И ПОВЕДЕ ИХ НА ГОРУ

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

О овом догађају говоре сва три синоптика, при чему је вредно приметити да га сви они везују са шест (по бројању св. Луке са осам) дана након речи Господа о предстојећим страдањима, о ношењу крста његових следбеника и о скором открићу Царства Божијег које долази у сили. Господ узевши најближе  и проверене Своје ученике, који су увек били уз Њега у најтежим и најважнијим тренуцима Његовог живота, Петра, Јакова и Јована, и изведе их на гору високу саме. Премда Јеванђелисти не називају гору по имену, древна хришћанска предања једногласно сведоче да је то била гора Тавор у Галилеји, јужно од Назарета, у прекрасној равници Језраељској. Ова величанствена гора висока је око 3000 фута, покривена од подножја до средине прекрасним растињем, а са њеног врха открива се прекрасан видик.

И преобразио се пред њима, јавио се пред ученицима у Својој небеској слави, од чега је Његово лице просијало како сунце и хаљине побелеле, постајући по св. Матеју као светлост, по св. Марку као снег, по св. Луки беле и блистајуће. Јеванђелист Лука даје важну допуну, указујући да је цело усхођење на гору било молитва, и да се Господ преобразио у време молитве: И сок се мољаше постаде изглед лица Његовог другачији и одело Његово бело и блистајуће, при чему су за време Његова молитве апостоли били савладани сном, и само што су се пробудили, угледали су славу преображеног Господа и Мојсија и Илију у слави како су с Њим беседили, како беседе, како појашњава Лука, о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Како разјашњава св. Златоусти, Мојсије и Илија су се јавили због тога што су једини из народа сматрали Господа Исуса Христа за Илију или за неког од пророка: због тога се и јављају главни пророци да би се видела разлика слугу од Господа. Мојсије се јавља да би се показало да Исус није рушитељ његовог закона, каквим су желели да Га прикажу књижевници и фарисеји. 

Ни Мојсије, преко кога је дат закон Божји, ни Илија, велики ревнитељ славе Божије, не би пришли и повиновали се Ономе, ако не би био по свом делу Син Божији. Јављање Мојсија, већ умрлог, означава владавину Господа Исуса Христа над животом и смрћу, над небом и земљом.  Нарочито благодатно стање захватило је душе апостола, што је свети Петар изразио својим ускликом: Господе добро нам је овде бити, и предложио да се саграде три сенице. Боље је да се не вратимо доле у свет злобе и лукавства који Ти прети мукама и смрћу, као да хоће да каже. Јеванђелист Марко, несумњиво по речима самог Петра, сведочи да је осећај радости који га је захватио толико велики, да није знао шта говори. Чудесни облак, несумњиво као симбол личног присуства Божијег, обавијао их је (такав облак назван шехина постојано је био у светињи светих), и из облака се чуо глас Бога Оца: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. Ове речи, које су се чуле на крштењу Господњем, но с додатком: Њега слушајте, да би се подсетили о пророштву Мојсијевом о Христу (Пон. Зак. 18.15) и испуњењу тог пророштва на Исусу. 

Господ је запретио Апостолима да о овоме не говоре никоме, док Он не васкрсне из мртвих, да не би изазвао погрешне представе о Месији. Свети Марко даје једну подробност, по речима самог Петра, да су ученици задржали ову реч несумњиво због тога што је било потребно да Господ умре да би васкрсао. Потпуно убеђени да је Њихов учитељ Исус истински Месија, они питају зашто књижевници кажу да Илија најпре треба да дође? Господ потврђује да Илија заиста треба да дође и уреди све, на грчком, установи апокатастиси, односно како предсказује пророк Малахија (4.56): да обрату срце отаца к синовима и срце синова к оцима њиховим, или да установи у душама људи првобитна добра и чиста осећања, без чега дело Месијино не може бити успешно, јер не би нашло плодно тло у срцима људи, окорелих и окамењених од порочног живота. Али кажем вам, каже даље Господ, да је Илија већ дошао и не познаше га, односно Илија је већ дошао у лику Јована Крститеља, који је био до Бога одевен силом Илијином и духом сличан њему, али га нису препознали, бацили су га у тамницу и убили га: тако ће и Син Човечији пострадати од њих, јер као што нису познали Илију и убили га, тако неће препознати Месију, и убиће га.

