Лазарева субота - Врбица

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечанодочекала и поздравила.

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и уцркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети,свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма сацрквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу,па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви,купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују,трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односекућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

http://www.spc.rs/sr/lazareva_subota_vrbica

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. 

Витанија, улаз у кеипру Лазарове гробнице (село са муслиманско-хришћанским живљем, а налази се на падинама Маслинске горе)

У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба. 

Сам улаз у гробницу

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара: 

      

 "Лазаре, изађи напоље." 

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране. 

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

http://www.crkvenikalendar.com/slave/1904.php

Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D1%83%D0%B1%D0%BE%D1%82%D0%B0

Стихови: 
Плачеш Исусе - то је својствено природи смртника;
Оживљаваш Свога пријатеља - то је својствено Божанској моћи.

(Овог дана (на Лазареву суботу) празнујемо васкрсење светог и праведног пријатеља Христовог, Лазара који је четири дана био мртав.)

Лазар је родом био Јевреј, из редова фарисеја и био је син, како се сматра, фарисеја Симона, пореклом из села Витаније. Када је Господ наш Исус Христос вршио служење на земљи, ради спасења рода нашег, у то време, дружење са Њим почиње и Лазар. Како је Христос често разговарао са Симоном, пре свега уверавајући га у Своје васкрсење из мртвих, и све чешће боравио у његовом дому, Лазар је задобио Његову нарочиту љубав, али не толико ни он, колико његове две сестре - Марта и Марија. Међутим, када се приближило спасоносно страдање, и када је требало потпуније утврдити веру у тајну васкрсења, Исус се налазио преко Јордана, где је раније васкрсао из мртвих Јаирову кћер и удовичиног сина. Његов пријатељ пак Лазар, поражен тешком болешћу, умро је. Исус који није био тамо, каже ученицима: Лазар, пријатељ наш, заспао је, а мало касније говори: Лазар умрије. Када су га Лазареве сестре обавестиле о томе, Он напушта Јордан и упућује се у Витанију. А Витанија је удаљена од Јерусалима око петнаест стадија. У сусрет Њему, изашле су Лазарове сестре и рекле: "Господе, да си ти био овде, не би умро брат наш, али и сада, ако је само теби угодно, ти ћеш га васкрснути, јер ти можеш." Исус запита народ где су га сахранили, и сви су га сместа повели ка гробу. Када су уклонили камен, Марта каже: "Већ заудара - јер има већ четири дана како је умро." Тада Исус, помоливши се и проливши сузе над умрлим, громким гласом узвикну: Лазаре, изађи напоље! И умрли је одмах изашао, и када су га развезали, отишао је кући. Ово поражавајуће чудо изазива завист у јеврејском народу, који постаје огорчен на Христа. Међутим, Христос је, поново се кријући, избегао опасност. Првосвештеници су одлучили да убију и Лазара, јер су се многи, видевши њега, окретали Христу. Али Лазар, сазнавши за намеру, бежи на острво Кипар и остаје тамо где га, касније, апостоли постављају за архијереја града Китаја. Пошто је срећно и богољубиво поживео тридесет година после свог васкрсења, поново умире, тамо бива и сахрањен, учинивши многа чудеса.

Кажу да после васкрсења није јео ништа осим слатког, и да му је Пречиста Матер Божија подарила омофор, који је направила својим рукама. Његове часне и свете мошти је премудри цар Лав (у 9. веку), због неког божанског виђења, пренео у Константинопољ, и са страхопоштовањем и достојанством их положио у храм који је саградио у име овог светитеља, десно од улаза у храм, поред предњег зида светог олтара. И до данас тамо почивају његове часне мошти, испуштајући некакав неизрецив миомирис. А празновање његовог васкрсења на данашњи дан, установљено је зато што су свети и богоносни оци наши, боље рећи, свети апостоли, желећи да после очишћења четрдесетодневним постом укажу на света страдања Господа нашег Исуса Христа, управо овде сместили то натприродно чудо, јер су, првенствено у том чуду, налазили почетак и повод помаме Јудеја против Христа. Овај догађај описује једино јеванђелист Јован, док га други јеванђелисти изостављају, вероватно зато што је Лазар још увек био жив (кад су они писали Јеванђеље) и сви су га видели. Кажу да је управо због тога написано и остало у јеванђељу, јер други не памте ништа о беспочетном рођењу Христовом. Постојала је потреба да се увери да је Христос - Син Божији и Бог, да је Он васкрсао и да ће бити васкрсење мртвих, а управо то се потврђује Лазаром. Ништа Лазар није рекао о аду: можда њему није било ни дато да види шта је тамо, а можда му је речено да не говори о ономе што је видео. Одатле је и то, да се сваки, тек умрли човек, назива Лазаром, а погребно одело - Лазаревим, претпостављамо, у знак сећања на првог Лазара. Као што је Лазар, по речи Христовој, устао и поново оживео, тако и овај, иако је умро, када устане на последњу трубу, живеће вечно.

Молитвама пријатеља Твога Лазара, Христе Боже, помилуј нас. Амин.