Свети Филарет Московски: О молитви и о молитвеном животу хришћана , и сузама

Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај који је тражио молитву.

Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узнемирен због близине и делања сила које нису сродне души човека.

Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни.

Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ?

Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа.

Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо.

Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас.

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом.

Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта.

Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је потребно још много труда да уложи.

Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико од вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак ометати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу.

То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати само са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем.

Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу.

„Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтило је њено кандило.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvFilaret/SvFilaret02.htm

Преподобни Нил Синајски о молитви

2. Очистивши се испуњавањем заповести, душа ће ум поставити у стање непоколебивости, чинећи га способним да прихвати устројство које је неопходно (за молитву).

5. Пре свега се моли да стекнеш сузе како би плачем смекшао грубост која постоји у души и како би, исповедивши Господу (Пс.31,5) безакоње које је у теби, од Њега добио опроштај грехова.

6. Користи сузе као оруђе за задобијање сваког опроштаја. Јер, Владика се много радује кад се ти молиш са сузама.

7. Изливајући у време молитве потоке суза немој се узносити сам у себи као да си већи од многих. Јер, твоја молитва је добила помоћ одозго како би, усрдно исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.

22. Они који у себи сабирају жалости и злопамћење, те се [моле], личе на оне који захватају воду и сипају је у избушен сасуд.

23. Уколико си трпељив, свагда ћеш се молити са радошћу.

24. Када се молиш као што треба могу те сусрести (или доћи на ум) нека дела због којих ти може изгледати оправдано да се разгневиш на ближњег. (Буди опрезан). Уопште не постоји гнев на ближњег који би био оправдан. И ако се потрудиш наћи ћеш да је могуће и без гнева добро завршити ствар. Стога се на сваки начин труди да се не покренеш на гнев.

25. Пази да, мислећи да излечиш другог, сам не останеш неисцељен, омевши сопствену молитву.

26. Штедећи друге и не љутећи се на њих, и себи припремаш снисхођење. Тако ћеш се показати разуман према себи и уврстићеш се у број оних који се истински моле.

Из Добротољубља

Антологијске мисли о молитви 

Јефрем Филотејски

6. Име Исуса Христа које призивамо у молитви садржи у себи самобитну и самоделатну силу васпостављања. Не брини, дакле, због несавршенства и сувоће твоје молитве, него упорно очекуј плодове учесталог понављања Имена Божијег.

7. Када су руковођене молитвом, моралне силе које су у нама постају јаче од свих искушења и побеђују их.

8. Учесталост молитве ствара навику молитве која убрзо постаје друга природа и често доводи ум и срце до вишег духовног нивоа.

Учесталост молитве је једини начин да се досегне висина истинске и чисте молитве. Она је најбољи начин делатне припреме за молитву и најсигурнији пут којим ће човек доспети до крајњег одредишта молитве и спасења.

9. Свако од нас је способан да задобије унутрашњу молитву, односно, да је учини начином свог општења са Богом. То нас не кошта ништа изузев напора да се погрузимо у безмолвије и у дубине свог срца, и да се побринемо да, што је чешће могуће, призивамо Име нашег најслађег Исуса Христа, које човека испуњава неизрецивом радошћу.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/OcinskePoukeStaracJefremFilotejski/OcinskePoukeStaracJefremFilotejski38.htm

О сузама

Свети Јефрем Сиријски

Хоћу да вам изобразим силу суза. Ана је сузном молитвом добила пророка Самуила, усхићеност према горњем и хвалу Богу у срцу своме. Жена грешница у Симоновом дому је, плачући и умивајући сузама свете ноге Господње, добила опроштај грехова. Умилење (срдачни плач пред Богом) јесте исцелење душе. Оно у нас, сагласно са нашом чежњом, усељава Јединородног Сина и у душу привлачи Духа Светога. На земљи нема радости сладосније од радости умилења. Да ли се неко од вас озарио том радошћу суза по Богу? Онај ко је то окусио и ко се тиме усладио за време молитве већ се уздигао изнад земље. У то време он је био сасвим изван тела, изван овога века, и већ више не на земљи. Свете и чисте сузе по Богу увек омивају душу од грехова и чисте је од безакоња. Сузе по Богу у свако време дају смелост пред Богом. Нечисте помисли никако не могу да се приближе души која има свагдашње умилење по Богу. Умилење је скривница која се не може покрасти. Наравно, ја не мислим на умилење које траје један дан, него на оно које траје непрестано, даноноћно и до краја живота. Умилење је чисти извор који орошава плодни насад душе (тј. врлине).

http://xn--80adbkc5csdh8u.xn--90a3ac/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro227.htm