МИРОНОСИЦЕ

УСАГЛАШАВАЊЕ ЈЕВАНЂЕЉСКИХ КАЗИВАЊА О ХРИСТОВОМ ВАСКРСЕЊУ[1]

Имали смо прилике да читамо различите покушаје објашњења међусобна усаглашеност јеванђелиста о јављању васкрслог Господа Својим ученицима и ученицама. Неки од ових покушаја, на пример, доктора Пјасковског („Хришћанска лектира“ за 90. године) су нас скоро задовољавали, али је тим веће негодовање у нама изазивало то што смо примећивали да у њима недостаје она главна основа, која брзо осваја читаоца Библије с усаглашеношћу догађаја, који су изложени у четири Јеванђеља; управо ова основа или тезе, одавно нас наводе на писање, али нас је потпуно одсуство слободног времена спречавало да до данас понудимо своја размишљања у вези с овим предметом.
Међутим, пре него што их понудимо, рећи ћемо да нам као најмање истинита метода усаглашавања изгледа она која је најприхваћенија, а по којој проистиче да света Марија Магдалина након што ју је с другом Маријом срео васкрсли Господ и с речју: „Радујте се,“ дозволио да загрли Његове стопе, касније опет долази уплакана код гроба и не препознаје Христа Који се јавио, мислећи да је виноградар, а кад Га препознаје добија забрану да Га дотакне.
Овакав распоред догађаја се заиста ни са чим не може усагласити и покушаји да се наметне читаоцима, своде се на жалосна натезања и на сложена, али потпуно неубедљива измишљања.
Јављање Господа мироносицама у сва четири Јеванђеља се не описује једнако, односно узимају се различити моменти ових јављања (којих је било више). Али, оно што тумачу ствара највеће тешкоће, јесте усаглашавање горе наведених казивања Матеја и Јована. Јасно је да се Господ два пута јавио Марији Магдалини, једном насамо, а други пут заједно с другом Маријом, али тумачима ствара потешкоће како се једно јављање односи према другом.
Тврдња (теза) којом смо обећали да ћемо разрешити ово питање, изражава се, или како се каже на академијама, формулише се на следећи начин: јеванђелиста Матеј говори о одласку две Марије до гроба Господњег, које су већ знале да је Он васкрсао из мртвих. Оно што описује овај јеванђелиста десило се већ након јављања Господу Марији Магдалини, које је описао свети Јован, а која је помислила да је Он виноградар; она је касније саопштила апостолима да је видјела Господа и да јој ово рече (Јн. 20, 18), наравно, то је казала другој Марији, и ево, обе Марије одлазе до гроба – зашто? Не да би помазале Господње тело (јер знају да је оно васкрсло), не с мирисима, већ иду да „виде гроб“ знајући да је он већ празан, али да се у њему чувају погребне пелене Господа. Вероватно нису оне и нису само двојица апостола кренули да се увере у оно што је испричала Марија Магдалина, а касније и друге мироносице, већ и сви Христови следбеници, који су сазнали за догађај (једанаесторици и свим осталима (Лк. 24, 9; уп. Лк. 24, 24): а јеванђелиста говори о две Марије зато што су се оне удостојиле новог јављања Анђела, а затим и самог Господа.
Шта осим израза „да виде гроб“ може да потврди нашу увереност у то да Матеј говори о ономе што се десило већ после јављања Христа Марији Магдалини, о чему је Јован рекао?
Пре свега оно што Јован говори о ономе што се десило: још бјеше мрак (Јн. 20, 1), а Матеј о томе да је било на освитку првог дана недјеље (Мт. 28, 1).[2]
Затим обратимо пажњу на однос мироносица према речима Анђела и самог Спаситеља. Код Јована је Марија толико неприпремљена за свесно прихватање догађаја да Христа сматра виноградарем, а код Марка речи Анђела у мироносицама изазивају такав страх да оне ником ништа не казаше, јер се бојаху (Мк. 16, 8), Лука пише о истом: а кад се оне уплашише и оборише лица земљи (Лк. 24, 5).
Насупрот томе, јављање Анђела, које је описао свети Матеј, затиче мироносице, већ припремљеније за виђење, јер иако их небожитељ храбри речима: не бојте се (Мт. 28, 5; Јн. 6 20), оне толико владају собом да им он даље каже: Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ (Мт. 28, 6), односно предлаже им да испуне оно ради чега су дошле („да виде гроб“). Код Марка мироносице (не ове две, већ друге) ником ништа не казаше, јер се бојаху (Мк. 16, 8), а Матеј говори о две Марије да оне са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима Његовим (Мт. 28, 8). Магдалина, испуњавајући ову заповест, већ по други пут (први пут ју је добила од Самог Господа, по четвртом Јеванђељу), као и друга Марија, која је од прве сазнала да јој се јавио Васкрсли, сад се већ потпуно свесно односи према другом јављању Спаситеља. Из чега се то види?