Епископ Аверкије
Из књиге Четворојеванђеље

Тиме што Му се пре смрти изменио лик научио их је да Он, иако обитава међу њима, може и да се измени, и да Он остаје један исти, чак и ако се мења. На тај начин их је унапред припремио да не посумњају у Њега кад преображен васкрсне из мртвих. међутим, ако је преображење означавало Царство које је Он добио након васкрсења, због чега се онда после васкрсења није јавио у том, преображеном лику? То се десило зато што они не би могли да Га гледају и да би знали да ће и они бити дужни да се преобразе као Он. Ту двојицу људи (Илију и Мојсеја) призвао је к Себи зато да би боље поверовали у васкрсење живота, које ће се кроз Њега извршити на свршетку света. Они ће, или као Мојсеј устати из мртвих, или ће се као Илија вазнети к Њему, јер је он Господ небеских и преисподњих. Кад су се јавили Илија и Мојсеј, Симон је рекао: Ако хоћеш, Господе, да начинимо овде три сенице (Мт. 17; 4). Рекао је то јер је видео да на тој гори нема прогона књижевника, и то му је годило. Благи миомирис Царства Христовог допирао је до њега и наслађивао га. На неугледном месту видео је славу Господњу и, радујући се што су Господ и Његови ученици са Мојсејем и Илијом, пожелео је да Он што дуже буде далеко од Кајафе и Ирода. Као и онда, кад је говорио: То неће бити од Тебе (Мт. 16; 22), и овде је услед саосећања рекао: Да начинимо овде три сенице. Није знао шта говори (Лк. 9; 33), јер је требало да Господ поде на крст, тако да сенице приуготови не у овом него у будућем свету начините, каже, себи пријатеље да би вас… примили у вечна обитавалишта (Лк. 16; 9). Даље, није знао шта говори и због тога, што је бројем сеница Христа изједначио са Мојсејем и Илијом. Због тога је Симона просветлио божанствени глас са неба, говорећи: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега слушајте (Мт. 17; 5), како би Господа разликовали од Његових слугу. Због чега су се Њему јавили Мојсеј и Илија? Зато што су Му, кад их је питао: Шта говоре о мени људи, ко сам Ја, одговорили: Неки кажу да си Илија, други опет да си Јеремија или који од пророка. Да би им показао да Он није нити Илија нити неки од пророка, јавили су се Мојсеј и Илија, да би знали да је Он Господ пророка. Пре смрти је преобразио Своје лице на гори, да не би сумњали у преображење Његовог лица после смрти и да би знали да Онај, Који је изменио Своју одећу, може да измени и то тело у које је био одевен. Онај, који је телу дао неприступачну славу душе, тај може и да га оживи после смрти, коју окушају сви људи. Ако је Христос туђи Бог, због чега су онда Мојсеј и Илија беседили с Њим? ? Зар није Христос призвао Мојсеја у живот, а Илију с неба? Гле, Он их је привео из претходног времена Праведног ? . Ако је пак насилно спустио Илију са неба, онда Он није благ, јер је Илију отео из мишице Праведнога и довео га за Свог сведока. Ако је Благи без знања Праведнога пронашао Мојсеја и присвојио га, онда је крив за краду, јер га је отео из гроба, изневши на видело кости које је Праведни сакрио од људских очију (в. 5. Мојс. 34; 6). Када се са неба јавио глас: Ово је Син Мој љубљени.., где је тада био Праведни? Или се можда уплашио, и није се појавио кад је зачуо глас Благога? Или је можда тај глас Туђега прошао неприметно, тако да га Праведни није ни чуо? Он је, међутим, како кажу, на трећем небу, а Праведни је такође на небесима. На који су начин тај глас и те речи прошли поред њега а да их он није ни приметио? Ако их је пак приметио, због чега је ћутао на све ово прослављање, које је благовештено о Њему? Њега слушајте, и бићете живи. Тако ће дакле, сваки који буде слушао туђи глас, смрћу умрети. Или су се можда они (Праведни и Благи) међусобно договорили тако да у једно време говори један: Ја сам од почетка до краја, и нема другог ни пре, ни после Мене, а у друго време други: Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте? И када силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Никоме не казујте што сте видели (Мт. 17; 9). Знао је да им неће поверовати него да ће их сматрати безумницима и речи: можда знате и одакле је дошао Илија? Мојсеј је пак био погребен, али нико није знао место где је његов гроб, тако да би се појавило богохуљење и саблазан. Други пут им је рекао: Останите док не добијете силу (в. Дела ап. 1). Ако им тада то кажете а они не поверују, ви ћете онда васкрснути мртве, на њихову срамоту и на своју славу. И још каже: Будите мирни док се не отворе гробови и док из њих не изађу праведници Старог и Новог Завета и не појаве се у Јерусалиму, граду великог Цара (упор. Мт. 5; 35). Након тога ће поверовати да је Онај, Који је њих призвао у живот, васкрсао и Мојсеја. На глас Господњи појавило се много праведника из преисподње, и уместо једног дошли су многи. И ако су се мртви јавили зачувши Његов глас, да ли је онда утолико пре требало да се јави живи Илија? Због тога је рекао: Никоме не казујте што сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9). Да не би казали како је Господ помоћу обмане завео Своје ученике у заблуду, они су ишли и говорили да су Мојсеј и Илија беседили с Њим. Мојсеј је Закон добио на гори, а Илија се јавио да би се за Закон осветио својом ревношћу, као што је и написано: Наопако сте поступали са мном. Даље, будући да ниједан ни други ништа нису поседовали, обојица возљубљених јавили су се заједно Оном, Који је обојицу подједнако љубио. Бог је и њихова имена учинио међусобно једнаким, и каже:

Опомените се Закона Мојсеја, слуге Мога (в. Ис. Нав. 1; 13), а на другом месту: Ево Ја ћу вам послати Илију пророка (Малах. 4; 5). То што их је после шест дана одвео на гору (Мт. 17; 1) тајинствено означава шест хиљада година. Због чега са Собом није повео све ученике? Зато што је меду њима био и Јуда, туђи Царству, којег је био недостојан да би у њега ушао. међутим, није приличило ни да га оставе самог јер се, услед изабрања Онога Који га је призвао, људима и он чинио савршеним. Господ га је изабрао онда, кад је његова тајна помисао још увек била непозната. Да је његова неправедност била позната, онда би и ученици, његови другови, знали за њу. Господ је знао да ће он бити издајник, и када је рекао: Један од вас издаће Ме (Мт. 26; 21) и Ти каза, одвојио га је од осталих ученика. међутим, зашто га је изабрао, да ли зато што Га је ненавидео? Зашто га је, поред тога, учинио благајником и чуваром кесе? Као прво, да би показао Своју савршену љубав и благодат Свог милосрђа. Као друго, да би Своју Цркву научио да, иако се у њој појављују рђави учитељи, само учитељско звање је истинито, јер ни место Јуде издајника није остало упражњено. Најзад, да би научио да је управљање Његовим домостројем истинито, мада постоје и рђави управитељи. Тако је Господ и Јуди опрао ноге, али је он након тог прања устао и на тим ногама отишао код Његових убица. Господ је целивао (Јуду), који је целивом дао знак смрти Његовим прогонитељима. Ону руку, коју је испружио да би од Њега примио хлеб, испружио је затим да би узела новац за Њега и предала Га убицама.

Свети Исак Сиријски
Из књиге Тумачење четири Јеванђеља

Беседа на Преображење Господње преподобног Јустина Ћелијског

Мозаик Преображења Господњег, црква Спаситеља на крви, Петроград, Русија

изговорена 1966. године у манастиру Ћелије

Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, - шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, - од чуда, од ове велике и свете тајне.[1]

Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо! Али то није случајно.

Зашто је Господ постао човек? И зашто се Господ на данашњи дан преобразио! - Да покаже пут нама људима. Да је то пут нашег тела, нашег малог људског тела, које често не сматрамо ни за шта. Блато! Да, блато, а у том блату живи божанска душа, образ Божији, лик Божији, слика Божија. То је човек! Човек је слика Божија на земљи, образ Божији, и Господ је дошао у овај свет да се преобразимо ми људи, да преобрази образ тај што је у нама људима. Шта се десило са њим? Господ нас је створио по образу Своме, по слици својој[2] - а људи хрле у грех.

