Истакнути пост

петак, 08. август 2014.

Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства – Старац Пајсије Светогорац

Искуство Светих Отаца у разговору са људима нам показује да је оно што се данас често може видети, да неко грубим речима и прекорима мисли да исправи другог човека, заправо представља погрешан начин, да је то потпуно страно Православној Цркви. Често човек тако поступа јер на тај начин мисли да опонаша свете Подвижнике који су били оштри у изобличавању порока, али заборавља да су они то радили без страсти, да су могли то да раде на прави начин јер су достигли светост. Када то ради човек који је још увек у плену својих страсти, то онда изгледа ружно и накарадно. Преподобни авва Доротеј говори да ниједна реч или дело које учинимо под дејством страсти није угодно Богу. Искуство Светих се може видети и у овој мисли светог Јована Кронштатског: „Ако желиш некога да исправиш од недостатака, немој мислити да га исправљаш само својим средствима. Сами ми више кваримо него што помажемо, на пример, својом гордошћу и раздражљивошћу.„Стави на Господа бреме своје“ (види Пс. 55:23) и из свег срца се моли Њему да Он Сам просвети ум и срце човека“. Поука великог Старца који ће ускоро, ако Бог да, бити и званично прослављен и прибројан хору Светих говори врло важну ствар.


Питао сам једном неког човека: „Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?“ Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: „На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.“ Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. „Пази“ рекох му, „ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде“. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.

Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром „слову закона“, а „слово закона убија“Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи „ја“ него „помисао ми каже“ или „Оци кажу“, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.


Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis