СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)

 О ТРЕЗВЕНОУМЉУ

1. Мало је времена, и непознато нам је кад ће оно истећи. Боримо се, дакле, и будимо опрезни, а гневом (на ђавола) и ватреном молитвом уклонимо сваку рђаву помисао. Ако пролијемо сузе, имаћемо велику корист, јер сузе очишћују душу и чине је бељом од снега. Будимо спремни да се храбро боримо, јер се надмећемо са силама мрака које нам никад нису савезници и никада не умањују своје нападе. Разбудимо се и немојмо дремати, јер погибељ прети нашем вечном животу. Ако изгубимо победу, изгубили смо и душу, изгубили смо вечни починак и радост у Богу и осудили смо саме себе на другу смрт а то је вечна разлученост од Бога. Нека се то никад не догоди!

Трезвеноумно бдијмо над помислима. Почетак пада потиче од помисли. Дакле, снажно се боримо против тог почетка у помислима и не дозволимо им да ојачају услед нашег немара. Напротив, удаљимо маштања чим се појаве и гневно приграбимо мач духа, а то је реч Божија, односно „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Призовимо најслађег Исуса и Он ће нам одмах доћи у помоћ, док ће се демони истог часа удаљити. Молитву, међутим, не смемо изговарати немарно, него тако што ћемо из дубине ватреним духом завапити: Учитељу, спаси ме, погибох (в. Лк. 8;24). На почетку, борба са помислима не захтева велики труд. Међутим, уколико им допустимо да ојачају, борба постаје тешка и често се догађа да будемо и рањени и поражени. Када се пак пробудимо и завапимо, долази добри кормилар Христос и управља нашу лађу ка мирној и спокојној луци.

Од наших помисли зависи хоћемо ли претрпети штету (оскрнавити се) или ћемо се побољшати (напредовати, поправити се). Из тог разлога, спустимо свој ум, тј. своју пажњу у срце, и нека он буде као храбри стражар наоружан одважношћу, молитвом, безмолвијем и самопрекоревањем. Ако се будемо борили на овај начин, као исход ћемо имати слатки мир, радост, чистоту, духовну философију и молитву која ће, као најмириснији тамјан, окадити храм Божији, а то је унутрашњи човек. Не знате ли, каже апостол Павле, да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1. Кор. 3;16). Пишем вам ово да бих ваше душе подстакао на духовну будност, да бисте нашли унутрашњи мир Божији и радовали се. Амин. Нека буде.

2. Постимо онолико колико нам допушта наша снага. Међутим, кад је у питању пост чула, ума и срца, свим силама ћемо се надметати с непријатељем наше душе. Чедо моје, чувај своја чула, а посебно очи. Очи су сличне пипцима октопода, који граби све што се нађе испред њега. Оне још лакше хватају плен греха. Посредством очију падају и бивају изгубљене духовне тврђаве. Кад Давид није пазио на своје очи, починио је прељубу и убиство, иако је био пророк Божији и поседовао благодат и дар прозорљивости.

Чедо моје, како се налазиш усред прилика за многа сагрешења, мораш мотрити на своја чула. Превасходно мораш мотрити на свој ум, на кормилара и „бестидну птицу“, како каже ава Исаак Сиријски. Ум продире у скривена дела ближњег. Изображавајући срамне призоре, он постаје бестидни уметник. Због тога прихвати сваку жртву како би свој ум сачувао чистим тако што ћеш без оклевања удаљити сваку помисао и нечисто маштање, имајући као снажног помоћника Исусову молитву и ону врсту гнева за који је речено: Гневите се али не грешите (Еф. 4;26).

3. Непрестано бдијте на чувању свог ума, јер живот и смрт бесмртне душе зависе од тога хоћемо ли бити ревносни или не. Све почиње од маштовитог дела ума. Не постоји нити грех нити врлина која као свој почетак и полазиште не би имала маштовити део ума. Према томе, узвишеном ревношћу овог умног (ноетичког) полазишта достиже се свети циљ спасења.

Духовно трезвеноумље превасходно подразумева очување ума чистим од страсних маштања и супротстављање сваком непријатељском нападу помоћу Молитве Исусове и противљења.

Без трезвеноумља се не може достићи чистота душе и тела, нити се чувствима ума и срца може видети Бог.