Одговор на ово питање је четврти аргумент у корист наше изјаве о томе да су обе жене отишле да виде гроб, већ знајући за Христово Васкрсење, као и објашњење за то због чега Господ тада није дозволио Марији Магдалини да Га се дотакне, а сад је то дозволио обема Маријама.
О првом догађају Октоих каже: „Но јако жена немошчнаја јешче земнаја мудрствујет, тјем же отсилајетсја не прикасатисја Христу“ (9. јеванђелска стихира). Шта ово значи? Наравно, овде не може бити говора о покушају било каквог страсног додира, не. Просто, потпуна неочекиваност да ће угледати оплаканог Учитеља живог учинила је да Маријину душу обузме тако непосредна радост да се она пре него што је помислила на тајанствено васкрсење, на Његово Божанство, просто предала одушевљеној радости као о драгом човеку, који је избегавши смртну опасност, и заборавивши да је жена, пожелела је да загрли Учитеља и да целива Онога Кога је сматрала мртвим и украденим у претходним тренуцима. Господ је подсећа на неумесност оваквог израза, чак и ако је он израз потпуно чисте љубави, нудећи касније, исте вечери, својим ученицима мушког пола, који су још увек сумњали, да опипају Његове ране. Другачији је био однос Господа према поклоњењу исте ове Марије Магдалине и друге Марије сат или два након Свог првог јављања. Овде су већ обе Марије знале да се Господ јавља верницима као победник смрти и пакла, као Онај Ко се пење ка Небеском Оцу у вечно царство и с влашћу шаље апостоле на проповед и на победоносну борбу са светом. Сад обе жене, сревши Њега, Који им је говорио „радујте се“ више не „земнаја мудрствујут“, већ Му се клањају као живој светињи, као Сину Божијем, и зато их Он не спречава да учине оно што су учиниле: приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се(Мт. 28, 9). Чини се, читаоче, да си усагласио Матеја и Јована, али како ћеш их усагласити с другом двојицом јеванђелиста? Где ћеш сместити долазак Магдалине на гроб с мирисима у пратњи других жена мироносица, које су наведене код Марка и Луке?
Главна мисао нашег одговора биће следећа. Марија Магдалина с мирисима уопште није долазила на гроб Господњи, већ су с мирисима долазиле друге жене после првог јављања Христа Марији, а можда чак и после другог, али које још нису знале за Христово Васкрсење. Казивање Јована говори о томе да још бјеше мрак (Јн. 20, 1), а казивање Марка истиче догађај који се десиоврло рано… око изласка сунца (Мк. 16, 2) („воссијавшу солнцу“ – тако је и на грчком), а Лука о ономе што је било врло рано (Лк. 24, 1). Ова два израза нису толико одређена да би се стављала пре или касније времена које је наведено у првом Јеванђељу, али у сваком случају, овде се говори о женама, које су на гроб дошле потпуно неприпремљене за проповед васкрсења, и нема никакве потребе да се инсистира на томе да је међу њима била Марија Магдалина: напротив, ова двојица јеванђелиста дају потпуну могућност да се прихвати супротна мисао, управо та да Магдалине међу њима није било. Обојица јеванђелиста деле три догађаја: а) куповину (Марко) или претходну припрему (Лука) мириса; б) долазак жена на гроб и беседа с Анђелом (Марко) или Анђелима (Лука); в) објављивање апостолима. Почећемо од последњег момента. Не треба мислити да по Марку наводно уплашене жене уопште нису ни испричале о виђењу Анђела и да нису испуниле његову заповест дату апостолима; Марко само истиче да нису то могле одмах да учине и да су апостоли за то сазнали пре свега од Марије Магдалине, којој се Господ „јавио прво“. Видите, Марко је сам истиче из реда осталих мироносица, дакле, помиње догађај, који није везан за доношење мириса. Али да ли је Марија Магдалина по Марку учествовала у овом доношењу? Уопште није. Он говори само о њеном учествовању у куповини мира (в. Мк. 16, 9).
Док Марко, поименце навевши жене које су гледале погребење Господа и оне које су куповале мирисе, не понавља имена говорећи о томе да су мироносице донеле миро на гроб, Лука не наводи имена, ни оних које су припремале миро, ни оних које су га донеле на гроб Господњи, већ помиње да састав једних и других није био исти („заједно с њима неке друге). Очигледно је да су се неке од њих с мирисима враћале још у петак после смрти Спаситеља суботу пак проведоше у миру по закону (Лк. 23, 56), а друге су куповале миро већ по истеку суботњег починка (в. Мк. 16, 1). Дакле, Лука не наводи имена жена које су донеле миро, али се изражава овако: па вративши се од гроба, јавише све ово једанаесторици и свима осталима. А то бијаху Магдалина Марија и Јована и Марија Јаковљева и остале с њима које казаше ово апостолима (Лк. 24, 9-10). Запазите овај додатак: „које су рекле апостолима“; не каже – које су носиле миро, виделе Анђеле, већ „које су рекле једанаесторици и свима осталима“ (в. Лк. 24, 9). У овом повратку је учествовала Марија, тачније, она га је и започела, као што сведоче Јован и Марко, а о њеном учествовању у доношењу мира на гроб не говори, дакле, ниједан јеванђелиста.
