен отишао у пустињу. Да ли нас одваја нека његова мудрост, па каже се о томе ништа у житију нема речи. Да ли нас одваја, чак, и обиље благодатних дарова од њега. Па каже се у историји Цркве, добијали су се благодатни дарови можда и већи него што их је имао свети Антоније. Али, шта нас онда осваја од светог Антонија? Каже, само једна ствар, а то је решеност да творимо вољу Божију. Та решеност, та воља то је оно што човека заиста може да уподоби светом Антонију и његовом приносу. 

Водитељка:  Која дела милосрђа у свакодневном животу можемо чинити као Хришћани?

Отац Лука:  Небројена су та дела која можемо чинити. А једно од необичних дела која можемо чинити, које не подразумева да морамо имати материјална средства, то је да у овом распамећеном веку у коме је љубав људска згажена, да подаримо свом ближњем мало слободног времена. Има много усамљених људи. Много људи који би заиста много боље, да тако кажем, функционисали да су у неком друштву, али ето тако, треба њима указати мало пажње, мало времена. Да их не понижавамо тиме, већ да гледамо у њима образ Божији, да гледамо свог вечнога сабрата који, ето тако, ту уз нас мало се огреје на Љубави Божијој.  

Водитељка: Шта значи осуђивати друге?

Отац Лука: Па значи сматрати себе бољим од њих. То је један од најчешћих грехова, нарочито садашњице, садашњег века, ми га зовемо као осуђивање, Грци то зову критиковање. Али се у ствари своди на исту ствар. Мерила вредности која ја постављам, не смеју да буду нарушена од некога другога. Дакле, мој осећај, моје осећање тих вредности не сме да буде нарушено, али се, у главном, ту моја нарушавања не доводе у питање. Зашто сам себи да судим кад је то болно, а могу да судим другоме. Тиме ћу изгледати и сам себи праведнији. Ето, то је та окосница тог греха осуђивања.

Колико год ту има и греха, има ту и позоришта у том осуђивању. Знате, неки пут људи, свесно или несвесно, праве од себе некакве глумце који, рецимо баш када је у питању Православна вера, осећајући да нису дубоко загризли у веру, и да се не темеље потпуно у томе, почињу да осуђују друге као недорасле Православној вери, у ствари само ради осећаја сопствене несигурности, да би себе тиме некако утврдили. 

То вам је рецимо и питање ових савремених "зилота" који све осуђују да нису Православни, и да нису по канонима, и по светим оцима, а у ствари је у питању једна дубока несигурност у себе самога и онда се тај мач окреће на другога. Осуђујући другога они се онда осећају да су утемељени у Православљу, али баш као што дивно рече један човек: осуђивање је увек повезано и са мржњом. Па зар може да се човек темељи у Хришћанској вери ако је метод за то мржња.      
     

       

Напомена: због шумова на снимку постоји могућност да неке речи нису правилно пренесене, али водили смо рачуна, колико је то могуће, да то не утиче на смисао текста, стога молимо читаоце за  разумевање.