Беседа на Преображење Господње преподобног Јустина Ћелијског

Мозаик Преображења Господњег, црква Спаситеља на крви, Петроград, Русија

изговорена 1966. године у манастиру Ћелије

Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, - шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, - од чуда, од ове велике и свете тајне.[1]

Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо! Али то није случајно.

Зашто је Господ постао човек? И зашто се Господ на данашњи дан преобразио! - Да покаже пут нама људима. Да је то пут нашег тела, нашег малог људског тела, које често не сматрамо ни за шта. Блато! Да, блато, а у том блату живи божанска душа, образ Божији, лик Божији, слика Божија. То је човек! Човек је слика Божија на земљи, образ Божији, и Господ је дошао у овај свет да се преобразимо ми људи, да преобрази образ тај што је у нама људима. Шта се десило са њим? Господ нас је створио по образу Своме, по слици својој[2] - а људи хрле у грех.

А шта је грех? Грех је црни катран, - грех, то је црна фарба пакла! И човек држи грех у својој боголикој, богообразној души; уствари замазује душу своју црним катраном и губи лик Божији, губи образ Божији. Не види се да је човек божанско биће, не види се да је душа слика Божија, све је премазано муљем страсти, земаљском сласти, катраном, разним црнилом. Поцрнила је људска природа, поцрнила слика Божија, у човеку. Човек је, преко греха, почео да мала душу своју у слику ђавола. Јер грех, браћо моја, увек јесте слика ђаволова. И кад ми волимо грех, кад га држимо у себи, ми уместо слике Божије хоћемо слику ђавола у својој души. Ми преко образа Божијег што је у нама маламо мрачни црни смрдљиви лик ђавола.

У дивним црквеним песмама вели се да је образ Божији у човеку, слика Божија, иструлела од греха у човеку. Иструлела од греха у човеку! Као да имаш слику свог претка, па од дугог времена, од буђе, од влаге, покварила се, и ти јој не познајеш лик, не познајеш уопште. Тако бива и са душом људском: иструлио у гресима лик Божији, образ Божији иструлио у гресима, не познаје се.

А Господ дошао у овај свет да скине тај муљ са лика Божијег, са образа Божијег у нама, да преобрази тај образ који срља у гресима, да му да божанске силе, да светлошћу божанском опере слику Божију што је у души нашој, и да покаже: гле Марко, и ти Јоване, и ти Петре, и ти Јулијано, погледај, ти у души имаш слику Божију, ти си слика Божија на земљи! Пази како живиш! Ти си мало божанство у овоме свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао.

А шта је то Божије у човеку, у чему се изражава? У памети, уму? Прво то. Ми смо добили од Бога ум, разум, велики дар, и наш разум је слика Божијег разума. Наш ум је слика Божијег ума; наша воља слободна је слика Божије воље слободне; наша доброта, наша љубав, све је то слика Божија. Човек добротом својом показује ту доброту божанску, што је образ Божији у души његовој. Човек, чувајући ту слику Божију, показује да је заиста он послан у овај свет да једино служи Богу Који га је створио боголиким.

И ми људи у овоме свету - ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у њему буду божанске, чисте мисли.

Срце човечије. Да, и оно је по слици Божијој, по образу Божијем. Чисти срцем видеће Бога - вели Спаситељ[3]. 

Да, а нечисти срцем кога виде? Ђавола! Јер, док не очистиш срце своје ти Бога видети не можеш. Обично безбожници су нечистог срца, и ништа божанско не виде у себи. А Господ дошао у овај свет и дао нам сва средства да очистимо срце своје од свакога греха, и да тако чистим срцем, као чистим оком, видимо Бога у свету и у себи. Бога у свету око себе, и у себи самом.

Зато је Господ дошао у овај свет да нам да средства и силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.

Господ од нас тражи да променимо себе. Како? Светим врлинама. Када гордост помрачује лик Божији у човеку, онда еванђелско смирење светлошћу својом спира са душе сву гордост. Шта су свете врлине? Шта вера, шта љубав, шта молитва? То су, браћо моја, Божанске силе, Божанске силе које се лију из Сунца нашег, Господа Христа, и те Божанске силе, ти млазеви Божанске светлости перу нашу душу. Као кад хоћеш да опереш тело, ти га опереш водом, тако се душа пере светлошћу божанском, Светлошћу Божанском.

Питаш: где је та светлост? Ето, у вери. Шта вера чини с тобом? Вера у Господа Христа отвара ти и овај и онај свет. Човек хришћанин зна да над њим стоји Вечни Живот, Царство Небеско. Ето, вера шта чини! А човек неверник, човек безбожник, не види ништа изнад себе, не види онај свет, не види вечност, не види горе над њим вечно Небеско Царство, да је он позван да иде у то Царство својим животом на земљи. Тако, човек Христове вере мења цело биће своје, постаје и осећа се вечан, осећа се бесмртан. А човек без вере у Христа, нити осећа да је бесмртан, нити верује да је душа бесмртна, а то је најстрашније зло које може снаћи човека у овоме свету.

Молитва - какав млаз Божанске светлости! Какви зраци Божанске светлости. Молитва твоја, светлошћу својом пере душу твоју од свакога греха, од сваке страсти и ти се обнављаш. Свети Апостол Павле пише нама хришћанима и вели: "Свуците старога човека"[4]. А ко је то тај човек у нама? Он вели: Стари човек у теби саткан је од твоје мржње, пакости, гордости, гнева, од среброљубља, од оговарања, од псовки. Е, то су те мрачне силе које сачињавају старог човека, у мени и теби. И он нам наређује:"Обуците се у новог човека![5]

А какав је то нови човек? - Нови човек је онај који себе, вели свети Апостол, уподобљава Христу Богу, обличју Божијем. Труди се да душу своју уобличи у обличје Господа Христа, Који је ради тога и постао човек. И зато вели: Обуците се у новог човека! Како? Кроз свете врлине: љубав, молитву, пост, смиреност, кротост, трпљење, тиме се ствара нови човек у нама, тиме се обнавља лик Божији у човеку.

А човек је у овом свету, браћо, зато да испуни себе Божанским силама, да испуни себе Богом. Зато смо створени боголики, богообразни. Нас је Господ послао и спустио у овај свет да и тело и душу испунимо Божанством, Божанским силама, да живимо Богу и Богом, да зрачимо Богом. На данашњи дан Преображења Господ је показао кроз завесу тела свог да у Њему живи неприступачна Божанска Светлост, Која је заблистала из Њега, јаче од сунца, како се вели у Светом Еванђељу. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни, кроз свето Причешће.

Примаш свето Причешће - целога Бога примаш! Од светог Причешћа треба да зрачиш - чиме? Богом да зрачиш; да будеш богозрачан, да лијеш Божанску светлост из себе; да прогониш из себе сваки грех, а грех је тама, грех је помрачина; да душу своју непрекидно переш Божанском светлошћу, ум свој да чистиш Божанском светлошћу светог Причешћа. Ти ћеш сигурно тако очистити свој ум да ће он лити и точити из себе само чисте мисли, чисте жеље срца; опери срце своје Божанском светлошћу и оно ће да производи из себе свете жеље, племените жеље, добре жеље и неће дати места рђавим осећањима и расположењима. Зато бди над собом, труди се да сваки дан себе што више испуњујеш Божанским силама, Божанском светлошћу. А то ћеш чинити ако испуњујеш заповести Господа Христа, ако живиш по Његовом Светом Еванђељу. Гле, ти си прилично охол, поносит, горд; то је мрак, то је помрчина, то си ти већ унаказио лик Божији у себи. Пригрли смирење еванђелско, пуно је светлости Божије. Божанско смирење лије увек из себе Божанску светлост, и она пере душу од страшних грехова, спасава, такорећи, од пакла, од царовања ђавољег, и приводи Богу.

Данашњи Празник јесте празник сваког хришћанина, јесте подсетник. И још, извор силе! Ми празнујемо сваке године Свето Преображење - ради чега? Ради себе, ради нас. Славећи Господа, ми на данашњи велики свети Празник добијамо од Њега Божанске светлости, благодати Божије да себе заиста преображавамо непрекидно. А преображавамо себе када чистимо душу своју од грехова који су у нама. Сваки грех, као што рекох, то је мала слика ђавола, мали лик ђаволов. А кад задржиш грех у души својој или се, не дај Боже, заљубиш у неке грехе, заљубиш у неке страсти, о! душа твоја на шта личи онда?! Погледај мало боље, загледај се у своју душу, тада душа личи на ђавола.

Нека би Господ свакоме од нас дао силе и моћи и љубави, да чистимо себе од тог муља ђаволског, пакленог, да, спасавамо себе од тог дејства паклених сила. У једној дивној црквеној молитви која се чита пред Свето Причешће (данас је читана), вели се: "Ето, ја сам постао радионица ђавоља, срце моје је постало радионица ђавола". Како то? Како то, да срце твоје, брате и сестро, постане радионица ђавоља? Грех ради у срцу твоме, - ето, то је радионица ђавола! Кад се не бојиш од тих греха, псујеш рецимо, а не трудиш да се излечиш од те псовке, од тих гадних речи, па ти, ти - шта радиш? Шта радиш? Ти, ти сликаш, малаш лик ђавољи у својој души, а позван си да личиш на Бога, да се уподобљаваш Богу.

Цело Еванђеље Господа Христа, браћо моја, није ништа друго него уподобљавање Богу. Велики Светитељ Божији, Свети Григорије Ниски, вели да је "Хришћанство уподобљавање човека Богу"[6]. То је сав посао хришћана на овоме свету: да чиниш све чиме ћеш личити на Бога. А Еванђеље нам даје те силе, те мудрости, те науке, да заиста себе преображавамо из силе у силу и да уподобљавамо себе Богу. И данашњи свети празник, празнован и ове године као и сваке године, ето извор је те силе. Да се и ми трудимо да обновимо свој лик, који је иструлио у гресима, обновимо га светим врлинама, на првом месту - покајањем.

Гле, покајање је диван уметник, чудесан уметник који истерује из тебе грех, све грехе, и мала по души твојој лик Господа Христа, док га потпуно не измала; док човек потпуно христолик не постане, а створен је да то постане. Господ му је дао Своју силу кад је напуштао (при Вазнесењу) овај свет. Свака душа људска је христолика. Сваки је човек христолик још од рођења, сваки је човек христоносац, поготово у Еванђељу Господа Христа. Зато је Господ дошао и постао човек у овоме свету, да би смо и ми, ето, тај лик обновили у себи, испунили га Божанским силама, и зрачили Богом, и живели Богом у овом свету и оном свету, јер кад живимо еванђељском истином, а еванђелска истина је Божија Истина, Вечна Истина, онда и сами постајемо вечни. Ето вечне слике у твојој души: Божанска Правда, Божанска Љубав, све је то вечно. Божански Вечни Живот, све то Господ даје нама хришћанима, теби и мени.

И ми славећи данас чудесног Господа Христа, Његово Свето Преображење ми, уствари, славимо правог човека: јер прави човек је само Господ Христос - Богочовек Христос. Прави човек је онај који је боголик, који је богообразан, богосличан. Прави човек је само онај који је тело своје, душу своју испунио Богом, Божанским силама; и који живи Богу у овоме свету, живи ради Бога, и из овог света одлази у онај свет као Божији син.

Нека Благи Господ преко Богомајке, Светих Апостола, и свих Светих помогне свакоме од нас да се ослободимо од свих наших грехова, свих наших страсти; да поцепамо све те мрачне црне слике, ђаволске слике у нашој души, и да обновимо лик Божији, лик Господа Христа; да зрачимо Богом у овоме свету; да живимо Њему и у овом и у оном свету, славећи Га вавек као Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човекољубца, Који је Једини човеку дао бесмртност и Живот Вечни, дао му вечно блаженство кроза све векове. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

Mт. 17.16

1 Mojc. 1.27

Mт. 5,8

Еф. 4,22

Еф. 4,22

Беседа Св. Григорија Ниског "О стварању човека". - Прим. уредн.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin50.htm

Гора Таворска

Манастир на Таворској Гори

Поглед са Тавора

О ЈЕДИНО МОГУЋЕМ ОПТИМИЗМУ - Авва ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Овај свет је у сталном потопу страдања. То је једина ствар коју не треба доказивати. Она је очевидна за свакога. Редуцирајте човека на једно чуло, он ће и тада болно осећати да је овај живот потопљен трагизмом. Историја човечанства се стално дави у том потопу, зато кроз последње деценије све нервознијим темпом хита своме крају. Из мрачне, али многоплодне утробе историје ничу поколења, и потопљена страдањем са јауком ишчезавају у мрак; из небића излазе у биће, и враћају се опет - да ли у небиће? При самом улазу у свет, свако поколење већ је бременито муком; а при излазу из света као једино наследство следећем поколењу оставља: муку, трагизам, бол. Ограничите доказе, сузите аргументацију: задржите се на садашњици нашој, укотвите мисао своју у њој: не изгледа ли вам да се сав свет раскомпоновао, распао на саставне елементе, који се у дивљем хаосу хрву и узајамно истребљују? Трагизам наше садашњице гура сваког иоле мисаоног човека у неиздржљиви песимизам. А када нашу садашњицу помножите прошлошћу, онда ћете у резултату добити: ужас, ужас, и само ужас. Нека страшна коб, неко вампирски крвожедно привиђење проходи историју човечанства, облачи се у тело њено, ломи га, кида и у пену баца. 

Слаже се епоха на епоху, и гле, слаже се мука на муку. Чудовиште неко немилосрдно дави историју човечанства. Посело јој је сва чула. Плодна је историја; утроба њена непрестано рађа бол на бол, страдање на страдање, ужас на ужас. Када би човек, ограничен на пет чула, био у стању да макар за један моменат сагледа сва страдања историјског човечанства, од неиздржљивог ужаса чула би му попуцала, и тело, и душа. Сиромах је чулима човек; можда је то и боље; зар би чула могла издржати, када би он могао у једном моменту сагледати сав живот целокупне историје човечанства? Човек види и зна неке разломке историје, и зар они и њега самог не претварају у разломак, који од ужаса никако не може да дође до јединства, никако да се сабере у цео број. Трагизам историје разбио је човека у страшан разломак. Много му је и пет чула. Није мало оних који жуде да им се чула сведу на минимум, е да би се очајање свело на минимум. Кроз пет чула сувише много трагизма уђе у човека. Гледан из количине трагизма коју може сместити: човек је широк. сувише широк, требало би га сузити. Но ма колико сузили човека, он ипак не може не видети: како поколење за поколењем умире и ишчезава у неку језиву тајну небића. Изгледа да су чула дата човеку да му буду пипци, којима ће на сваком кораку у историји напипати смрт. Пружите једно своје чуло до краја ма ког бића у историји, и оно ће као крај његов, као завршетак његов несумњиво напипати смрт. 

И стварно, чула су пипци смрти. Ма колико напрезао човек себе да превазиђе трагизам живота, не може не осетити да стално остаје у неотворљивој тамници смрти. Изгледа да је историја човечанства са свих страна запечаћена неотпечативим печатима смрти. Рађајући се на свет човек је од првог момента кандидат за смрт. Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба. И човек улазећи у гроб, улази ко зна у какву утробу, способну за каква страшна рођења, и авај, привиђења. 

На дугом страшном путу кроз историју у човеку се наслагало толико болова, толико ужаса, толико смрти да је смрт постала једина категорија, у којој се креће и бива сав живот историје, у којој он настаје, остаје, а можда и престаје. Кроз историју у човеку се израдило једно убеђење: ако има ичег неопходног у овом свету, онда је то смрт. То убеђење постало је догмом сваке историске епохе. Језовита реалност смрти приморала је човечанство да то убеђење формулише у догму: смрт је неопходност. Ту страшну догму предавао је у наследство: отац - сину, човек - човеку. Поколење - поколењу. Ако човек без предрасуда загледа у историју овог чудноватог света, мора признати да је овај свет огромна воденица, која непрестано меље храну за вечно гладно чудовиштe - смрт. И мене меље, и тебе, пријатељу, и све нас; меље, док нас једног дана не самеље. 

Реците ми, како могу бити оптимист, када сам прикљештен између два воденична камена, који ће ме дотле млети док ме сасвим не самељу? Може ли бити оптимист мува у пауковој мрежи? Може ли бити оптимист црв у славујевом кљуну, и славуј у Јастребовом кљуну? Од ужаса човек осећа да је овај живот неко страшно привиђење и мрачно заточење. Изгледа, неко нас је послао на заточење одвратном привиђењу; послао је нас, који смо и сами од исте материје од које и привиђење. Довољно је једно око човеку па да види да је наша планета - тркалиште привиђења, тркалиште калдрмисано лобањама људским И још тркалиште - са свих страна затворено смрћу. А васељена огромна гробница, херметички затворена гробница, по којој људи као очајне кртице непрестано рију, и никако да је прорију. 

Цела историја је афирмација смрти. Кроз сваки атом свој она једно тврди: смрт је неопходност; сваки човек је смртан, неизоставно смртан. То је финале сваког људског бића; то је тестамент, који за собом непремјено оставља сваки житељ наше планете. Тај тестамент оставили су свакоме од нас претци наши; у њему стоје само ове три речи: смрт је неопходност. 

Реците, господо, може ли човек са таквим тестаментом и у оваквом свету бити оптимист? Је ли могућ оптимизам у свету, у коме је смрт најнеопходнија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек? Питање оптимизма питање је смисла животног. Ако је могућ смисао живота, могућ је и оптимизам. Одговор на то питање могућ је једино кроз одговор на питање смрти. Решењем проблема смрти решава се у самој ствари централни проблем. Посредно или непосредно, сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. Продужите ма који проблем до краја, он ће се неминовно извити у проблем смрти. Отуда од решења проблема смрти зависи решење свих осталих проблема. Силом своје свудаприсутне реалности кобна догма: смрт је неопходност, постала је лозинком историје човечанства. Сва су бића обзидана смрћу; онда реците: је ли могућ оптимизам у оваквом свету? То је пробно питање за све богове и за све људе. Ако ико одговори на то питање, онда је то бог наш, и нема других богова, и не требају нам. Но одговорити на то питање може само онај који омогући оптимизам у оваквом свету. Омогућити оптимизам значи: победити смрт, победити кобну лозинку и догму историје: смрт је неопходност; значи: решити завршно и апсолутно проблем смрти. Да ли то може учинити наука, или философија, или култура. или која религија? Да би непристрасно дошли до одговора на то питање, ја ћу проблем смрти ставити лице у лице са науком, са философијом, са културом, са религијама. Одговарајући на то питање, оне ће дати одговор о својој стварној вредности; даће одговор о могућности или немогућности оптимизма у овом свету. 

Суочите проблем смрти са савременом науком. Да би решила проблем смрти наука је мобилисала све своје силе; но резултат свих научних напора сабира се у један закључак: у свету владају природни закони; они су неопходни и неизменљиви; и смрт је закон, и то закон неопходан и неизменљив; у оваквом свету, и оваквом човеку смрт је неопходност. Одговор свој на страшни проблем смрти наука увија у тајанствену реч: неопходност. Но тиме она не решава проблем, већ га само констатује и афирмира. У самој ствари, тај одговор је осуда човека и човечанства на вечни ужас, и страдање, и муку. Тим одговором наука признаје чињеницу да је смрт неопходност. Но, господо, та баш чињеница и јесте највеће проклетство за род људски. Ја морам извући консеквенце из тог догмата савремене науке: ако је смрт неопходност, онда је немогућ научни оптимизам; неопходност, остаје неопходношћу; човечанство је осуђено на перманентни status quo ante, т.ј, смрт је неопходност за све људе; сви су умрли, дакле и ми ћемо умрети. Ако је смрт неуклонљива неопходност онда је у основи прогрес немогућ. Не само немогућ, већ и непотребан. Јер нашта ми прогрес, када се он састоји у томе, да, ме од колевке испрати до гроба? Нашта ми све те бесмислене муке и страдања, које подносим на проклетом путу између колевке и гроба? На шта ми сав труд, и рад, и дужност, када умирем сав без остатка? Све то што се зове прогрес, и рад, и дужност, све су то вампири, који ме сишу, сишу, сишу... Проклети били! Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот највећи подсмех, најподругљивији дар, и главно: ужас, неиздржљиви ужас. Неопходност смрти за науку је неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може наћи смисао животу, нити бити оптимизам за човека. Пред проблемом смрти умире и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Но реците сами: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? Зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема победе мимо оне која побеђује смрт; и нема оптимизма мимо те победе; и нема моћи мимо те моћи; и нема силе мимо те силе. Веле: наука је човекољубива. Но какво је то човекољубље, када човека оставља у смрти? Када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог. 

Ставите проблем смрти лице у лице са свима савременим и несавременим философијама. Кратко речено: сва логика свих философија слива се у један принцип: категорије људског мишљења доказују немогућност победе над смрћу. Смрт је логичка последица физичке трошности човекове; смрт је неопходна, у сваком случају смрт тела. Овакав одговор дражи ме на питање: како философије смртног човека могу победити смрт? А без победе над смрћу, како могу дати смисао човеку, оптимизам човеку? Сви су философи смртни, то доказују не само њихове философије, већ и њихови гробови. Нема философа који није умро; и ако је умро, кога је његова философија васкрсла. То је осуда сваког оптимизма. То доказује једно: да је философски оптимизам немогућ. У самој ствари, философије и нису друго до аритметика песимизма. Када човек са ивице гроба посматра свет, онда му ниједна философија не може засладити горку тајну смрти. Замислите: мени је умро брат, сестра, мајка. У сваком атому мом ври жалост неисказана. На шта ћу се наслонити? Ко ће ме утешити? Философија је нема; наука је глувонема, да би ме могла утешити. Тек пред страшном стварношћу смрти, ја осећам и дознајем да су и философија и наука у ствари не благовест, већ горковест. Зар може бити благом вешћу вест, која не може облаговестити пеленгорку тајну смрти? 

Суочите проблем смрти са европском културом. Многе је безнадежне европска култура надом окрилила. Но слаба су то крила да тешко тело човеково дигну изнад смрти. Смрт их у корену сасеца. И културни се човек осећа очајно немоћан пред страшилним фактом смрти. Култура не ствара човека победиоцем смрти, јер је и сама дело смртног човека. Сва је саздана од човека и по човеку. Испилила се из човека; сва је ограђена човеком, а то ће рећи: смрћу. Ја стојим на ивици гроба и на теразијама смрти мерим културу: и гле, лакша је од ништа. Пред смрћу она се савија у згрчену нулу. Све тековине њене смрт полако нагриза, рони, док их све не одрони и однесе у мрачну утробу своју. Зар култура која не може победити смрт, у самој ствари преставља силу, која јој се од многих приписује? Зар она која је сва смртна, може бити оптимизам за човека? Зар она која не може осмислити смрт, може бити смисао живота? Културни оптимизам је немогућ, јер је култура побеђена од смрти. У томе је њен трагизам и трагизам њених поклоника. 

Ставите проблем смрти пред ванхришћанске религије. Све те религије муче се над проблемом смрти; и решавајући га, оне га или обилазе, или негирају, или прескачу. Најтипичније су од њих: браманизам и будизам. За браманизам: смрт је као и сав видљиви свет - Маја, варљива реалност, небиће. Неегзистенција. Проблем смрти спада у неку врсту самозваних реалности, које треба превазићи силом воље своје. Сав је видљиви свет изложба привиђења, која ишчиљавају у нереалне фантоме. На тај начин браманизам не решава, већ негира проблем смрти. А будизам? Будизам је пунолетство очајања: то је не само философија, већ и религија песимизма. Тајна небића је пријатнија од горке и прегорке тајне бића. Смрт је ослобођење од окова овог страшног чудовишта што се свет зове. Иза смрти блаженство је нирване. Тако будизам не решава, већ прескаче проблем смрти; не побеђује смрт, већ је очајно проклиње. Тако или скоро тако и остале религије не представљају друго до банкротство пред проблемом смрти. 

Зато што је науци немогуће победити смрт, немогућ је научни оптимизам; зато што је философији немогуће победити смрт, немогућ је философски оптимизам; зато што је култури немогуће победити смрт, немогућ је културни оптимизам; из истог разлога је немогућ и брамански и будиски оптимизам, и оптимизам ма које нехришћанске религије. Вредност, праву вредност сваке од њих пронаћи ћете, ако их прочитате у контексту са смрћу. И кроз науку, и кроз философију, и кроз религије многе човек покушава да победи смрт, и никако не успева; никако да пренесе себе у бесмртност; никако да пронађе полугу, којом ће и тело своје моћи убацити у бесмртну реалност. Отуда све оне банкротирају пред проблемом тела. Тело је проба и провера свих религија, философија и наука: која банкротира на проблему тела, неминовно банкротира и на проблему духа. Ко победи смрт тела, ко да бесмртност телу, тај је многожељени Спаситељ и Бог; тај је осмислитељ тела и оптимизатор; тај је смисао живота и света, и оптимизам човека и човечанства. Но дотле песимизам и очајање је удео човеков. Човек је сам, а око њега ћути безобални океан смрти. Потопљен смрћу човек риче од уздаха срца свога, и нико да одговори, нико од људи, нико од богова. И ако што одмуца наука, или философија, или религија, све је то опијум, који никако не може да опије и успава ужасом смрти пробуђену душу и тело човеково. Човек је будан њиме: по сваком нерву клизи као олово проблем смрти. Тело чезне да реши проклети проблем. Но земља је сувише суревњива на тело: ни преко једанаестог километра не пушта га изнад себе. Нема тачке на нашој планети, са које би човек могао са живим телом излетети из атмосфере земљине. Атмосфера земље опасана је нераздвојним прстеном смрти. Мртвачки сандук носи на себи и око себе земља. Исток и Запад, Север и Југ склапају се над човечанством у мртвачки сандук. Наша планета има и сувише центрипеталне силе за све што је смртно. Сав електрицитет бола, ужаса, трагизма сабира се у један гром, гром смрти, против кога нема громобрана. Смрт је врховно зло, које синтезира сва зла; врховни ужас, који синтезира све ужасе; врховни трагизам, који синтезира све трагизме. Пред тим врховним злом, пред тим врховним ужасом, пред тим врховним трагизмом, обамире у очајању и немоћи сав људски дух и све човечанство. Зато никакав човек, нити ишта човечје може бити човеков оптимизам. Ужас смрти ме гура иза човека, изнад човека ка Богочовеку. Јер што је немогуће човеку, могуће је Богочовеку. Човеку је немогуће победити смрт, али је зато могуће Богочовеку. И Он је побеђује васкрсењем; и том победом решава проклети проблем смрти; решава га не теоријски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом васкрсења. 

Васкрсење Христово је преврат, први радикални преврат и револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела: у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом делу почиње да влада девиза: васкрсење је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница историје: до њега био је човек и човечанство, од њега почиње Богочовек и богочовечанство; до њега оптимизам је био немогућ, од њега он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност не смрт, већ бесмртност, не победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, једино у тој поставци, могућ је оптимизам. Практично убеђење и философска догма: смрт је неопходност, врхунац је и пунолетство песимизма. Та догма има своје постулате у принципима: грех је неопходност, зло је неопходност. Но и философија васкрсења има своје постулате; ево њих: безгрешност је неопходност; добро је неопходност. Кад је васкрсење Богочовека факт, догађај, доживљај, онда нема ни једне богочовечанске врлине и особине која за човека не би могла постати факт, догађај, доживљај. 

Факт васкрсења Христовог није ограничен временом и простором; он је са сваке стране бескрајан и бесконачан као и сама личност Богочовека Христа. То је факт и догађај који се разраста у многомилиони живот свих хришћана, свих бестелесних бића, свих телесних бића, свих који су учланили себе у вечно живо Богочовечанско тело Христово - Цркву, који су постали сутелесници Христови. Црква и није друго до непрекидно и бескрајно продужавање једног догађаја, једног факта: васкрсења Христовог. То је нов организам, нова реалност - бескрајна и бесконачна. Ту нема граница времених и просторних. Факт васкрсења Христовог је темељ Цркве, темељ свакога хришћанина. Ако се човек не назида на њему, назидао се на живом песку; јер сви темељи мимо тог темеља нису друго до живи песак. 

Философија васкрсења је у ствари једина оптимистичка. Једина реална, једина истинска, једина бесмртна философија, јер изводи ум људски из загушљиве атмосфере смртиманих философија. Упоређене са њом, све остале философије су философије смрти, философије песимизма, философије очајања: јер се све крећу у кругу смрти, јер је смрт њихов непробојни circulus vitiosus. Васкрсењем Својим Христос је пробио тај порочни круг смрти: извршио прелаз из смрти у бесмртност, из времена у вечност. У личности Његовој извршио је тај прелаз и човек, али не као човек већ као Богочовек. Зато је Васкрсење централни факт: из њега се изводи и на њега се своди сва хришћанска идеологија и прагматика. Од човека се једно тражи: да усвоји тај факт, да доживи тај доживљај, да га преживи са Христом; од њега се тражи: да васкрсне своје мртваце сједињујући душу своју са васкрслом душом Богочовека Христа, и срце своје са васкрслим срцем Његовим, и ум свој са васкрслим умом Његовим, и тело своје са васкрслим телом Његовим, и сву личност своју са васкрслом личношћу Његовом. 

До Христовог васкрсења оптимизам је био непознат, јер немогућ. У васкрсењу он се родио на свет. Васкрсење је победа над смрћу, зато је до васкрсења оптимизам могао бити могућа реалност; са васкрсењем он постаје остварена реалност. Васкрсењем је Христос осмислио тело, осмислио материју, осмислио дух. Васкрсењем је први пут завршно и славно решен страшни проблем тела. Решен је овако: тело је људско створено за бесмртност и богочовечанску вечност; са телом и материја сва, јер је сва твар заступљена у телу људском. Васкрсењем Својим Господ Христос је постао оптимизам тела, оптимизам материје, оптимизам духа. Човек је васкрснут из проклетог гроба песимизма. Васкрснут и прослављен; васкрснуто је и прослављено и тело његово, и дух, и материја. Васкрсењем Својим Христос је обогочовечио тело, дао му вечни смисао и вечну вредност. До васкрсења материја је била обесцењена и подцењена, јер је била смртна. Васкрсењем Својим Христос је први правом ценом, вечном ценом оценио тело и доказао да је и оно за Бога, да је и оно достојно да вечно седи с десне стране Бога Оца. Христос је веровао у тело, зато се и обукао у тело; и ми верујемо у тело, али у тело васкрсло, у тело свето, у тело обогочовечено, у тело обестрашћено. 

Васкрсни оптимизам омогућава бескрајни прогрес човека и човечанства ка божанском савршенству. Но ако је смрт завршетак човека и човечанства, онда су све човекове чежње за прогресом - најпроклетија и најподругљива својства, које је неко убацио у човека, да би му се што једкије подсмехнуо. У том случају најбоље је и најдоследније је: замрети у очајној инерцији и извршити самоубиство, јер би живот био несносна тиранија и подсмех. Многи не признају васкрсење Христово, а говоре и проповедају оптимизам. Но сви ти оптимизми, били они научни или философски, или културни, нису дуго до концентрични кругови уписани у кругу смрти. Оптимизам који изневери и напусти човека у страдању, у смрти - није оптимизам, већ фалсификат оптимизма. Оптимизам који не може осмислити и оправдати страдање, смрт, живот, човека, свет - није оптимизам, већ маскирани песимизам. Такви су сви оптимизми - сем оптимизма васкрслог Господа Христа. 

Сам факт васкрсења није неприродна појава у сфери људског живота, јер је сама чежња човекова за бесмртношћу и победом над смрћу - од искони присутна у човечанству, и природна. Сви су природно, нагонски испољавали ту чежњу, но Христос је први ту чежњу испунио, остварио, дао јој тело и завршну пуноћу. Васкрсење није било неприродно и неочекивано наметнуто човечанству, већ је неопходни постулат целокупне психе и тела, целокупне личности човекове. До васкрсења Христовог у човеку је била, ако не реална бесмртност, онда несумњиво - символ бесмртности, који се изражавао у чежњи за бесмртношћу. Осећање бесмртности било је закржљало у човеку, парализовано, - васкрсењем Својим Господ га је васкрсао и освежио. Оно је било као зрно горушично, које је Христос васкрсењем узрасто у огромно дрво. Васкрсењем је човек продужен до вечности и удубљен до богочовечности. Васкрсењем је човек претворен у огромног исполина, у коме се врши прелаз из времена у вечност. Васкрсење васпоставља органско јединство између овог и оног живота: премошћује смрћу створену провалију између овостраног и оностраног, између Бога и човека. Оптимизам успева само у блаженом осећају органског и богочовечанског свејединства: јединства Бога са човеком, овостраног са оностраним, јединства оствареног у лицу Богочовека Христа. У Њему - сав овај свет предстаје Богу - осмислен, обновљен, обожен, оправдан: земља се органски сједињује са небом, живот времени са животом вечним; све ступа у процес поступног обогочовечавања, чији ће завршни моменат бити Страшни Суд. Пре тог завршног момента процес обогочовечавања и свеједињења врши се кроз богочовечанске подвиге: веру, љубав, наду, молитву, пост, богољубље, христољубље, братољубље, милостивост, жалостивост, кротост, смиреност. Упражњавање ових подвига у овом свету постепено разраста у човеку осећање и сазнање богочовечанског свејединства и служи му као увод у завршну, апокалиптичку синтезу, која ће наступити при општем васкрсењу свих умрлих. Тада ће настати свеблажено царство Христовог оптимизма. Но дотле треба проверити свој оптимизам. Провера се врши усвајањем или одбацивањем формуле оптимизма. Она је врло кратка; ево ње: "Христос воскресе!" - "Ваистину воскресе!" Ко свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свим телом својим усвоји ту формулу и преживи, и изговори, ваистину је оптимист. Ко је одбаци, и не хтедне свим срцем, свим умом, и свим телом рећи: "Ваистину воскресе!" самоубица је, мртваце носи у себи, мртву душу, мртво срце, мртав ум, мртво тело. За њега нема оптимизма; он је вољни роб очајања, песимизма и смрти. 

Ако човек васкрсењем Христовим не осмисли и не оправда страдање и смрт, како може бити оптимист? Која је то моја радост, која се неће размилети у црве, ако није у исто време и Христова радост? Које је то страдање, које неће завршити очајањем и смрћу без васкрсења, ако није и Христово страдање? Оптимист си без Христа? Молим те, стани на ивицу свог гроба, и онда погледај у објект свога оптимизма. Не осећаш ли како и по теби и по објекту оптимизма твог гамижу црви? Молим те зарони поглед свој само неколико милиметара у кожу на лицу твог објекта оптимизма, и сагледаћеш лобању, ту будућу обитељ мољаца и црва. Реци, како се осећаш? Не осећаш ли се као човек коме су се одједанпут сви атоми у телу претворили у црве? Сви твоји оптимизми, све твоје радости, ако нису Христове опасане су очајањем. Оптимизам је и за тебе и за мене једино могућ, ако се у тело наше не стиди обући Христос, ако се не стиди учинити га телом Својим, телом бесмртним, вечним и богочовечним. 

На тегобном дугом путу кроз историју смрт је за човека постала нешто природно, нешто неопходно, толико је човек извратио себе и богодани план живота. Христово васкрсење мења ту историјску извраћеност човека: што је било природно постаје неприродно; смрт постаје неприродна, а васкрсење постаје природно. Тако је васкрсењем у истини извршена промена свих вредности, извршена једном за свагда. Васкрсење Христово је устанак против историје човечанства, против њене главне девизе: смрт је неопходност. Веле: историја је учитељица. Да, али учитељица песимизма, чији се сав уџбеник исцрпљује проклетом догмом: сви су људи смртни. Хоћеш ли да постанеш оптимист, дигни устанак против историје смртног човечанства и против њене догме. Искуство историје је нешто што треба победити; и Христос га је победио, и с правом рекао: ја победих свет. Сви пре мене лупежи су и хајдуци. 

Васкрсењем Својим Христос позива на бунт против историје, уколико је она тврђење да је смрт неизменљива неопходност. Јеси ли Христов, позван си да будеш осека те опште плиме. Хоћеш ли да будеш оптимист мораш веровати у Христово и у своје васкрсење. У колико је против историјског искуства, у колико је нов факт и догађај - васкрсење је чудо. Но човек је и позван да буде чудотворац: да васкрсне себе са Христом, да би се спасао смрти. Не треба се бојати: кроз чудо улази човек у овај свет, кроз чудо излази из овог света: свет је ограђен чудима, то су његове царинарнице. 

Без подвига и чуда нема оптимизма. Што је смртно црвињак је, песимизам је. Мора се ићи иза смртног, иза тела, иза духа, иза генија, иза човека, иза херувима и серафима... Куда? Иза човека ка васкрслом Богочовеку. Без тог подвига човек не може наћи ни мрву оптимизма. 

Један се човек неизмерно мучио проблемом смрти и оптимизма. Дође му пријатељ и са много красноречивости предложи му једног генија за оптимизам. Стани, пријатељу, рече му измучени човек. Укроти вале своје речитости. Ти ми предлажеш, генија за оптимизам. Твој геније је умро; тело се његово растурило у црве; смрт му је истрошила сва чула и испепелила до ужаса. Зар ми то предлажеш као решење проблема смрти и оптимизма? И пре тебе, неки су ми за оптимизам предлагали науку, неки философију, неки културу, неки будизам, неки анархизам, и авај, предлагали су ми муку на муку, гроб на гроб на, смрт на смрт. 

