Ми се налазимо у стању некаквог безнађа, као да се свет приближава катастрофи коју је немогуће спречити. Људима је одузет главни животни стимуланс – нада. Изгледа да се тешка тама спушта на Земљу и омотава је црним погребним покровом. Овде нису у питању политички потреси и неочекиване опаке тешкоће, већ некакво осећање метафизичке трагедије у коју ће бити увучена сва Земља.
Постоји ли излаз из овога стања? Постоји ли способност духовне реанимације? Може ли се, ако не вратити, а оно бар, у крајњој линији, зауставити, успорити тај процес ескалације зла?
У тешким временима историје пророци су призивали народ на свеопште покајање.Само покајањем отпочиње поновно рођење, само кроз бол тешко оболели се враћа у живот. Човек који не осећа бол мртав је.Наша грешка је у томе што оправдавамо себе, тражимо ван нас узроке наших несрећа, те јеванђељски призив на покајање не налази живог одјека у нашем срцу, а ако се и кајемо, онда је то ритуално и формално, као да заборављамо на трагичне последице греха.
Говорили смо о покајању и смирењу као о основи хришћанског морала и љубави, као начелу људских узајамних односа, као показатељу друштвеног препорода. Али постоји и друга метафизичка страна. Грех, који није опран покајањем, не нестаје.Ова сила, ова морална енергија наших греха отвара демонима широко поље делатности на Земљи. Зато од покајања зависи судбина народа, земаља и читавог човечанства. Неко ће рећи: “Заиста, какво ће значење за свет имати моје покајање или покајање малог броја људи?”
Сетимо се: Господ је тражио у Содому десет праведних, али их није нашао, иначе би град био поштеђен.
Архимандрит Рафаил Карелин
Нема коментара:
Постави коментар
Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.