Св. Јован Шангајски о Мајци Божијој

Благовести Тропар, глас 4:
Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јављеније: Син Божиј, син Дјеви бивајет и Гаврил благодат благовјествујет: тјемже и ми с њим Богородицје возопијим: Радујсја, благодатнаја, Господ с тобоју.

Сабор Светог Архангела Гаврила.

Овог дана славе се његова јављања кроз историју људског спасења. Празник је установљен на Светој гори у IX вијеку поводом јављања архангела Гаврила у келији код Кареје где је прстом исписао на камену пјесму Богородици „Достойно естъ“. Хришћани вјерују да је он благовјесник ваплоћења Сина Божјега. Хришћани такође вјерују да је он је један од седам великих анђела који предстоје престолу Божјем. По Јеванђељу он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом“ (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовијести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај који ће се родити од Пресвете Богородице. Биће, дакле, Муж – Бог, крепак, силан Бог. Неки тврде да је Гаврил јавио и Јоакиму и Ани о рођењу Дјеве Марије, и да је он поучавао Мојсија у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима.

Како Света Православна Црква поштује Мајку Божију?

Од Апостолских времена па до наших дана, сви они који истински воле Христа, чествују ону која Га је родила, васпитавала и бринула се о Њему док је био дете. Ако је њу изабрао Бог Отац, сишао на њу Дух Свети, Бог Син се уселио у њу, био јој послушан у детињству и бринуо се о њој док је висио на Крсту, није ли онда њу дужан да велича свако ко исповеда Свету Тројицу?

Још у току њеног живота на земљи другови Христови, Апостоли, указивали су велику пажњу и били веома привржени Мајци Господа, а нарочито еванђелист Јован Богослов који ју је, испуњавајући вољу њеног Божанског Сина, узео код себе и бринуо се о њој као о мајци, од оног времена када му је Господ рекао са крста: "Ево ти мајке".

Еванђелист Лука је насликао неколико њених икона, неке заједно са Предвечним Младенцем, а неке без Њега. Када их је он донео и показао Пресветој Дјеви, она их је одобрила и рекла: "Благодат Сина мога нека буде са њима", и поновила песму коју је била изрекла у дому Јелисаветином: "Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу моме".

Уосталом, Дјева Марија се за свог земаљског живота уклањала од славе која јој је, као Мајци Господа, припадала. Више је волела да проводи живот у тишини, припремајући се за одлазак у вечни живот. До последњег дана свог земаљског живота она се старала да се покаже достојном Царства свога Сина, и на самрти се молила да Он избави душу њену од злобних духова који пресрећу људске душе на путу ка небу, покушавајући да их шчепају и одвуку са собом у ад. Господ је услишио молитву Своје Мајке, и у часу њене кончине Сам Он је сишао са неба са мноштвом анђела да прими душу њену.

Пошто се Мајка Божја молила и за то да се може опростити са Апостолима, Господ је око њене самртничке постеље окупио и све Апостоле, осим Томе. Невидљивом силом они беху тог дана донети у Јерусалим из свих крајева света у којима су проповедали, и присуствоваху њеном блаженом преласку у вечни живот.

Уз свечане погребне песме сахранише Апостоли њено пречисто тело. После три дана они отворише гроб да се још једном поклоне остацима Мајке Божје, заједно са апостолом Томом који је тада стигао у Јерусалим. Али, не нашавши тела у гробу, у недоумици се вратише кући. Ту им се за време обеда, блистајући небеском светлошћу, јави у ваздуху сама Богородица и рече им да је Син њен прославио и тело њено и да она, васкрснута, стоји пред Његовим Престолом. И још им обећа да ће увек бити са њима.

Апостоли са великом радошћу поздравише Богородицу и стадоше је поштовати, не само као Мајку њиховог вољеног Учитеља и Господа, већ и као своју небеску помоћницу, покровитељку Хришћана и заступницу целог рода људског пред Праведним Судијом. И свугде где се проповедало Еванђеље Христово, стаде се прослављати и Његова Пречиста Мати.