Проблем смрти је наш проблем; по преимућству словенски проблем. Ако се ико данас мучи тим проблемом, муче се Словени. Шта је најгоре за нас? Најбољи Србин одговара: смрт. А најбоље? Победа над смрћу, одговара исти Србин Св. Сава. У чему је наш оптимизам? У васкрслом Богочовеку, том једином победитељу смрти. Формула словенског оптимизма исцрпљује се ускршњим поздравом: Христос воскресе! и одпоздравом: ваистину воскресе! Ту нам је формулу предао дивни Растко. Он је души народа нашег казао неисказану тајну чаробног Господа Исуса. И кроз њега се душа наша заљубила у Господа Христа. Христос је оптимизам Растков; Христос је оптимизам наш. Васкрсењем својим Он је на сву вечност љубављу заробио душу нежнога Растка. Кроз Растка Он нам је открио главну дужност нашу. Ево ње: васкрслим Богочовеком треба васкрснути мртваце наше. Но савременици наши као да нарочито избегавају ту Растком откривену нашу дужност. Устумарао се ум њихов, и они се ломе по беспућима европске културе, која је сва саздана по образу и подобију смртног човека. Пробајте човека: исцеђен, он даје жуч и пелен. И многохваљена савест његова лучи горчину. Европа је дуго цедила и исцедила до сржи човека. И шта је исцедила? Горчину, отров, песимизам, очајање. Горак је човек, очајно горак. Кад кажеш: човек, ти кажеш: песимизам, смрт, кад кажеш Богочовек, ти кажеш: оптимизам, васкрсење. Европа је једно показала: да човек не може бити оптимизам, да је бесмислено и смртоносно хвалити се човеком, европским човеком. Гледано и цењено по делима и подвизима својим, европско се човечанство налази у најстрашнијем стадијуму троглодитства. Ја остајем при фактима; говорећи то ја се наслањам на безбројне гробове европске; а Европа је постала гробље; сваки камен по гроб, сваки гроб по ужас. Зар у Европу ићи по оптимизам? Зар на гробље, чији мртваци не желе да васкрсну? Куда, куда ћемо онда ићи по оптимизам, ако не у Европу? У Св. Гору, у Јерусалим, одговара Растко; тамо је васкрсли Богочовек, једини оптимизам. Но да нам Растко не предлаже фантом? Не, већ доживљењу стварност. Вером у васкрслог Богочовека он је васкрсао себе из мртвих; васкрснувши себе, васкрснуо је из мртвих душу народа нашег, дигао тешку плочу са гроба нашег. Он нас је крстио оптимизмом, он је осмислио страдања наша, и смрт нашу, и народ наш, изводећи народ наш на пут боговечанских подвига. Но ми смо садашњицом својом напустили тај пут, и данас смо у гробу. Под тешком плочом среброљубивог економског материјализма распада се тело и душа народа нашег. Ко ће дићи тешку плочу са гроба нашег, ако не Св. Сава? Ко ће нас васкрснути, док се нисмо сасвим распали, ако не Св. Сава? Он нам је први пропутио пут из гроба у живот, из смрти у бесмртност; он некада - он може и сада. Васкрслим Богочовеком он је осмислио живот наш, страдања наша, смрт нашу; а ми човекопоклонством нашим обесмишљавамо душу народа нашег. 

За наше васкрсење потребни су припремни подвизи, Расткови подвизи. Сваки грех је гроб; свака страст је гробна плоча; против сваког греха треба иставити Христову врлину, и против сваке страсти. То је Растков пут; то су Расткова средства, која су од Растка сворила Св. Саву. Другог пута и других средстава нема. Јер је један Богочовек и једна богочовечанска средства за васкрсење из мртвих. Мошти Св. Саве доказ су васкрсења тела; житије Св. Саве доказ је васкрсења душе. Упражњавање богочовечанских подвига осигурава богочовечански завршетак и телу и души. Кроз њих: душа васкрсава пре васкрсења. То осећа сваки који озбиљно израђује душу своју Христовим врлинама. То осећа сваки који озбиљно загледа у тајну чудесне личности Расткове. 

Ми смо богати неисказаним богатством: Св. Савом. Он нам је оставио свој аманет и свештени тестамент; у њему нам је завештао: безрезервну веру и неизмерну љубав према васкрслом Господу Христу. То је његов аманет, и аманет свих најбољих Словена: Св. Сергија Радонешког и Симеона Мироточивог, Св. Димитрија Ростовског и Тихона Задонског, Св. Серафима Саровског и Гаврила Лесновског, Св. Прохора Пчињског и Николаја Охридског, Гогоља и Достојевског, Фјодорова и Флоренског. Васкрслог Господа Христа исповедају они као једино могући оптимизам за измучене житеље планете наше. Христос је незаменљив. Реците, кога ћете предложити место Христа? Где је мудрац, или геније, или бог, који би био милостивији од Христа, човекољубивији од Христа, бољи од Христа, моћнији од Христа? Укажите ми на таквог мудраца, или генија, или бога, и ја ћу поћи за њим. Но дотле ја остајем уз Растковог незаменљивог Бога и Господа, уз Растков оптимизам и завештање. Због своје христочежњивости Растко је незаменљив; због своје христољубивости Св. Сава је незаменљив. Зато 

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, Српске Цркве и школе светитељској глави. 

-------------------------------------------------------------------------------- 

НАПОМЕНЕ: 

Светосавски говор, одржан на Св. Саву у Богословији Св. Саве. 

www.atlantaserbs.com

МОЛИТВА - Преподобни Јустин Ћелијски

Тим.4,4-8. 

Молитва = дисање душе; њоме се удише небески ваздух, небеске врлине, све што је божанско, бесмртно и вечно. Она: први услов душиног здравља; 

без ње = туберкулоза душе - разара ткиво душе, и она трули, док не иструли у злу, у греху. 

Све се освећује молитвом: васцело биће човеково: јер молитва

низводи и уводи све остале свете врлине, које благодаћу својом освећују васцелог човека. Молитва освећује и сав свет око човека: молитвени однос према свету. 

О Богу се најбоље мисли молитвом, и најдубље и најсавршеније.

СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

ИСПОВЕСТ

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .

Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо, ка теби - благи човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . . О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку. . .

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост. . .

Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна. . .

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи. . .

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази. . .

Преподобни Јустин Ћелијски

Еванђеље се непрекидно пише - Преподобни Јустин Ћелијски

Еванђеље се непрекидно пише. Свака твар, као логосна творевина непрестано пише Еванђеље Логоса Господа Христа. Свака љубичица га пише; свака травчица, свака бубица, свака птичица; поготову човек - боголико, христолико биће. Ту истину открива у свом Еванђељу Свети Јован Богослов, благовестећи:

"А има и друго много што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин" (Јн. 21, 25).

Преузето из оригинала: "На богочовечанском путу", Манастир Ћелије, Ваљево, 1980. 