Ако Бог не посети човекову душу, он ће остати у потпуној греховној тами. Ми, међутим, као монаси који су посвећени задобијању у Христу унутрашње чистоте од страсти, морамо бити добро руковођени у овој најважнијој лекцији трезвеноумља, којим ћемо се кроз чула срца приближити Богу.

Ђаво се најупорније бори против те најспасоносније лекције трезвеноумља којом се освећује човек и користи сваки начин да је спречи, нападајући нас најразличитијим помислима и саблазнима.

И ми, међутим, морамо по сваку цену све учинити да му се супротставимо, како бисмо били награђени унутрашњим очишћењем и како би нас овенчао наш Подвигоположник и Бог, Христос.

Не колебајте се пред сатанским нападима нашег заједничког непријатеља него се борите храбро и с надом у нашег Господа, који неће допустити да будемо искушавани преко своје снаге.

Према томе, будите храбри, чеда моја, и крените напред са слатком надом у Христа и свемоћну заштиту Пресвете Богородице. Чврсто верујем да ћете задобити вечни живот, заједно са свима који су се добро подвизавали и били овенчани у Тријумфујућој Цркви на небесима. Амин. Нека буде.

4. Постојао је један свети човек који је прогонио демоне; демони су га се плашили. Један од његових ученика га је упитао: „Старче, зашто те се демони плаше?“

«Рећи ћу ти, чедо моје» рекао је старац. „Водио сам духовни рат са телесним (плотским) помислима, али никад себи нисам дозвољавао да им се препустим. Битку сам увек уређивао тако да сам фронтални рат водио још у фази приступања. Никад ђаволу нисам дозвољавао да узнапредује даље од фазе приступања. Будући да сам водио непрестани рат, Бог ми је подарио тај благослов и ту благодат да ме се демони плаше и да беже од мене упркос мојој недостојности.“

Помисли само - он је пресецао искушења још пред вратима, чим би закуцала, и уопште им није отварао. Зашто им онда ти отвараш? Шта је он имао у себи што их је спречавало? Имао је света сећања којима се бавио његов ум. Искушења су споља куцала и покушавала да уђу, али за њих није било места. Није им створен простор да убаце своје сопствене помисли, јер их је он заустављао сећањем на смрт. Посредством ове сталне победе тај свети човек је задобио благодат да га се демони плаше и да их удаљује од људи. Велика је похвала за некога када успе да, благодаћу Божијом, задржи демоне у фази приступања.

Не постоји смртник, духовни човек и подвижник, који није био предмет непријатељског приступања. Другим речима, свако људско биће треба да очекује да буде искушавано. Ако људи оставе отворене прозоре и врата, као што обично и чине мирјани који не познају Бога, непријатељ ће напредовати и победити их. Духовни људи се боре да непријатељу не отворе ни врата ни прозоре, па чак ни најмању рупу.

Често је тешко да се грех почини на делу. Не мислим на грех почињен у срцу, него на грех почињен устима или делом. Да би се починила та врста греха, морају се подударити многе ствари. Међутим, веома је лако сагрешити у мислима. Човек је у стању да сваког часа, на сваком месту и у свако доба сагреши у мислима, а да за то нико не сазна. Често постоје сметње да се изврше спољашња дела, не само због тога што се морају ускладити многе околности него и због стида. Напротив, унутрашњи грех, грех који се чини у мислима, може наговорити човека да изнутра почини злочин и да не буде примећен.

Тај унутрашњи грех није видљив. Људи га не виде, али га види Бог. Ако се не плашимо људи и ако не осећамо стид јер они не виде грех, требало би да се плашимо Бога, јер се тај морални преступ почињен у мислима одиграо у Његовом присуству.

Многи људи се заваравају. То се у суштини дешава због егоизма, који наноси највећу штету.

Најпре долази до унутрашње издаје, а затим и до спољашње, која се пројављује у телесним удовима.

Према томе, неопходна нам је стална и напрегнута пажња или, како смо рекли, напрегнуто трезвеноумље. Требало би да унутар нас постоји стражар и надзорник, да би мотрио на помисли које долазе и одлазе и проверавао њихов идентитет, како не би ушли шпијуни и изазвали грађански рат у души.

Око душе мора бити веома чисто и крепко да би издалека опазило непријатеља и предузело одговарајуће мере.