А шта је грех? Грех је црни катран, - грех, то је црна фарба пакла! И човек држи грех у својој боголикој, богообразној души; уствари замазује душу своју црним катраном и губи лик Божији, губи образ Божији. Не види се да је човек божанско биће, не види се да је душа слика Божија, све је премазано муљем страсти, земаљском сласти, катраном, разним црнилом. Поцрнила је људска природа, поцрнила слика Божија, у човеку. Човек је, преко греха, почео да мала душу своју у слику ђавола. Јер грех, браћо моја, увек јесте слика ђаволова. И кад ми волимо грех, кад га држимо у себи, ми уместо слике Божије хоћемо слику ђавола у својој души. Ми преко образа Божијег што је у нама маламо мрачни црни смрдљиви лик ђавола.

У дивним црквеним песмама вели се да је образ Божији у човеку, слика Божија, иструлела од греха у човеку. Иструлела од греха у човеку! Као да имаш слику свог претка, па од дугог времена, од буђе, од влаге, покварила се, и ти јој не познајеш лик, не познајеш уопште. Тако бива и са душом људском: иструлио у гресима лик Божији, образ Божији иструлио у гресима, не познаје се.

А Господ дошао у овај свет да скине тај муљ са лика Божијег, са образа Божијег у нама, да преобрази тај образ који срља у гресима, да му да божанске силе, да светлошћу божанском опере слику Божију што је у души нашој, и да покаже: гле Марко, и ти Јоване, и ти Петре, и ти Јулијано, погледај, ти у души имаш слику Божију, ти си слика Божија на земљи! Пази како живиш! Ти си мало божанство у овоме свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао.

А шта је то Божије у човеку, у чему се изражава? У памети, уму? Прво то. Ми смо добили од Бога ум, разум, велики дар, и наш разум је слика Божијег разума. Наш ум је слика Божијег ума; наша воља слободна је слика Божије воље слободне; наша доброта, наша љубав, све је то слика Божија. Човек добротом својом показује ту доброту божанску, што је образ Божији у души његовој. Човек, чувајући ту слику Божију, показује да је заиста он послан у овај свет да једино служи Богу Који га је створио боголиким.

И ми људи у овоме свету - ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у њему буду божанске, чисте мисли.

Срце човечије. Да, и оно је по слици Божијој, по образу Божијем. Чисти срцем видеће Бога - вели Спаситељ[3]. 

Да, а нечисти срцем кога виде? Ђавола! Јер, док не очистиш срце своје ти Бога видети не можеш. Обично безбожници су нечистог срца, и ништа божанско не виде у себи. А Господ дошао у овај свет и дао нам сва средства да очистимо срце своје од свакога греха, и да тако чистим срцем, као чистим оком, видимо Бога у свету и у себи. Бога у свету око себе, и у себи самом.

Зато је Господ дошао у овај свет да нам да средства и силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.

Господ од нас тражи да променимо себе. Како? Светим врлинама. Када гордост помрачује лик Божији у човеку, онда еванђелско смирење светлошћу својом спира са душе сву гордост. Шта су свете врлине? Шта вера, шта љубав, шта молитва? То су, браћо моја, Божанске силе, Божанске силе које се лију из Сунца нашег, Господа Христа, и те Божанске силе, ти млазеви Божанске светлости перу нашу душу. Као кад хоћеш да опереш тело, ти га опереш водом, тако се душа пере светлошћу божанском, Светлошћу Божанском.

Питаш: где је та светлост? Ето, у вери. Шта вера чини с тобом? Вера у Господа Христа отвара ти и овај и онај свет. Човек хришћанин зна да над њим стоји Вечни Живот, Царство Небеско. Ето, вера шта чини! А човек неверник, човек безбожник, не види ништа изнад себе, не види онај свет, не види вечност, не види горе над њим вечно Небеско Царство, да је он позван да иде у то Царство својим животом на земљи. Тако, човек Христове вере мења цело биће своје, постаје и осећа се вечан, осећа се бесмртан. А човек без вере у Христа, нити осећа да је бесмртан, нити верује да је душа бесмртна, а то је најстрашније зло које може снаћи човека у овоме свету.