Само по себи се разуме да речи јеванђелисте Луке: „Јавише ово једанаесторици и свима осталима“ не могу да се схвате као појединачни акт, јер сва ова многобројна заједница није могла стално бити заједно, већ у смислу да су сведокиње васкрсења ишле из куће у кућу с радосном вешћу, односно две Марије, које су виделе Господа и остале мироносице, које су беседиле с Анђелима. Треба сматрати да се на прво сведочанство односе речи трећег Јеванђеља: Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже (Лк. 24, 12) – које се подударају с речима Јована тада изиђе Петар и други ученик, и пођоше ка гробу (Јн. 20, 3).
Из овога видимо да јеванђелисти не само да један другом не противрече, описујући догађаје првог дана по Христовом Васкрсењу, већ да говорећи о различитим моментима овог дана сваки од четворице као да намерно оставља место за укључивање оних момената о којима казују тројица осталих.
Сједињујући четири казивања добијамо овакав редослед догађаја. Једне од Христових ученица у петак предвече (в. Лк. 24), друге и међу њима Марија Магдалина, у суботу увече (в. Мк. 16) купују миро да би ишле с њима и помазале тело Господње. Међутим, Марија Магдалина напушта другарице и још ноћу уочи недеље трчи до гроба, не проналази Погребеног (в. Јн. 20), зове Петра (в.Лк. 24; Јн. 20) и Јована (в. Јн. 20), стоји ван пећине гроба плачући, говори с Анђелом и с Господом Исусом, не препознаје Га, а препознавши трчи код Њега, али јој није дозвољено да Га додирне, и по Његовој заповести иде да објави апостолима (в. Јн. 20; Мк. 16) и осталим ученицима (в. Лк. 24). Не знајући за то, на гроб долазе друге мироносице, примају заповест од Анђела (в. Мк. 16; Лк. 24) и вративши се, прво од страха ћуте (в. Мк. 16), а затим за Магдалином и саме казују свима о виђењу (в. Лк. 24). Марија Магдалина и друга Марија, већ уверене у Христово Васкрсење, иду да виде гроб и пелене Господње, које су видели Петар (в. Лк. 24; Јн. 20) и Јован (в. Јн. 20), али које Марија није видела кад су јој се Анђели први пут јавили (в. Јн. 20). Дошавши на гроб обе Марије поново виде Анђела који им дозвољава да уђу унутра и да виде место где је Господ лежао (в. Мт. 28) и где је остала Његова погребна одећа. Притом им Анђео заповеда да потврде ученицима васкрсење и вазнесење, што је Магдалини већ наредио да учини Господ Који јој се јавио (в. Јн. 20). Потпуно усвојивши радосне догађаје обе Марије поново журе код апостола; на путу их дочекује Господ и више их не спречава да Му се поклоне и да побожно дотакну Његове ноге (в. Мт. 28). Пред вече истог овог дана све је ово постало познато не само једанаесторици, већ и седамдесеторици ученика (в. Лк. 24), а жалосна измишљотина фарисеја и војника о крађи Христовог тела док су спавали (како би за то могли да сазнају они који спавају?), није збунила Христове ученике, јер их је Он многобројним јављањима уверавао у Своје васкрсење, допуштао да Га дотакну, јео је у њиховом присуству, и напокон, наочиглед свих ученика узнео се на небо четрдесетог дана по васкрсењу (в. Мк., Лк. и Дап.).
Све ово постаје јасно ако се усаглашеност Јеванђеља базира управо на тврдњи да су две Марије из првог Јеванђеља кренуле да виде гроб, већ знајући за Васкрсење Господа.
Прошле су три године након издавања овог чланка кад је аутор имао прилике да у Четјим-Минејама светитеља Димитрија за 22. јул угледа следеће сведочанство светог Никифора које је потпуно сагласно с нашом тачком гледишта на редослед догађаја: „Магдалина трећи пут дође код гроба и два пута виде Христа. Прво ујутру још док је био мрак (по Јовану)… затим с њима (с Петром и Јованом)… и то је био њен други долазак на гроб Господњи… Трећи пут дође с другима… с њима кад после виђења Анђела и васкрсења Христовог објави враћајући се апостолима, други пут виде Господа и… рече им – радујте се“ и др. што се налази у 28. глави по Матеју.