ПРВИ ПРОТИВНИЦИ ПОШТОВАЊА БОГОРОДИЦЕ

Што се више ширила вера Христова, што се више славило на земљи Име Спаситеља света, а заједно са Њим и она која се удостојила да буде Мајка Богочовека, тим више се повећавала мржња непријатеља Христових према њој. Марија је била Мајка Исусова. Она је пројавила невиђени пример чистоте и праведности и још је уз то била моћна, премда невидљива за телесне очи, подршка Хришћанима из оног другог света. Зато су сви који су мрзели Исуса Христа и нису веровали у Њега, који нису схватали Његово учење, тачније речено – који нису хтели да то учење схвате онако како га је схватала Црква, који су Христову проповед хтели да замене својим људским умовањима – сви су они мржњу према Христу, Еванђељу и Цркви преносили и на Пречисту Дјеву Марију. Хтели су да понизе Мајку да би тиме разорили и веру у њеног Сина и створили лажну представу о њој пред људима, како би могли целокупно хришћанско учење да изграде на другим основама. У утроби Маријиној сјединили су се Бог и човек. Она је била та која је послужила као некаква лествица Сину Божјем, Који је сишао са неба. Нанети ударац поштовању Богородице значи ударити на корен хришћанства, уништити хришћанство у самој његовој основи.

И сам почетак њене небеске славе обележен је на земљи провалом злобе и мржње неверника према њој, када су после њене свете кончине Апостоли носили њено тело према Гетсиманији да би га тамо, на месту које је она изабрала, сахранили. Јован Богослов је ишао на челу поворке, носећи рајску гранчицу коју је три дана пре тога Арханђел Гаврил донео Светој Дјеви, обавештавајући је о њеном скором преласку у небеске обитељи.

"Када изађе Израиљ из Египта, дом Јаковљев из народа туђег" започе Апостол Петар Псалам 113, "Алилуја" – прихвати све сабрање Апостола и њихових ученика, који такође беху тада на чудесан начин пренети у Јерусалим. И док су они певали ту свештену песму, коју Јевреји зову "велико Алилуја", тј. велико Хвалите Бога, један јеврејски свештеник, Атоније, прискочи одру хотећи га преврнути и на тај начин збацити тело Богородице на земљу.

За ту дрскост Атоније би истог часа кажњен: Арханђел Михаил му невидљивим мачем одсече руке и оне остадоше да висе на одру. Пренеражени Атоније, мучен страховитим боловима, увиде свој грех, и завапивши у молитви ка мрском му до тада Исусу, одмах доби исцељење. Тада он прихвати хришћанство и исповеди га пред својим бившим једноверцима, због чега пострада од њих мученичком смрћу.

Непријатељи Христови се потом нису више усуђивали да грубом силом испољавају своје непоштовање према телу Пречисте, али још дисаху злобом на њу. Видећи како се Хришћанство посвуда шири, они почеше проносити разне гнусне клевете о Хришћанима. Не оставише на миру ни име Мајке Христове, и измислише да Исус из Назарета тобож потиче из рђаве и неморалне породице, и да се Његова Мајка дружила са неким римским војником.

Али, ова лаж је била исувише очита да би могла привући озбиљнију пажњу. Целу породицу заручника Јосифа и саму Марију добро су познавали сви житељи Назарета и околине. "Откуда овоме премудрост ова и моћ? Није ли ово дрводеља, син дрводељин, Јосифов и Маријин син, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове међу нама?", говораху Његови земљаци у Назарету, када Христос пројави Своју неземаљску мудрост пред њима у синагоги (Мт. 13, 54-55; Мк. 6, 3; Лк. 4, 22). У мањим местима врло добро су познате свачије породичне прилике, а на чистоту брачног живота се у оно време пазило веома строго.

Да је Христос био рођен из незаконите везе, зар би се према Њему односили са уважавањем, и зар би Му дозвољавали да проповеда у синагогама? На Марију би био примењен Мојсијев Закон, који наређује да се таква лица убију каменовањем; фарисеји би се користили тиме и пребацивали Христу за понашање Његове Мајке. Међутим, било је обратно. Марија је уживала велики углед: у Кани је била почасни гост на свадби, и чак, када су њеног Сина осудили, нико се није дрзнуо да исмева или блати Његову Мајку.

