СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ ПАСХЕ, БЕСЕДА И ТУМАЧЕЊЕ

СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ ПАСХЕ[1]

Стихови:


Христос сам сиђе да се бори с адом, и изиђе с обилним пленом победе.

На свету и велику недељу Пасхе празнујемо најживоносније васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Овај празник називамо и Пасхом, што на јеврејском значи прелажење, јер то је дан у којем је Бог у почетку привео свет из непостојања (у постојање); тог истог дана превео је израиљски народ преко Црвеног мора и тако га истргао из фараонових руку; истог тог дана сишао је с неба, уселио се у утробу Дјеве. На данашњи дан је истргао сав људски род из ада, извео на небо и привео у првобитно достојанство непропадљивости. Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима. Ето зашто, преиспуњени највећом радошћу, светло празнујемо Васкрсење и потврђујемо радост којом се обогатила наша природа богатим даровима Божијег милосрђа. Исто тако, исказујући и прекид непријатељства и сједињење с Богом и самим анђелима, поздрављамо (једни друте) уобичајеним целивањем.
Васкрсење Господа се десило овако: док су војници чували гроб, земља се око поноћи затресла јер је анђео сишао с неба и одвалио камен од гробних врата; запањени стражари су се разбежали, и тиме се, чим је минула субота, негде у освит првог дана седмице, отворио пут и женама. Пре свих васкрсење постаје познато Мајци Божијој, која је, по казивању светог Матеја, седела према гробу с Магдалином. Али да не би било места за сумњу у васкрсење због сродства са Мајком, јеванђелисти говоре: јави се најпре Марији Магдалини. Она је видела и анђела на камену, а кад је пришла ближе, видела је и у гробу анђеле, који и јављају васкрсење Господа. Устаде, говоре они, није овде; ево места где га положише. Кад је чула ово, она је похитала према најватренијим ученицима, Петру и Јовану, и саопштила им радосну вест о васкрсењу. А када се она враћала са другом Маријом, срео их је Христос, и рекао: Радујте се! Управо онај род, који је раније слушао: с мукама ћеш децу рађати, требало је први да чује ту радост. Ношене незадрживом љубављу, оне се приближавају Христу, и желећи да се стварно увере, додирују Његове ноге. Гробу прилазе и апостоли: Јован се само надвирио над гробом и отишао, а Петар је ушао унутра и веома брижно разгледао, додиривао плаштаницу и убрус који је био на Христовој глави.
Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре; Жено, што плачеш? Koгa тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде,јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар, (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си ia ти однео, кажи ми где си гa положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Mapuja! Кад је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су кад је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава: једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.
Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Ови су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благовестио: Мир вам! Кад су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Свесветог Духа.
Како је васкрсење Господа тродневно? Ноћ између четвртка и петка и петак до заласка сунца је један дан (Јевреји тако рачунају дан); затим ноћ између петка и суботе и субота до заласка сунца је други дан, затим ноћ између суботе и недеље и недеља до заласка сунца (јер се део почетка узима као целина) је трећи дан. Или чак и овако: у трећем часу петка Христос је распет; затим је од шестог до деветог часа била тама – рачунај то као ноћ, и од трећег до деветог часа – то је један дан; затим после таме опет обданица и ноћ између петка и суботе – то су два дана; затим субота до заласка сунца и ноћ између суботе и недеље – то су три дана – по речима јеванђелисте: и субота освиташе. Кад Спаситељ, који је обећао да ће нам трећег дана указати милост, на најкраћи начин учини (то) добро дело, Њему слава и сила у векове векова. Амин.



НАПОМЕНЕ:


Чита се на јутрењу, после шесте песме.

Извор: светосавље.орг

ВАСКРШЊЕ СЛОВО СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Јављање васкрслог Господа Марији Магдалини и другој Марији

(Јн. 20, 11–18; Мк. 16, 9–11; Мт. 28, 9–10)

