Беседа на Преображење Господње преподобног Јустина Ћелијског

Мозаик Преображења Господњег, црква Спаситеља на крви, Петроград, Русија

изговорена 1966. године у манастиру Ћелије

Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, - шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, - од чуда, од ове велике и свете тајне.[1]

Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо! Али то није случајно.

Зашто је Господ постао човек? И зашто се Господ на данашњи дан преобразио! - Да покаже пут нама људима. Да је то пут нашег тела, нашег малог људског тела, које често не сматрамо ни за шта. Блато! Да, блато, а у том блату живи божанска душа, образ Божији, лик Божији, слика Божија. То је човек! Човек је слика Божија на земљи, образ Божији, и Господ је дошао у овај свет да се преобразимо ми људи, да преобрази образ тај што је у нама људима. Шта се десило са њим? Господ нас је створио по образу Своме, по слици својој[2] - а људи хрле у грех.

А шта је грех? Грех је црни катран, - грех, то је црна фарба пакла! И човек држи грех у својој боголикој, богообразној души; уствари замазује душу своју црним катраном и губи лик Божији, губи образ Божији. Не види се да је човек божанско биће, не види се да је душа слика Божија, све је премазано муљем страсти, земаљском сласти, катраном, разним црнилом. Поцрнила је људска природа, поцрнила слика Божија, у човеку. Човек је, преко греха, почео да мала душу своју у слику ђавола. Јер грех, браћо моја, увек јесте слика ђаволова. И кад ми волимо грех, кад га држимо у себи, ми уместо слике Божије хоћемо слику ђавола у својој души. Ми преко образа Божијег што је у нама маламо мрачни црни смрдљиви лик ђавола.

У дивним црквеним песмама вели се да је образ Божији у човеку, слика Божија, иструлела од греха у човеку. Иструлела од греха у човеку! Као да имаш слику свог претка, па од дугог времена, од буђе, од влаге, покварила се, и ти јој не познајеш лик, не познајеш уопште. Тако бива и са душом људском: иструлио у гресима лик Божији, образ Божији иструлио у гресима, не познаје се.

А Господ дошао у овај свет да скине тај муљ са лика Божијег, са образа Божијег у нама, да преобрази тај образ који срља у гресима, да му да божанске силе, да светлошћу божанском опере слику Божију што је у души нашој, и да покаже: гле Марко, и ти Јоване, и ти Петре, и ти Јулијано, погледај, ти у души имаш слику Божију, ти си слика Божија на земљи! Пази како живиш! Ти си мало божанство у овоме свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао.

А шта је то Божије у човеку, у чему се изражава? У памети, уму? Прво то. Ми смо добили од Бога ум, разум, велики дар, и наш разум је слика Божијег разума. Наш ум је слика Божијег ума; наша воља слободна је слика Божије воље слободне; наша доброта, наша љубав, све је то слика Божија. Човек добротом својом показује ту доброту божанску, што је образ Божији у души његовој. Човек, чувајући ту слику Божију, показује да је заиста он послан у овај свет да једино служи Богу Који га је створио боголиким.

И ми људи у овоме свету - ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у њему буду божанске, чисте мисли.

Срце човечије. Да, и оно је по слици Божијој, по образу Божијем. Чисти срцем видеће Бога - вели Спаситељ[3]. 

Да, а нечисти срцем кога виде? Ђавола! Јер, док не очистиш срце своје ти Бога видети не можеш. Обично безбожници су нечистог срца, и ништа божанско не виде у себи. А Господ дошао у овај свет и дао нам сва средства да очистимо срце своје од свакога греха, и да тако чистим срцем, као чистим оком, видимо Бога у свету и у себи. Бога у свету око себе, и у себи самом.

Зато је Господ дошао у овај свет да нам да средства и силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.