Колико нас само помисли непрестано напада! Свака страст нас напада својим сопственим помислима. Ако душа јасно види, она ће издалека одсећи помисао. Она ће још по „мирису“ препознати каква ће се страст појавити. Истог часа ће се припремити, поставити стражаре, подићи бедеме и бити спремна да се суочи са том страшћу.

Људи постају заробљеници. Страст је као змија која у себи крије отров. Постоје огромне змије које избацују отров. Тај отров је погубан и њиме трују све око себе како би га могле прождрети. Исто се може рећи и за змије греха: оне издалека шире отров, односно насладу и ум (нус) бива парализован; његове снаге бивају парализоване. Човек постаје роб страсти и она га и против његове воље одвлачи ка злу.

Кад се људи нађу у овом стању ропства, протестују и кажу: „Не могу да се одупрем, јер у то време ништа не могу да учиним!“ Одговор је следећи: морају се предузети одговарајуће мере како ум и срце не би дошли до тачке у којој ће бити заробљени и разоружани. Опитом се показало да мере којима ћемо спречити опасност морамо предузети чим духовна змија рашири свој отров, док је још далеко и пре него што нас досегне и затрује нам ум и душу. Кад једном будемо затровани, више нећемо моћи да дејствујемо.

Кад човека надвладају помисли и кад се преда маштањима, одатле, из наше маште, долази свако зло! И када мисаоно доживи много духовних бродолома и када више пута буде рањен сластољубивим маштањима, човек ће бити заробљен чим се сатана врати са сличним маштањима. Човек им се из тог разлога нипошто не сме предавати, како се страсти и маштања не би учврстила и укрепила.

5. Нека очи твоје душе буду широко отворене. Чувај своја чула, како телесна (превасходно очи), тако и чула душе (посебно тако што ћеш свој ум чувати од лебдења). То је неопходно стога што кроз чула продиру микроби свих духовних болести. Тако немаран хришћанин временом добија многе болести и губи непроцењиво благо своје душе. До прељубе душе долази врло лако кад нечистим помислима и одговарајућим маштањима допустимо да уђу у нас и да нас надвладају. Чедо моје, мораш пазити на своје очи уколико желиш да победиш демона пожуде. Поред тога, ништа мање опасно није ни гледање недоличних призора, новина, часописа и сл.

6. Чедо моје, бори се добрим подвигом вечног живота. Постави добар почетак да би стекао изврстан крај. Нека твој ум у потпуности буде обузет сећањем на Исуса Христа и Он ће за тебе постати све - радост, мир, плач по Богу и мноштво животворних суза, које ће твоју душу учинити бељом од снега и блиставијом од облака.

Чедо моје, када безмолвствујеш и пажљиво изговараш молитву, односно када твој ум обраћа пажњу на молитву коју изговара, не приклањајући се ничему другом осим молитви, он ће почети да се приближава сладости Исусовој. Ако непрестано будеш смиривао самога себе, то ће ти много помоћи да постигнеш тај циљ. Смирење подразумева да за свако искушење и за све остало прекореваш себе и да, истовремено, оправдаваш свог брата.

7. Највеличанственија црква у којој Бог најрадије обитава, јесте она коју је изврсно саздао Својим сопственим рукама, а то је васцело наше биће, наша душа, док год је чиста.

Чистота срца подразумева ум који је слободан од нечистих помисли. Од таквих помисли потичу рђава и острашћена осећања која, опет, изазивају страствену раздражљивост тела. Тиме се у извесном степену скрнаве и душа и тело, губећи на тај начин своју чистоту и непорочност.

Прва рђава и острашћена мисао, а превасходно одговарајуће страствено маштање, представљају полазиште за све видове греха. Ниједан грех није остварен на делу а да му посредством маште није претходила нечиста мисао.

Дакле, да бисмо задобили највеће добро, а то је чистота у пуном значењу те речи, неопходно је да свој ум очистимо од грешних мисли и маштања. То је једини начин да задобијемо чистоту која је постављена на чврстим темељима.

Ако желимо да престанемо да чинимо рђава дела а при том не обраћамо пажњу на своје унутрашње помисли, узалудно ћемо се трудити. Кад се побринемо да очистимо душу, у њој ће обитавати Бог славе и она ће постати Његов свети и раскошни храм, који ћe одисати миомирисом тамјана непрестане молитве.