Молитва - какав млаз Божанске светлости! Какви зраци Божанске светлости. Молитва твоја, светлошћу својом пере душу твоју од свакога греха, од сваке страсти и ти се обнављаш. Свети Апостол Павле пише нама хришћанима и вели: "Свуците старога човека"[4]. А ко је то тај човек у нама? Он вели: Стари човек у теби саткан је од твоје мржње, пакости, гордости, гнева, од среброљубља, од оговарања, од псовки. Е, то су те мрачне силе које сачињавају старог човека, у мени и теби. И он нам наређује:"Обуците се у новог човека![5]

А какав је то нови човек? - Нови човек је онај који себе, вели свети Апостол, уподобљава Христу Богу, обличју Божијем. Труди се да душу своју уобличи у обличје Господа Христа, Који је ради тога и постао човек. И зато вели: Обуците се у новог човека! Како? Кроз свете врлине: љубав, молитву, пост, смиреност, кротост, трпљење, тиме се ствара нови човек у нама, тиме се обнавља лик Божији у човеку.

А човек је у овом свету, браћо, зато да испуни себе Божанским силама, да испуни себе Богом. Зато смо створени боголики, богообразни. Нас је Господ послао и спустио у овај свет да и тело и душу испунимо Божанством, Божанским силама, да живимо Богу и Богом, да зрачимо Богом. На данашњи дан Преображења Господ је показао кроз завесу тела свог да у Њему живи неприступачна Божанска Светлост, Која је заблистала из Њега, јаче од сунца, како се вели у Светом Еванђељу. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни, кроз свето Причешће.

Примаш свето Причешће - целога Бога примаш! Од светог Причешћа треба да зрачиш - чиме? Богом да зрачиш; да будеш богозрачан, да лијеш Божанску светлост из себе; да прогониш из себе сваки грех, а грех је тама, грех је помрачина; да душу своју непрекидно переш Божанском светлошћу, ум свој да чистиш Божанском светлошћу светог Причешћа. Ти ћеш сигурно тако очистити свој ум да ће он лити и точити из себе само чисте мисли, чисте жеље срца; опери срце своје Божанском светлошћу и оно ће да производи из себе свете жеље, племените жеље, добре жеље и неће дати места рђавим осећањима и расположењима. Зато бди над собом, труди се да сваки дан себе што више испуњујеш Божанским силама, Божанском светлошћу. А то ћеш чинити ако испуњујеш заповести Господа Христа, ако живиш по Његовом Светом Еванђељу. Гле, ти си прилично охол, поносит, горд; то је мрак, то је помрчина, то си ти већ унаказио лик Божији у себи. Пригрли смирење еванђелско, пуно је светлости Божије. Божанско смирење лије увек из себе Божанску светлост, и она пере душу од страшних грехова, спасава, такорећи, од пакла, од царовања ђавољег, и приводи Богу.

Данашњи Празник јесте празник сваког хришћанина, јесте подсетник. И још, извор силе! Ми празнујемо сваке године Свето Преображење - ради чега? Ради себе, ради нас. Славећи Господа, ми на данашњи велики свети Празник добијамо од Њега Божанске светлости, благодати Божије да себе заиста преображавамо непрекидно. А преображавамо себе када чистимо душу своју од грехова који су у нама. Сваки грех, као што рекох, то је мала слика ђавола, мали лик ђаволов. А кад задржиш грех у души својој или се, не дај Боже, заљубиш у неке грехе, заљубиш у неке страсти, о! душа твоја на шта личи онда?! Погледај мало боље, загледај се у своју душу, тада душа личи на ђавола.

Нека би Господ свакоме од нас дао силе и моћи и љубави, да чистимо себе од тог муља ђаволског, пакленог, да, спасавамо себе од тог дејства паклених сила. У једној дивној црквеној молитви која се чита пред Свето Причешће (данас је читана), вели се: "Ето, ја сам постао радионица ђавоља, срце моје је постало радионица ђавола". Како то? Како то, да срце твоје, брате и сестро, постане радионица ђавоља? Грех ради у срцу твоме, - ето, то је радионица ђавола! Кад се не бојиш од тих греха, псујеш рецимо, а не трудиш да се излечиш од те псовке, од тих гадних речи, па ти, ти - шта радиш? Шта радиш? Ти, ти сликаш, малаш лик ђавољи у својој души, а позван си да личиш на Бога, да се уподобљаваш Богу.