Господ од нас тражи да променимо себе. Како? Светим врлинама. Када гордост помрачује лик Божији у човеку, онда еванђелско смирење светлошћу својом спира са душе сву гордост. Шта су свете врлине? Шта вера, шта љубав, шта молитва? То су, браћо моја, Божанске силе, Божанске силе које се лију из Сунца нашег, Господа Христа, и те Божанске силе, ти млазеви Божанске светлости перу нашу душу. Као кад хоћеш да опереш тело, ти га опереш водом, тако се душа пере светлошћу божанском, Светлошћу Божанском.

Питаш: где је та светлост? Ето, у вери. Шта вера чини с тобом? Вера у Господа Христа отвара ти и овај и онај свет. Човек хришћанин зна да над њим стоји Вечни Живот, Царство Небеско. Ето, вера шта чини! А човек неверник, човек безбожник, не види ништа изнад себе, не види онај свет, не види вечност, не види горе над њим вечно Небеско Царство, да је он позван да иде у то Царство својим животом на земљи. Тако, човек Христове вере мења цело биће своје, постаје и осећа се вечан, осећа се бесмртан. А човек без вере у Христа, нити осећа да је бесмртан, нити верује да је душа бесмртна, а то је најстрашније зло које може снаћи човека у овоме свету.

Молитва - какав млаз Божанске светлости! Какви зраци Божанске светлости. Молитва твоја, светлошћу својом пере душу твоју од свакога греха, од сваке страсти и ти се обнављаш. Свети Апостол Павле пише нама хришћанима и вели: "Свуците старога човека"[4]. А ко је то тај човек у нама? Он вели: Стари човек у теби саткан је од твоје мржње, пакости, гордости, гнева, од среброљубља, од оговарања, од псовки. Е, то су те мрачне силе које сачињавају старог човека, у мени и теби. И он нам наређује:"Обуците се у новог човека![5]

А какав је то нови човек? - Нови човек је онај који себе, вели свети Апостол, уподобљава Христу Богу, обличју Божијем. Труди се да душу своју уобличи у обличје Господа Христа, Који је ради тога и постао човек. И зато вели: Обуците се у новог човека! Како? Кроз свете врлине: љубав, молитву, пост, смиреност, кротост, трпљење, тиме се ствара нови човек у нама, тиме се обнавља лик Божији у човеку.

А човек је у овом свету, браћо, зато да испуни себе Божанским силама, да испуни себе Богом. Зато смо створени боголики, богообразни. Нас је Господ послао и спустио у овај свет да и тело и душу испунимо Божанством, Божанским силама, да живимо Богу и Богом, да зрачимо Богом. На данашњи дан Преображења Господ је показао кроз завесу тела свог да у Њему живи неприступачна Божанска Светлост, Која је заблистала из Њега, јаче од сунца, како се вели у Светом Еванђељу. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни, кроз свето Причешће.

Примаш свето Причешће - целога Бога примаш! Од светог Причешћа треба да зрачиш - чиме? Богом да зрачиш; да будеш богозрачан, да лијеш Божанску светлост из себе; да прогониш из себе сваки грех, а грех је тама, грех је помрачина; да душу своју непрекидно переш Божанском светлошћу, ум свој да чистиш Божанском светлошћу светог Причешћа. Ти ћеш сигурно тако очистити свој ум да ће он лити и точити из себе само чисте мисли, чисте жеље срца; опери срце своје Божанском светлошћу и оно ће да производи из себе свете жеље, племените жеље, добре жеље и неће дати места рђавим осећањима и расположењима. Зато бди над собом, труди се да сваки дан себе што више испуњујеш Божанским силама, Божанском светлошћу. А то ћеш чинити ако испуњујеш заповести Господа Христа, ако живиш по Његовом Светом Еванђељу. Гле, ти си прилично охол, поносит, горд; то је мрак, то је помрчина, то си ти већ унаказио лик Божији у себи. Пригрли смирење еванђелско, пуно је светлости Божије. Божанско смирење лије увек из себе Божанску светлост, и она пере душу од страшних грехова, спасава, такорећи, од пакла, од царовања ђавољег, и приводи Богу.