ПОКУШАЈ ЈЕВРЕЈА И ЈЕРЕТИКА ДА ОБЛАТЕ ВЕЧНОДЕВСТВЕНОСТ МАРИЈИНУ

Јеврејски клеветници су се брзо уверили да је Мајку Исусову скоро немогуће оцрнити, и да је на основу сведочанстава, којима они сами располажу, много лакше доказати њен врлински живот. Зато они напуштају ову своју клевету, коју су већ били прихватили незнабошци (Ориген, Против Целса, том ) и труде се да докажу макар то да Марија није била девица у тренутку када је зачела Христа. Они чак тврде како пророчанство да ће се Месија родити од девице није никада ни постојало, и да зато Хришћани потпуно неосновано мисле узвисити Христа тако што тврде да се на Њему, наводно, испунило пророчанство.

Јеврејски преводиоци (Акила, Симах, Теодотион) у својим новим преводима Старог Завета на грчки језик, познато пророчанство Исаије превели су овако: "И ево млада жена ће зачети" (Исаија, 7,14). Они су тврдили да јеврејска реч "ха алма" означава младу жену, а не девицу, како је стајало у свештеном преводу Седамдесеторице, овде је то место преведено речима: "Ево, дјева ће затруднети".

Новим преводом они су хтели показати да Хришћани на основу неправилног превода речи "ха алма" мисле да припишу Марији нешто сасвим немогуће - зачеће без мужа, док се у ствари, кажу они, Христово зачеће и рођење ничим не разликује од зачећа и рођења осталих људи.

Међутим, злонамерност нових преводилаца била је очигледна, јер се упоређивањем разних места из Библије јасно показује да реч "ха алма" значи управо "девица". Али нису само Јевреји очекивали таквог Месију, него су и незнабошци, на основу својих предања и разних предсказања очекивали да се Избавитељ света роди од Дјеве.

"Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа", питала је Арханђела Гаврила, заветовавши се на девственост, Марија, када јој је он благовестио да ће родити Христа. А Анђео одговори: "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те. Зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји" (Лк. 1, 34-35). Касније се Анђео јавио и праведном Јосифу, који је Марију хтео да отпусти из дома, видећи да је затруднела не ступајући са њим у брачни однос. Јосифу је Арханђел Гаврило рекао: "Не бој се узети Марије жене твоје, јер оно што се у њој зачело, од Духа је Светога", и подсетио га на Исаијино пророчанство о томе да ће Дјева зачети (Мт. 1,18-25).

Процветали Аронов жезал, камен који се сам од себе одвалио од горе, како је у сну видио Језекиљ, и још много тога другог из Старог Завета било је праобраз рођења од Дјеве. Као што је Реч Божја (Логос) створила Адама из необрађене и девствене земље, тако је и Себи Реч Божја саздала тело из девствене утробе, када је Син Божји постао Нови Адам да би исправио грехопад првог Адама (Св. Иринеј Лионски, Против јереси, књ.

Бесемено зачеће Христа могли су и могу да поричу само они који поричу Еванђеље, док је Црква Христова одувек исповедала да се Христос "оваплотио од Духа Светог и Марије Дјеве". Али рођење Бога од Приснодјеве (одувек и заувек девице) постало је камен спотицања за оне људе који су желели да се називају Хришћанима, али при том нису хтели да се смире умом и да ревнују за чистоту живота. Маријин чисти живот представљао је прекор људима који су имали нечисте мисли. Да би се показали Хришћанима, они нису смели порицати да се Христос родио од Дјеве, али су почели тврдити како је Марија остала Дјева само "док роди сина свога првенца Исуса".

"После рођења Исуса", говорио је у веку лажучитељ Хелвидије, а такође и многи пре и после њега, "Марија је ступила у супружнички живот са Јосифом, и имала са њиме деце која се у Еванђељу називају браћом и сестрама Христовим". Али, реч "док" не значи да је Марија остала девица само до одређеног времена. Реч "док" и њој сличне речи често означавају вечност. У Светом Писму говори се за Христа: "Засијаће у дане Његове правда и свуда мир, док тече месеца" (Пс. 71,7), али то не значи да ће када нестане месечеве светлости при крају света, нестати и правде Божје. Управо тада она ће тријумфовати. Или, шта значе речи: "Њему приличи да царује, док положи све непријатеље под ноге Своје" ? Хоће ли Господ царовати само док се непријатељи Његови не нађу под ногама Његовим?! И Давид у четвртом псалму за пењање говори: "као што су очи слушкиње на руци госпође своје, тако су и очи наше ка Господу Богу нашему, док нас помилује". Дакле, пророк ће гледати ка Господу док не испроси милост, а када је испроси, обратиће очи на земљу? (Блажени Јероним, О приснодевствености Блажене Марије; 1. Кор. 15, 26; Пс. 122, 3). Спаситељ у Еванђељу говори апостолима: "И ја сам с вама у све дане до краја века". Дакле, по окончању века Господ ће одступити од својих ученика, и онда када буду судили дванаест племена Израиљевих, седећи на дванаест престола, они неће имати обећану заједницу са Господом? (Блажени Јероним, исто; Мт. 28, 20).

Неправилно је такође мислити да су браћа и сестре Христове били деца Његове Пресвете Мајке. Називи "брат" и "сестра" имају најразличитије значење. Ове речи које означавају одређено сродство међу људима, или њихову духовну блискост, употребљавају се некад у ширем, а некад у ужем значењу. У сваком случају, браћом или сестрама се називају људи који имају заједничке и оца и мајку, или само заједничког оца, или пак мајку; а тако се називају и они који имају различите очеве и мајке, ако су њихови родитељи, касније, (обудовевши) ступили поново у брак, или су пак њихови родитељи блиски сродници (браћа и сестре од стричева и сл.).

Из Еванђеља се нигде не види да су они који се тамо називају браћом Исусовом били, или су сматрани децом Његове Мајке. Обратно, било је познато да су Јаков и други били синови Јосифа, Обручника Марије, који је био удовац и имао децу са првом женом (Св. Епифаније Кипарски, Панарион о јереси, 78). Такође је и Марија Клеопова, сестра Мајке Његове, која је са њом стајала код крста Господњег (Јн. 19,25) имала децу, која су се с пуним правом, због тако блиског сродства могла називати браћом Господа. Да тако названа браћа и сестре Господа нису били деца Његове Мајке, види се јасно из тога што је пред смрт Господ Своју Мајку предао на старање Своме вољеном ученику Јовану. Зашто би Он то чинио да је она имала још деце, осим Њега? Они би се сами бринули о њој. Међутим, Јосифови синови нису се сматрали обавезним да се старају о својој, како су они мислили, маћехи, односно у сваком случају нису према њој осећали такву љубав какву имају деца према својим родитељима, а какву је према Богородици осећао њој усиновљени Јован.

На тај начин, пажљиво проучавање Светог Писма потпуно јасно показује неубедљивост приговора против приснодевствености Марије и посрамљује оне који уче другачије.

НЕСТОРИЈАНСКА ЈЕРЕС, КОЈА ЈЕ БОГОРОДИЦУ ПРОГЛАСИЛА ЗА ХРИСТОРОДИЦУ И ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Када су морали да умукну они који су се дрзнули говорити против светости и непорочности (девствености) Пресвете Дјеве Марије, тада је учињен покушај да се осујети поштовање Дјеве Марије као Мајке Божје. У веку цариградски архиепископ Несторије почео је проповедати да је Марија родила само човека Исуса, у кога се уселило Божанство и обитавало у Њему као у храму. Он је најпре допустио свом презвитеру Анастасију, а затим је и сам почео отворено проповедати у цркви како Марију не треба називати Богородицом, пошто она није родила Богочовека. Сматрао је да је за њега (Несторија) понижење да се клања младенцу који повијен лежи у јаслама.

Такве проповеди су изазвале свеопшту смутњу и забринутост за чистоту вере, најпре у Цариграду, а затим и у другим местима у која је стизао глас о новом учењу. Св. Прокло, ученик Јована Златоуста (који је у то време био епископ кизички, а касније и архиепископ цариградски), одржао је у цркви, у присуству Несторија, проповед. У њој он исповеди да је Син Божји по телу рођен од Дјеве, и да је она истинска Богородица, јер се још у утроби Пречисте, у време зачећа Божанство сјединило са зачетим од Духа Светога Младенцом, Који је (мада је само по људској природи Својој рођен од Дјеве Марије) рођен као истинити Бог и истинити Човек.