Цело Еванђеље Господа Христа, браћо моја, није ништа друго него уподобљавање Богу. Велики Светитељ Божији, Свети Григорије Ниски, вели да је "Хришћанство уподобљавање човека Богу"[6]. То је сав посао хришћана на овоме свету: да чиниш све чиме ћеш личити на Бога. А Еванђеље нам даје те силе, те мудрости, те науке, да заиста себе преображавамо из силе у силу и да уподобљавамо себе Богу. И данашњи свети празник, празнован и ове године као и сваке године, ето извор је те силе. Да се и ми трудимо да обновимо свој лик, који је иструлио у гресима, обновимо га светим врлинама, на првом месту - покајањем.

Гле, покајање је диван уметник, чудесан уметник који истерује из тебе грех, све грехе, и мала по души твојој лик Господа Христа, док га потпуно не измала; док човек потпуно христолик не постане, а створен је да то постане. Господ му је дао Своју силу кад је напуштао (при Вазнесењу) овај свет. Свака душа људска је христолика. Сваки је човек христолик још од рођења, сваки је човек христоносац, поготово у Еванђељу Господа Христа. Зато је Господ дошао и постао човек у овоме свету, да би смо и ми, ето, тај лик обновили у себи, испунили га Божанским силама, и зрачили Богом, и живели Богом у овом свету и оном свету, јер кад живимо еванђељском истином, а еванђелска истина је Божија Истина, Вечна Истина, онда и сами постајемо вечни. Ето вечне слике у твојој души: Божанска Правда, Божанска Љубав, све је то вечно. Божански Вечни Живот, све то Господ даје нама хришћанима, теби и мени.

И ми славећи данас чудесног Господа Христа, Његово Свето Преображење ми, уствари, славимо правог човека: јер прави човек је само Господ Христос - Богочовек Христос. Прави човек је онај који је боголик, који је богообразан, богосличан. Прави човек је само онај који је тело своје, душу своју испунио Богом, Божанским силама; и који живи Богу у овоме свету, живи ради Бога, и из овог света одлази у онај свет као Божији син.

Нека Благи Господ преко Богомајке, Светих Апостола, и свих Светих помогне свакоме од нас да се ослободимо од свих наших грехова, свих наших страсти; да поцепамо све те мрачне црне слике, ђаволске слике у нашој души, и да обновимо лик Божији, лик Господа Христа; да зрачимо Богом у овоме свету; да живимо Њему и у овом и у оном свету, славећи Га вавек као Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човекољубца, Који је Једини човеку дао бесмртност и Живот Вечни, дао му вечно блаженство кроза све векове. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

Mт. 17.16

1 Mojc. 1.27

Mт. 5,8

Еф. 4,22

Еф. 4,22

Беседа Св. Григорија Ниског "О стварању човека". - Прим. уредн.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin50.htm

Гора Таворска

Манастир на Таворској Гори

Поглед са Тавора

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

Икона преп. Андреја Рубљова

''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5)

Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.

На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.

Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.

На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

Тропар, глас 7:

Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.

ДОБРО НАМ ЈЕ ОВДЕ БИТИ!

Поглед на гору Тавор

Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

Икона Преображења Господњег, Палестина

Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру - вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову - нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану - љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: "Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву".

Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат - да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). - Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти.

Црква манастира Светог Преображења, Тавор, Света Земља

Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе - слика је богомислија, а пењање на гору - указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: "види смирење моје и труд мој", рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. 

Манастир Преображења, Тавор

Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини.

Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском.  

Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: "говораху о изласку његову" (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме "свеоружје Божје" (Еф. 6, 13), - тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Ове речи "пред њима" еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је "сјај славе Очеве" (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева - у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом.

Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: "руке твоје спремише"; - не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: "Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе". - Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном "од постања света" (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

Из Житија светих