---

 
НАПОМЕНЕ:

Први пут је објављено у 4. допунском тому Сабраних дела. Кијев: Штампарија Кијево-Печерске Успенске Лавре, 1918.

Пре неколико година сам имао прилике да читам, не сећам се чији чланак у вези с овим предметом у којем аутор инсистира на томе да наводно израз словенског текста „свитајушчи во једину от субот“ не означава освит, већ само приближавање првог дана после суботе, односно да је Господ васкрсао и да се двема Маријама јавио у суботу увече, упркос директном сведочанству Марка: васкрснувши рано у први дан недјеље (Мк. 16, 9). Аутор сматра да се овај стих односи на Јеванђеље по Луки: и дан бјеше петак, и субота освиташе (Истина, у оба случаја се користи исти грчки глагол, али је јасно да се он не користи у истом смислу. Јер Лука говори о погребењу тела Господа, које се одиграло у петак пре наступања суботњег мира (уп. Јн. 19, 42; Лк. 23, 56), а аутор тешко да ће се одлучити да тврди да су две Марије кренуле на гроб до календарског наступања недеље, односно до завршетка суботњег почивања. Јасно је да ова реч, свиташе код Луке није означавала атмосферско, већ светлосно стање дана (освита), као код Матеја, а празнично (субјективно) ишчекивање се предосећало, постојао је предокус суботе, али не суботњи освит, већ приближавање суботе као дана, који почиње од заласка, а не од изласка сунца, око 6 сати увече. Тако се код нас на почетку Великог поста поје да сија освит Васкрсења, разуме се, не као атмосферска појава, не као знак брзог изласка сунца, већ као радосно осећање, које претходи светој ноћи Васкрсења за 48 дана.

Митрополит Антоније Храповицки

Извор: светосавље.орг