Данашњи Празник јесте празник сваког хришћанина, јесте подсетник. И још, извор силе! Ми празнујемо сваке године Свето Преображење - ради чега? Ради себе, ради нас. Славећи Господа, ми на данашњи велики свети Празник добијамо од Њега Божанске светлости, благодати Божије да себе заиста преображавамо непрекидно. А преображавамо себе када чистимо душу своју од грехова који су у нама. Сваки грех, као што рекох, то је мала слика ђавола, мали лик ђаволов. А кад задржиш грех у души својој или се, не дај Боже, заљубиш у неке грехе, заљубиш у неке страсти, о! душа твоја на шта личи онда?! Погледај мало боље, загледај се у своју душу, тада душа личи на ђавола.

Нека би Господ свакоме од нас дао силе и моћи и љубави, да чистимо себе од тог муља ђаволског, пакленог, да, спасавамо себе од тог дејства паклених сила. У једној дивној црквеној молитви која се чита пред Свето Причешће (данас је читана), вели се: "Ето, ја сам постао радионица ђавоља, срце моје је постало радионица ђавола". Како то? Како то, да срце твоје, брате и сестро, постане радионица ђавоља? Грех ради у срцу твоме, - ето, то је радионица ђавола! Кад се не бојиш од тих греха, псујеш рецимо, а не трудиш да се излечиш од те псовке, од тих гадних речи, па ти, ти - шта радиш? Шта радиш? Ти, ти сликаш, малаш лик ђавољи у својој души, а позван си да личиш на Бога, да се уподобљаваш Богу.

Цело Еванђеље Господа Христа, браћо моја, није ништа друго него уподобљавање Богу. Велики Светитељ Божији, Свети Григорије Ниски, вели да је "Хришћанство уподобљавање човека Богу"[6]. То је сав посао хришћана на овоме свету: да чиниш све чиме ћеш личити на Бога. А Еванђеље нам даје те силе, те мудрости, те науке, да заиста себе преображавамо из силе у силу и да уподобљавамо себе Богу. И данашњи свети празник, празнован и ове године као и сваке године, ето извор је те силе. Да се и ми трудимо да обновимо свој лик, који је иструлио у гресима, обновимо га светим врлинама, на првом месту - покајањем.

Гле, покајање је диван уметник, чудесан уметник који истерује из тебе грех, све грехе, и мала по души твојој лик Господа Христа, док га потпуно не измала; док човек потпуно христолик не постане, а створен је да то постане. Господ му је дао Своју силу кад је напуштао (при Вазнесењу) овај свет. Свака душа људска је христолика. Сваки је човек христолик још од рођења, сваки је човек христоносац, поготово у Еванђељу Господа Христа. Зато је Господ дошао и постао човек у овоме свету, да би смо и ми, ето, тај лик обновили у себи, испунили га Божанским силама, и зрачили Богом, и живели Богом у овом свету и оном свету, јер кад живимо еванђељском истином, а еванђелска истина је Божија Истина, Вечна Истина, онда и сами постајемо вечни. Ето вечне слике у твојој души: Божанска Правда, Божанска Љубав, све је то вечно. Божански Вечни Живот, све то Господ даје нама хришћанима, теби и мени.

И ми славећи данас чудесног Господа Христа, Његово Свето Преображење ми, уствари, славимо правог човека: јер прави човек је само Господ Христос - Богочовек Христос. Прави човек је онај који је боголик, који је богообразан, богосличан. Прави човек је само онај који је тело своје, душу своју испунио Богом, Божанским силама; и који живи Богу у овоме свету, живи ради Бога, и из овог света одлази у онај свет као Божији син.