8. Каква је корист ако се телесно даноноћно трудимо, а при том не настојимо да уклонимо корење из којег израста свако зло?

Нама је апсолутно неопходно трезвеноумље и непрестана молитва, да бисмо уклонили зло које се угнездило у нама и да бисмо га заменили духовним добром.

Пазите да вас свакодневни послови не лише усмене молитве. Призивајте препрослављено и најслађе Име нашег Исуса, и Он неће оклевати да вам одмах притекне у помоћ и да вас утеши. Шта је то што благословена молитва не може да исправи и васпостави?!

Присилите се на молитву. Зашто би ваш ум лебдео тамо-амо уместо да се окрене Исусу, будући да смо ради Њега све напустили и да ћемо ради Њега све претрпети?

9. На основу опита знам да побожност посредством безмолвија, молитве, созерцања, очишћујућих суза, истинског покајања и богомислија васпоставља подвижника како телесно, тако и духовно. Разуме се да подвижништво помаже кад је тело снажно, али уколико је тело слабо може га заменити благодарност и самопрекоревање.

Опсежна побожност и трезвеноумље су све: то су истинска обележја душе која живи у Христу. Кад недостају та обележја и кад човек једнострано практикује подвижништво, оно ће бити или од мале користи или ће пак бити сасвим изгубљен, јер ће се погордити због похвала других или због сопствених помисли. Његов труд ће пропасти без трезвеноумља, те свеобухватне светлости душе која има непроцењиву вредност. То се дешавало многим подвижницима у пустињи и они су дословно губили своје душе, као што читамо у књигама.

Свети Оци изображавају подвижништво (аскезу) као лишће на дрвету, док је трезвеноумље плод. По плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7;16), и то су они плодови за које нам је заповеђено да их уберемо. Нека нас Бог просветли како да корачамо, јер су истински руководитељи ишчезли и свако од нас корача својим сопственим путем. Нека свима нама Бог буде истински руководитељ.

10. Чеда моја, без обзира какву вам жалосну ствар спомињао ђаво, непријатељ ваших душа, потрудите се да је одмах и без оклевања удаљите јер ће свако одуговлачење имати непожељне последице.

Ђавола ћете потпуно победити молитвом и трезвеноумљем. Суштина трезвеноумља састоји се у недреманој будности ума, којом ћемо се супротставити страственим помислима и маштањима срамних демона. Од тога зависи живот и смрт, оскрнављење или побољшање. Другим речима, душа која се моли умно (ноетички) и одбија и презире различите нечисте помисли, временом се очишћује и освећује.

11. У телесној бици спашће нас само окретање леђа, што значи да од помисли и маштања морамо утећи чим се она појаве. Не одуговлачи зато што желиш да испиташ маштања или да разговараш са њима! Машта је велика и страшна замка. Ствари које се избегну очима или додиром с лакоћом ће приступити уз помоћ маште.

Настој да сачуваш свој ум од маштања о било каквим световним стварима које су изван манастира. Требало би да сва та маштања замени једна једина мисао, а то је сећање на нашег поклоњења достојног Исуса. Ако те нешто у твојој келији подсећа на некога, мораш се тога ослободити и тако по сваку цену одвратити било какву прилику за рат. Потруди се да избришеш своју прошлост. Кад се она пробуди и кад буде покушавала да те удави, ти призови Исуса и Он ће бити спреман да ти помогне.

12. Чедо моје, чувај свој ум од нечистих помисли; чим се оне појаве, одагнај их изговарањем Исусове молитве. Као што пчеле беже од дима, тако и Дух Свети бежи од злосмрадија дима срамних помисли. И као што пчеле притичу цвећу које има нектар да би од њега направиле мед, тако и Дух Свети приступа уму и срцу у којима се ствара нектар врлина и добрих помисли.

Ако ништа не замишља, ум ће обратити пажњу на речи молитве која се изговара умно или усмено. Стварна и средишња тачка свих метода је молитва слободна од било каквих маштања, при чему се пажња усмерава на речи које се могу изговарати умно или усмено.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/OcinskePoukeStaracJefremFilotejski/OcinskePoukeStaracJefremFilotejski31.htm

Отац Јефрем изговара Исусову молитву https://www.youtube.com/watch?v=DHDVgMGmzcw