Међутим, Несторије је упорно остајао при свом мишљењу и није хтео да измени учење. Говорио је да треба разликовати Исуса од Сина Божијег, да Марију треба називати не Богородицом, него Христородицом, јер је Исус, Који је рођен од Марије, био наводно само човек - Христос (што значи Месија, помазаник), сличан ранијим помазаницима Божјим пророцима, али их је превазилазио пуноћом заједнице са Богом. Несторијево учење је на тај начин порицало целокупни Божји домострој спасења, јер ако се од Марије родио само човек, онда је такође за нас пострадао не Бог, него човек.

Свети Кирил, архиепископ александријски, сазнавши за учење Несторија и за црквена превирања у Цариграду изазвана тим учењем, написа Несторију писмо, убеђујући га да треба да се држи онога учења које је Црква од свог оснивања исповедала, а не да уводи некакве новотарије. Осим тога, Св. Кирил је писао и клиру и народу цариградском да се чврсто држе православне вере и да се не плаше ако их Несторије буде прогонио зато што се не слажу са њим. О свему овоме Св. Кирил је обавестио и Св. папу Целестина у Риму, који је тада са својом паством још увек био чврст у православљу.

Св. Целестин је са своје стране писао Несторију, позивајући га да проповеда православну, а не своју сопствену веру. Несторије се, међутим, оглушио о сва убеђивања и одговарао да то што он проповеда и јесте православна вера, а да су његови противници - јеретици. Св. Кирил је опет писао Несторију и саставио Дванаест анатематизама, тј. изложио је у дванаест тачака у чему се православно учење разликује од Несторијевог, сматрајући за одлученог (одвојеног) од Цркве сваког ко би одбацио макар и једну од тачака које је он саставио.

Несторије је у потпуности одбацио све што је Св. Кирил изложио, и написао са своје стране изложење учења које је он проповедао, такође у дванаест тачака, предајући анатеми, тј. одлучењу од Цркве свакога ко их не би признао. Опасност да ће се угрозити чистота вере била је све већа. Св. Кирил је обратио цару Теодосију Малом, који је тада владао, његовој жени Евдокији и сестри Пулхерији, молећи их да се позабаве црквеним проблемима и обуздају јерес.

Решено је да се сазове Васељенски Сабор на коме би јерарси сабрани из разних крајева васељене одлучили да ли је вера коју проповеда Несторије православна. За место Васељенског Сабора, трећег по реду, изабран је град Ефес, у коме је некада боравила Пресвета Дјева Марија са Апостолом Јованом Богословом. Св. Кирил је сабрао своје египатске саепископе и са њима на лађама кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са антиохијским архиепископом Јованом. Римски епископ Св. Целестин није могао лично доћи, па је замолио Св. Кирила да он штити православну веру, а послао је и двојицу епископа и Филипа, презвитера римске Цркве, претходно им давши упутства шта треба да говоре. У Ефес су такође дошли и Несторије и епископи цариградске области, као и епископи из Палестине, Мале Азије и са Кипра.

Дана 22. јуна 431. године у ефеској цркви Дјеве Марије сабрали су се сви епископи, предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном. На средину је стављено Еванђеље, као знак да Христос невидљиво возглављује Васељенски Сабор. Најпре је прочитан Символ Вере, састављен на Првом и Другом Васељенском Сабору, а потом је прочитана и царска грамата коју су Сабору упутили Теодосије и Валентин, императори Источног и Западног дела Царства.

Саслушавши царску грамату, епископи су почели да разматрају документа, и прочитали претходну преписку Кирила и Целестина са Несторијем. Сабор је устима својих чланова прогласио Несторијево учење за нечастиво и осудио га. Несторије је смењен са катедре и лишен свештеничког чина. О томе је састављена писмена одлука коју је потписало сто шездесет учесника Сабора; али како су неки од учесника представљали и друге епископе, спречене да лично присуствују Сабору, произлази да је саборску одлуку донело више од двеста епископа из разних крајева тадашње Цркве. При томе, они су изјављивали да исповедају ону веру која се у њиховим местима одувек исповедала.

Тако је, у ствари, одлука Сабора била глас Васељенске Цркве која је јасно изразила своју веру у то да је Христос, Који је рођен од Дјеве - истински Бог Који је постао човек, а пошто је Марија родила савршеног Човека, Који је у исто време био и савршени Бог, она се зато с правом има поштовати као Богородица.