Нека Благи Господ преко Богомајке, Светих Апостола, и свих Светих помогне свакоме од нас да се ослободимо од свих наших грехова, свих наших страсти; да поцепамо све те мрачне црне слике, ђаволске слике у нашој души, и да обновимо лик Божији, лик Господа Христа; да зрачимо Богом у овоме свету; да живимо Њему и у овом и у оном свету, славећи Га вавек као Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човекољубца, Који је Једини човеку дао бесмртност и Живот Вечни, дао му вечно блаженство кроза све векове. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

Mт. 17.16

1 Mojc. 1.27

Mт. 5,8

Еф. 4,22

Еф. 4,22

Беседа Св. Григорија Ниског "О стварању човека". - Прим. уредн.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin50.htm

Гора Таворска

Манастир на Таворској Гори

Поглед са Тавора

СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

ИСПОВЕСТ

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .

Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо, ка теби - благи човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . . О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку. . .

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост. . .

Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна. . .

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи. . .

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази. . .

Преподобни Јустин Ћелијски

Еванђеље се непрекидно пише - Преподобни Јустин Ћелијски

Еванђеље се непрекидно пише. Свака твар, као логосна творевина непрестано пише Еванђеље Логоса Господа Христа. Свака љубичица га пише; свака травчица, свака бубица, свака птичица; поготову човек - боголико, христолико биће. Ту истину открива у свом Еванђељу Свети Јован Богослов, благовестећи:

"А има и друго много што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин" (Јн. 21, 25).

Преузето из оригинала: "На богочовечанском путу", Манастир Ћелије, Ваљево, 1980. 

Св. Јустин Ћелијски - О МОЛИТВИ

Свеоружје Божје хришћанин ће богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Господу и стражио: „сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете". У духовном рату борбени и победнички дух се одржава — непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом.

Молитва држи у будном стању све врлине душе; не да им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их и води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва — хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује, усклађује; она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти.

Α за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе на молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. Α непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве „за све свете“, тј. за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. Α као такви, они су наши саборци и савезници.

Јеси ли хришћанин, знај: сваки је ђаво стално у рату са тобом. Сваки изводи ову силу своју против тебе: демон гњева — гњев, демон блуда — блуд, демон гордости — гордoст, демон пакости — пакост, демон зависти — завист, демон очајања — очајање, и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима — ни броја се не зна.

Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. И кад ти говориш молитву, ти побеђујеш смрт. У ствари испуњујеш себе Божанском силом која савлађује смрт што је у теби, савлађујеш грех, сваки грех.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - БЕСЕДА НА БОГОЈАВЉЕЊЕ, 1965. године у манастиру Ћелије

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

А ви приправите пут Господњи, поравнајте стазе Његове, Поравнајте пут по души људској вели Свети Претеча. Душа је људска пут ка Богу. Душа је људска сва занесена гресима, сва у трњу грехова. Треба у тебе да уђе Господ Христос, а Он Он је Бог. Твоја је душа сва у корову, сва у страхотама. Свако срце људско стаза је ка Богу.

Чудесно је Еванђеље Исуса Христа. Пустињак, ни одела на себи нема; само камиља кожа и појас, ни стана, ни крова над главом, ни постеље. Сам, сав страшан стоји на капији Еванђеља. Он је почетак Еванђеља Христовог[1]. Зашто? Какву је то Благу Вест он имао да каже кад стоји на капији Благе Вести Христове? Шта он то носи у себи, зашто њега Господ шаље испред Себе? Њега испосника и пустињака који се никада смејао није.

Не може се говорити о Еванђељу Христовом а да се заобиђе Свети Претеча. Он води живот ангелски. Шта он казује о теби, о људима, о сваком човеку који иде за Христом? А он је одређен, ето, да приведе сав род људски Господу Христу, да нас представи, да каже ко је сваки човек ...[2] "Ево ја шаљем анђела Свог пред лицем твојим. Глас оног што виче у пустињи: Поравните пут Господњи, приправите стазе Његове"[3]

Заиста, када Претеча хоће да каже себе свету, урлају и у чуду питају: "Па ко је овај пустињак, ко је овај страшан човек који се никада не смеје"? Сав Јерусалим и сва Јудеја је била збуњена кад је он изашао на проповед. Узбунио се сав Јерусалим, узбунили се мудраци Јерусалимски. Шаљу своје питаче и питају: "Ко си ти? Јеси ли ти пророк?" Нисам вели он. Јеси ли Илија"[4], тај велики страшни Илија, јеси ли поново дошао, јеси ли то ти? Не, нисам! Нисам ја оно што ви мислите. Ја, шта сам ја? Ја сам "Глас оног што виче у пустињи: Поравнајте пут Господњи." Ето, ко сам ја.

Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове... Ја сам од ужаса изгубио своје људско биће. Објављујем свету да кроз грех, тај страшни грех који притискује род људски, влада ђаво над нама, влада кроз смрт. Ето ко сам ја! А ви приправите пут Господњи, поравнајте стазе Његове, Поравнајте пут по души људској вели Свети Претеча. Душа је људска пут ка Богу. Душа је људска сва занесена гресима, сва у трњу грехова. Треба у тебе да уђе Господ Христос, а Он Он је Бог. Твоја је душа сва у корову, сва у страхотама. Свако срце људско стаза је ка Богу. Тако је Бог створио човека, да кроз срце уђе у њега, да се настани у њему. А ми људи, шта смо ми учинили и направили од тог пута и од тих стаза? Пуно змија отровница, пуно зверова, пуно дивљине, пуно страхота, страсти, сласти овога света. Кроз ту прашуму како ће Господ ући у срца наша, у душу нашу?

А Бог је створио човека давши му душу, давши му срце. И душа и срца да буде Божје, и душа и срце да слави Бога и служи Богу. "Нисте своји пише Свети Апостол Павле хришћанима и људима нисте своји... Прославите Бога у душама и телима својим"[5], јер и душа и тело је за Господа, јер и душу и тело је створио Господ да служе Њему, а ви људи шта начинисте од својих душа? Шта од својих срца? Змијарнике, зверињаке. Поравнајте стазе Божје, приправите пут Господњи. Ето то је Свети Претеча (проповедао, јер он је за то дошао)[6], да он приправи пут Господњи, да он припреми душе људске, да он очисти срца људска. А човек, сваки човек, ако сагледа себе Претечиним очима, видеће да је заиста пут душе његове којим корача Бог, стаза његовог срца којом треба да иде Христос, сва у неким амбисима, у провалијама, у препонама, у препрекама. Треба себе погледати Претечиним оком.

Како је он срео Господа Христа, како се он осећао пред Њим? Гле, он је представљао цео род људски, све људе свих времена, проповедао крштење покајања, проповедао исповедање свих грехова људских. Људи, казујте своје грехе Богу! Ето, Он је ту. Ја, ја не могу да вас очистим од грехова ваших и да вас ослободим од њих. Ја, ја не могу да вас ослободим од страшног порода греха, од смрти. Ко сам ја? Човек као и ви. "Иде за мном јачи од мене. Ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој"[7]. Нисам достојан да се сагнем пред Њим. 

Зар ти, Свети Претечо? Да, ја. Он је тај Јачи од мене. Толико јак да ће смрт побећи од Њега кад се косне Његовог тела безгрешног; толико јак да ће светлошћу Лица Свог и Божанства Свог отерати све грехе из душа људских, очистити срца људска; толико јак да ће од данас највећи непријатељи у овоме свету, ђаволи, побећи од Њега безобзирце. Ето, ко је Он. А ја ...[8]

Тако је, браћо, растојање између Светог Претече, највећег човека међу људима на земљи, "највећег између рођених од жена"[9], и Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света. Тако бескрајно смирење показује Свети Претеча пред Господом Христом. Тако се осећа он, највећи представник рода људског. Он казује све јаде наше, све туге наше, све невоље наше, све муке наше, све смрти наше он казује Господу Христу. Он јачи од сваке смрти. Он представља глас, пустињски глас, да из пустиње рода људског завапи пред Господом: "Господе, Ти спаси ме!" Ја, ја проповедам само покајање. Шта ја могу да кажем Господу Христу за сваког човека, за сав род људски? Шта да кажем свакоме од вас? Покајте се! Ето мог целог Еванђеља, ето целе моје проповеди. Заиста, Свети Претеча је на то свео своје Еванђеље: "Покајте се, приближи се Царство Небеско"[10]! Приближи се Господ Христос, носилац Неба, носилац Царства Небеског.