После тога, када су апостоли Петар и Јован отишли од гроба, тамо је остала Марија Магдалина, која је можда дошла с њима или убрзо после њих. Њена душа је била сметена и она је плакала, сматрајући да је тело Господа украдено. Плачући, она се нагнула према отвору гроба и видела тамо два анђела који су седели на одру на коме су у пећинама полагали тела умрлих. Туга за Господом била је толико велика да је угушила сва друга осећања, и због тога Магдалина, очито није била посебно потрешена овом појавом анђела, и на њихово питање, са жељом да је утеше: жено што плачеш? она напросто као да разговара са земаљским бићима, потрешена изражава своју тугу речима, као раније ап. Петру и Јовану: узеше Господа мојега и не знам где га положише. Ово рекавши, можда случајно, у растројству чула, а можда вођена инстинктивним унутрашњим осећајем, окренула се и угледала Исуса, али га није препознала. Није га препознала јер се Он појавио у другоме обличју, као касније емауским путницима, у смиреном и обичном виду (св. Златоусти) због чега је она помислила за Њега да је градинар. А можда га није препознала јер су јој очи биле уплакане а она скрхана тугом, и отуда није очекивала да види Господа живим. Није га препознала чак ни по гласу, када је Он питао: Жено што плачеш? Кога тражиш? Мислећи да је градинар, што је потпуно природно, јер ко би тако рано био у врту, ако не градинар? она му одговара: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио и ја ћу га узети, не мислећи да је она слаба жена да би га подигла. Тада се Господ открива њој, изговарајући њено име очито нарочитом, добро и давно познатом интонацијом гласа: Марија. Окренувши се - ово показује да она после својих речи наводном градинару, поново свој поглед окреће ка гробу - рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу. и при том, очито, у неописивој радости пада пред Његове ноге, желећи да прионе к њима, да их можда загрли да би се уверила да сада види живог Исуса, а не приказање. Господ јој то забрањује, рекавши: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, него иди браћи мојој и кажи им: улазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. Веруј не свом додиру, већ Мојој речи, као да жели да каже Господ. Смисао ове забране је тај, што је Господ хтео да тиме каже Марији: остави Мене, јер ти не може бити нераздвојно са мном, не задржавај Мене и себе, већ иди и проповедај Моје васкрсење. Ја не могу више остати с вама, већ се морам узнети к Оцу небеском. Још боље објашњење смисла ове забране да додирне Господа налазимо у јутарњој стихири 8. гласа: Еще земная мудроствуеть жена: тъмже и отсылается не прикасатися Христу. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видела Господа и да јој ово рече - упоређујући ове речи са казивањем св. Матеја, ми морамо претпоставити да је на путу Марија срела другу Марију, и њима обема се опет јавио Господ (друго јављање), говорећи: Радујте се. Оне приступивши к Њему припале су ногама Његовим и Он понавља своје наређење да оду до ученика, тј. браћи Мојој и известити их о Својем васкрсењу, потврђујући то што је раније рекао анђео: да иду у Галилеју. Дирљиво је називање браћом, које васкрсли Господ, већ прослављени Месија, спреман да оде Оцу, даје Својим ученицима Он се не стиди да их назове тако, како наглашава у својој посланици Јеврејима 2,11-12 св. ап. Павле.

Свети Марко каже да је жене - мироносице ухватио такав страх и трепет, коначно, побожан, да оне ником ништа не казаше. Ово треба схватити у том смислу, да оне на путу никоме нису рекле о ономе што су виделе и чуле. О томе шта су, када су стигле кући, оне рекле о свему апостолима, говори сам јеванђелист Марко (Мк. 16,8 и 16,10) и други Јеванђелисти (Лк. 24,9).

По јеванђељском казивању, прво јављање Господа по васкрсењу као да је било Марији Магдалени (Мк. 16,9-10). Али из давнине предање чува о томе да се пре Марији Магдалини васкрсли Господ јавио Својој Пречистој Матери, што је потпуно природно и схватљиво. У Јерусалиму, у храму Васкрсења до данас показују место јављања васкрслог Спаситеља својој Пречистој Мајци. Предање, освећивано вековима, не може не бити основано на стварним чињеницама. А ако се у Јеванђељу ништа о томе не говори, то је због тога што и у Јеванђељу има много тога што није записано, како о томе сведочи св. Јован (21,25; 20,30-31). Треба претпоставити да је самој Мајци Божјој било неугодно, по Њеном смирењу, да се разглашава заветна тајна Њеног живота - због тога се о Њој говори у Јеванђељу необично мало, осим најнеопходнијих чињеница повезаних непосредно са животом Самога Господа Исуса Христа. Пресвету Богородицу Јеванђелисти очито нису хтели да помињу као сведока истинитости догађаја Христовог Васкрсења, због тога што мајчино сведочење не би могло да буде прихваћено као истинито. Јеванђелисти говоре да се прича жена - мироносица о ономе шта су виделе и чуле код гроба и о јављању Самога васкрслога Господа показала узалудном, они им нису поверовали (Лк. 24,11). Ако чак апостоли нису поверовали женама - мироносицама, могу ли страни људи поверовати сведочењу Мајке?