По завршетку заседања, ова одлука је одмах саопштена нестрпљивом народу. Сав Ефес се силно обрадовао кад је чуо да је заштићено поштовање Свете Дјеве, која се у том граду нарочито поштовала, јер је у њему боравила за време свог земаљског живота и сматрана је његовом покровитељком после свог преласка у живот вечни. Народ је свечано дочекао и поздравио Оце када су се ови после заседања упутили својим домовима, и изашао за њима са упаљеним бакљама и зажганим кадионицама, из којих се ширио миомир тамјана. На све стране су се чули радосни поздрави, славопоји Богородици и похвале Оцима који заштитише њено име од напада јеретика. Одлука Сабора беше разглашена по свим улицама града Ефеса.

Сабор је имао још пет заседања: 10. и 11. јуна, 16., 17. и 22. јула и 31. августа. На њима су у шест правила биле изложене мере које ће се предузети према ономе ко се дрзне да шири Несторијево учење и одбаци одлуке Ефеског сабора.

Поводом жалбе кипарских епископа на антиохијског епископа да присваја себи права која му не припадају, Сабор је одлучио да Кипарска Црква задржи своју независност у стварима црквеног управљања, коју је имала још од апостолских времена, и да, уопште, нико од епископа не потчињава себи области које су раније биле независне од њега "да се не би под изговором свештенства поткрала гордост земаљске власти и да не бисмо, мало по мало, изгубили ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободитељ свих људи".

Сабор је такође потврдио осуду пелагијанске јереси која је учила да се човек може спасти сопственим силама и да за то није неопходна Божја благодат. Такође је решио нека питања црквеног управљања, и упутио посланице епископима који нису учествовали на Сабору, обавештавајући их о донетим одлукама и позивајући их све да бдију над православном вером и чувају црквени мир. Сабор је потврдио да је учење Православне Васељенске Цркве довољно јасно изложено у Никеоцариградском Символу Вере, те стога сам и није саставио нови Символ Вере, а забранио је да се убудуће састављају други символи вере или врше измене у Символу утврђеном на Другом Васељенском Сабору.

(Ово последње су после неколико векова прекршили западни хришћани када је, најпре у појединим областима, а потом и у целој Римској Цркви унета допуна на Дух Свети исходи "и од Сина". Од века па на даље ову допуну су одобравале римске папе, иако су се до тада њихови претходници, почев од Св. Климента, чврсто придржавали одлука Трећег Васељенског Сабора и испуњавали их.)

Тако је у Цркви опет успостављен мир, нарушен од стране Несторија. Заштићена је истинита вера и разобличено лажно учење.

Ефески Сабор се са правом поштује као Васељенски, на исти начин као и Сабори који су одржани пре њега: Никејски и Цариградски. На њему су присуствовали представници целе Цркве, његове одлуке је прихватила Црква "од краја до краја васељене (света)", на њему је било исповеђено учење које је Црква чувала од апостолских времена. Сабор није засновао неко ново учење, него је громогласно посведочио истину коју су други настојали да замене својом измишљотином. Он је правилно изложио исповедање Божанства Христа, рођеног од Дјеве. Веровање Цркве и њено расуђивање поводом покренутог питања било је сада тако јасно изражено да више нико није могао Цркви приписивати своја кривоумља. Касније су могла искрсавати друга питања, на која је цела Црква требало да пружи одговор, али не више и питање да ли је Исус Христос - Бог.

Потоњи Сабори засновали су своја решења на одлукама и поставкама претходних Сабора, те нису састављали нови Символ Вере него су само разјашњавали постојећи. На Трећем Васељенском сабору Црква је непоколебљиво и јасно исповедила своје учење о Мајци Божјој. Раније су свети Оци разобличили оне који су клеветали девственост Дјеве Марије, а сада је свима који су умањивали њену част као Богородице речено: "Ко не исповеда да је Емануил истински Бог и да је зато Света Дјева - Богородица, јер је она у телу родила Логоса, Који (Логос) је једне суштине са Богом Оцем и Који је постао тело - нека буде анатема" (одбачен од Цркве - Први анатематизам Св. Кирила Александријског).