Покајте се, то једино остаје сваком човеку који хоће да се сретне са Господом Христом и који хоће да се спаси од греха, да се спасе смрти, да се спаси ђавола.Нема другог Спаситеља човеку у овоме свету осим Господа Христа. Човек не треба ништа друго да види у овоме свету осим Господа Спаситеља.и себе човека и сав род људски грешан, под влашћу смрти, под влашћу пакла и свих, и свих ђавола. Ја, ја сам дошао и крштавам водом, а Он, Он ће вас крстити Духом Светим[11]. Он, Духом Светим. Вода умива тело, чисти тело, а Дух Свети чисти душу, чисти дух човеков.

Кад је човек увео грех у свој дух тада су промрзла сва сунца његовог духа, тада све што је божанско у њему помрачило се. Густа тама легла је на све светиљке људске душе, на сунце, оволико сунце духа људског, легла је страшна тама греха и смрти.Људском духу нема мира, нема светлости, нема истине, нема правде док се тај страшни мрак, та страшна тама не избаци из њега, док се дух људски не очисти сав.А ко ће га очистити? Само Дух Свети, Дух Божји. Ето, то је Спаситељ света ...[12] Људски дух, каквим се ви толико хвалите шта је? Помрчина, мрак, тама. Где вам је Вечна Истина, ради које сте створени? Истерали сте из (себе) Духа Светог грехом својим. Где вам је Вечна Правда, ради које сте створени? А где вам је Вечни Живот који је Господ дао души вашој, а ви шта учинисте са њим? Усмртисте га. Грех, грех је сила која одваја од Бога; грех, грех је сила која одбацује далеко човека од Бога; далеко, предалеко, у царству смрти, у царство зла, пакао. Грех страшна сила. Таква сила да када сазри рађа смрт[13]. О, опаке биљке у свима световима! Мало нешто, као зрно пшенично, али кад порасте у души човековој онда ето свих смрти у њему и кроз њега, ето свих ђавола и целога пакла са њим и за њим.

Свети мудрац Цркве Христове, Свети Јован Златоуст, вели: "Грех је једина страхота у овоме свету!" Ништа није у овоме свету страшније од греха и ништа у овоме свету није страшно осим греха. Кроз њега улећу у човека све страхоте овога света, а најпре страхота смрти. И онда страхота сваког ђавола, сваки ђаво, наказа, ругоба, ужас. Све то уводи у наш земаљски свет и у наше душе ко? Грех. Господ је ту да Духом Својим Светим препороди, обнови...[14] кроз Свето Крштење, кроз Свете Тајне, кроз Свето Еванђеље, да човека спасе препородивши га од греха, од смрти, од ђавола. То је велик дар. Ето, томе дару позива Свети Претеча. Позива и тугује тужан, никад се не смеје, јер човек неће Господа; значи заљубљен је у страсти греха, заљубљен је у смрт, смрт која значи смрад. Јер, шта је то што смрт претвара у смрад? Заљубљен у највећу наказу и страхоту и ужас, у ђавола. Љубав према греху, то је уствари љубав према ђаволу.

Нека Благи Господ позивима Претече свакога од нас ослободи од те страшне љубави људске према злу да не злоупотребљавамо своју слободу, своју божанску слободу, која нам је дата да нас води ка Богу, да нам буде стаза ка Богу и пут ка Богу. Душа наша, срце наше, то је Божје, створено Богом, ради Бога. Нисте своји понављајте речи Светог Апостола. Душа је ваша Божја, тело је ваше Божје. Зато прослављајте Бога у душама и телима вашим[15] ...[16] да дух човеков који је сав оћоравио, ослепио од греха, који је полудео од греха, да тај дух људски врати Божанској мудрости, да му да божански лик, да прогледа дух човеков крстивши се Духом Светим, и прогледа да угледа вечну Истину у Господу Христу, Вечну Правду и Вечни Живот, да све добије у Њега верујући, у Њега, Богочовека и Спаситеља света, Њега Који је створио овај свет. Ту је Његова Божанска љубав према нама, његово неизмерно човекољубље.

И када се један велики Претеча толико смиривао пред Господом и вели да он није достојан да одреши ремена на обући Његовој, шта да кажемо ми? Ми данашњи људи, ми јучерашњи људи, људи сутрашњице до Страшнога Суда, сви људи, шта да кажемо? Да се ми наоружамо том врлином, тим таквим смирењем, да сагледамо величину Господа Христа, Бога, Богочовека, да сагледамо све оне Божанске дарове које Он нама носи, које Он нама дарује, а дарује нам Вечни Живот, Вечну Истину, вечну Правду, да се претворимо у прах и прашину, да заједно са Претечом вапимо: Авај, нисмо, Господе, достојни да одрешимо ремена на обући Твојој. Опрости нам и помози нам! Опрости и помози, молитвама Свог великог Апостола, Свог великог Претече, Свог великог Мученика, који се због наших грехова смејао никада није.Његовим молитвама прими нас у Твоју веру, у Твоју Истину, у Твоју Љубав, у Твој Вечни Живот, да ми муцави, недостојни, заједно са Светим Претечом, славимо Тебе, Јединог Истинског Спаситеља света, Спаситеља човека, рода људског у свима световима, Коме нека је слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

Mapко 1,18

Пар речи нечујно на магнетофону. Прим. препис.

Mp. 1,23

Jн. 1,19-21

1Kop. 6,19-20

Речи нечујне на магнетофону, овде додате по смислу. Прим. уредн.

Mp. 1,7

Неколико речи нејасно на траци. Прим. препис.

Mт. 11,11

Mт. 3,2

Mp. 1,8

Неколико речи нејасно на траци. Прим. препис

Јак. 1,15

Неколико речи нејасно на траци. Прим. препис

1 Kop. 6,20

Неколико речи нејасно на траци. Прим. препис.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin13.htm

Шта си ти, шта сам ја?

Шта си ти, шта сам ја? Роб греха, мливо смрти, залогај ђавола. То је човек без Христа у овоме свету. Када то сагледаш, пази куда да кренеш. Само са Њим, јер једино Он ако иде испред тебе, Он ће моћи одбацити сваку смрт која јуриша на тебе; Он ће моћи победити и одјурити сваког ђавола који јури на тебе; Он ће моћи одбацити сваки грех који хоће да те сатре. Ти онда са Њим, вером у Њега, љубављу према Њему, молитвом к Њему, постом пред Њим, ти се све више везујеш за Небо, све постајеш бесмртнији и бесмртнији, још овде на земљи осећаш како је Царство Божје са Христовом вером сишло у твоју душу. И ти се не плашиш никакве смрти, не плашиш се никаквих антихриста, не плашиш се никаквих ђавола. Сав си Његов, идеш за Њим вером, љубављу, и док не постанеш заиста Његов слуга и док не заволиш Њега више него ма кога другога на овоме свету, све дотле док човек не пази на душу своју, на спасење своје, гле смрт, грех, ђаво! 

Свети Јустин Ћелијски

БОГ МЕ ЗОВЕ,АЛИ НЕМАМ КАД - СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

У овоме свету ми људи се изговарамо: па ја имам имања, да се око имања мучим, њива је моја, моје је све, Бог ме зове, немам кад, Господару, немам кад! Реци Господару неба и земље: немам кад! То је човек који не служи прво Богу, ни својој души. Та обузетост имовином може бити и материјална, видљива, али она може бити и духовна, невидљива, за човека који се бави науком, а Бог га позива за раскошну трпезу Своју да отвори очи, да види шта је Он створио за њега овде, какав чудесан свет, да се учи мудрости Божјој, доброти Божјој гледајући овај дивно створени Божји свет. Или научник: ја имам књиге, немам кад, изговори ме, реци Богу немам кад. Тај човек и тај научник ... нема кад да се одазове Богу. Или рецимо човек изабрао занат, изабрао позив, сав се посветио своме позиву, учитељ, професор свеједно, занатлија, ковач, кројач, сав се занео, сву душу, све тело у тај посао, а Бог га позива кроз сунце, кроз све Праведнике старозаветне, кроз Светитеље: "Хајдете, хајдете, људи, Све је готово". Немам кад, изговори ме молим те, немам кад ја да мислим о Божјим стварима. Онај други човек који се изговара са пет јарма волова: Молим те изговори ме, немам кад!

+++

...А трећи рече: ожених се, зато не могу доћи. Он представља онога који ништа у овоме свету не види осим своје породице, за њу живи, за њу мре, али то, то је мало пред Господом. Важно је да родитељ зна од кога је његова породица, чија је његова породица, ко је тај који храни његову породицу, кроз сунце и кроз птице и кроз биље и кроз пшеницу и кроз жито. Ко? Господ и Творац! А он нема кад! Сва брига то је његова породица, ништа друго неће да зна. Какав грех!

+++

Пазите, Господ нас кроз Цркву Своју непрекидно позива к Себи, позива нас на богату трпезу коју је поставио у Цркви Својој; сваки дан нас позива кроз Своје следбенике.

+++

"Много је званих, завршава данашње Свето Еванђеље, а мало изабраних". Много је званих...А истина од тога зависи, од мене, од тебе самог. Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, то зависи од тебе. Бог те позива Вечноме Животу, Вечној Правди, Вечној Љубави и нуди ти Вечни Живот. Од тебе зависи да ли ћеш се одазвати. Одазовеш ли се, гле, ти постајеш изабраник Божји.

Прочитај даље

РАЗМИШЉАЊА О БОЖИЋУ - СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

И зато, зато се у овоме свету и дешава највеће чудо Божје милости. Бог постаје човек! На Божић Бог се рађа у овоме свету. Ето нове Трпезе, Бог постао човек и засео на чело земаљске Божије софре. Смрт бежи од Њега, ђаво безобзирце бежи од Њега, сваки грех далеко, далеко бежи од Њега. Он, Господ Благи, Спаситељ Исус постао човек, очистио Трпезу Божју у овоме свету од греха, од смрти, од смрада греховног и смртног, од наказности и ужаса ђавољег, основао Цркву Своју. Ето Божје Правде, свете, неповредиве Трпезе. Црква - ето Трпезе Божје пуне хране Божје, коју нико не може однети у смрт, ни ђаволи, ни греси. А на тој Светој трпези Вечна Правда, Вечна Истина, Вечни Живот за нас људе. Уместо смрти живот у Христу, непролазан. Христос живот наш, Он је живот наш, Он! Свака смрт бежи од Њега. Господ шаље своје слуге, шаље свете Апостоле, шаље Светитеље, шаље многе Праведнике, шаље и зове на гозбу, зове у Цркву Своју.

Човече, све у овоме свету што ти треба, ето, Господ Христос ти нуди и даје у Цркви. Хајде, твоје је то. Неки се одазивају и долазе Цркви Христовој и спасавају се њоме. Други то одбацују, они у којима силно делује ђавоља злоћа, у којима делује неверје, у којима делује богоборство. Људи, живи споменици зла, они одбацују Господа Христа. Господ Христос је донео човеку и свету шта? Васкрсење! Он је Васкрсење рода нашег, Он је Живот рода нашег, рода људског. Он нам осигурава победу над смрћу, и Он је осигурање Вечног Живота. На који начин? На тај начин што све што је Господ донео у овај свет, може постати и моје, и твоје, и сваког човека. Све! И Вечна Правда, и Вечни Живот, и Вечна Истина цело Небо постаје твоје кроз Господа Христа ако у Њега верујеш.

Свети Јустин Ћелијски Празничне беседе