Св. Јустин Ћелијски - О МОЛИТВИ

Свеоружје Божје хришћанин ће богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Господу и стражио: „сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете". У духовном рату борбени и победнички дух се одржава — непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом.

Молитва држи у будном стању све врлине душе; не да им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их и води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва — хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује, усклађује; она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти.

Α за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе на молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. Α непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве „за све свете“, тј. за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. Α као такви, они су наши саборци и савезници.

Јеси ли хришћанин, знај: сваки је ђаво стално у рату са тобом. Сваки изводи ову силу своју против тебе: демон гњева — гњев, демон блуда — блуд, демон гордости — гордoст, демон пакости — пакост, демон зависти — завист, демон очајања — очајање, и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима — ни броја се не зна.

Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. И кад ти говориш молитву, ти побеђујеш смрт. У ствари испуњујеш себе Божанском силом која савлађује смрт што је у теби, савлађујеш грех, сваки грех.

ПРАЗНИК УСЕКОВАЊА ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

На данашњи дан наша Света Црква 

установила је пост

Беседа на Усековање Светог Јована Крститеља

Преп. Јустин Ћелијски

У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас, данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена – Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи. На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника од мудраца. Јер су уста Господња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у овоме свету.

И зато је данашњи дан мали Велики Петак. Гле, безумни људи убили су највећег Праведника. Смета им? Да, смета развратном цару Ироду и разблудној Иродијади. Правда Божија и Истина Божија смета безаконицима, смета убогим грешницима, смета свима опијеним разним страстима. Гле, зар и данас христоборци не вичу: Распни га, распни! Зар и данас христоборци не траже главу Исуса из Назарета? Његову главу траже, а камоли главу Јована Крститеља.

Шта је то? Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће највећег Праведника у овоме свету. Кога хоћете? Кога желите? Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о! комарци смртни! Да људи кад полуде од гордости, када полуде од самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија. Они себе проглашавају за богове. Они своју малу лажну истиницу предлажу за велику истину, спасоносну истину. Они своје мале земаљске, губаве правде, проглашавају за највеће правде: Христове Правде не треба нам, Божије Правде ми нећемо! Да, људи слепи умом, слепи душом, не виде, и неће да виде, да у овом свету човек, прави човек, не може да издржи без Бога. Зашто? Па зато што је овај свет пун Ирода, пун фарисеја. Ироди траже главу Јована Крститеља, Ироди траже Главу свих Праведника земаљских, а фарисеји, а лажни књижевници, а лажни мудраци овога света, траже смрт Богочовека Христа. Да, данашњи празник, други Велики Петак. Зашто? Зато, што нема већег злочина, осим злочина учињеног на Велики Петак, од злочина данашњега дана, када је Ирод погубио највећег између рођеног од жена. Зашто је Спаситељ тако узвеличао Светога Великог Јована Крститеља као никога од људи? Зашто? Зато, браћо, што је Свети Претеча у себи, у личности својој, оличавао све врлине неба, све врлине свих Пророка, свих Апостола, Свих Мученика, свих Анђела небеских, свих Исповедника. Гле, данас ми прослављамо погибију, посечење првог Апостола међу Светим Апостолима. Јер Претеча Господњи, први је био послан од Бога, да види и објави свету Спаситеља света. Далеко пре Апостола Петра, пре Апостола Натанаила, пре икога, он је показао свету Бога Који се оваплотио и јавио као Господ Исус Христос. Први Апостол, који је угледао Духа Светога где силази с неба на Господа Исуса када се крштавао у Јордану, и објављује Њега као Сина Божијег и Спаситеља свету. Он, он и први Еванђелист међу Еванђелистима. Он је први објавио свету и указао на Носиоца свих главних вести за род људски, на Господа Христа.

Сам Господ Христос – ето Еванђеља, неба и земље, за људе у овоме свету. – Гла Јагње Божије које узима грехе света на себе! Цело Еванђеље Свети Претеча је сажео у неколико речи.

Кад је погледао на исток, он је целом роду људском од Адама до данашњега дана говорио: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Царство небеско – ево Њега – Исуса Бога с неба. У Њему је Царство Небеско. Кад се окренуо на запад, и погледао људа потопљене гресима и смрћу, он је и њима довикнуо: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Кад је погледао на север и југ, исти људи, сви робови греха, робови смрти, робови демона. Свима је довикнуо једно славно и свето и спасоносно Еванђеље: Људи, покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Такав је силан Еванђелист, такав је!

Кад је Господ почео проповед свог Еванђеља, једну моћну проповед, Он је те речи узео као почетак и свршетак свог Еванђеља: И поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Гле, зато је Свети Претеча први Еванђелист међу Еванђелистима Христовим.

Данас, данас су људи осетили анђела у телу, земаљског анђела и небеског човека – Светог Јована Крститеља. Не само Пророк старозаветни назвао је Претечу анђелом Господњим него је и сам Господ рекао да је то анђео који је послат пред Њим да Му припреми пут. Не само Пророк, рекао је Спаситељ за Крститеља него и више од Пророка – Анђео Господњи. И тако је Свети Претеча, уствари, први анђео у телу, међу каснијим многобројним анђелима у телу, светитељима Божијим, који су на земљи живели као анђели небески, и били на земљи анђели, а на небу остали људи Божији, људи свети.

Данас, данас ми прослављамо велики празник првога међу новозаветним Пророцима. Светог Пророка новозаветног. Гле, он је објавио свету да се Господ Христос јавља свету не само као Спаситељ него као и Осветитељ, и као Судија света. У Његовој руци је секира и лопата: Очистиће Господ гумно земаљско и на дан Страшнога Суда, и овејаће плеву од пшенице, праведнике од неправедника. Све је то сагледао Велики и Славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Зато данас и славимо њега као светог Пророка новозаветног убијеног од злочестивог и злотворног цара Ирода.

Још је Свети Претеча добио потврду Господњу, да је највећи између рођених од жена зато, што је он први новозаветни Мученик међу свим светим Мученицима. – Гле, како је он пострадао за Правду Божију у овоме свету! Радосно пострадао! Вели се у данашњој главној црквеној песми и молитви њему, да је он радујући се отишао у смрт: и пострадао, радујући се. И тиме постао први пример и први надахнитељ свих Светих новозаветних Мученика, од Првомученика Стефана до данашњега дана. Сви Свети Мученици, иду у смрт радујући се за Господа Христа, иду у смрт јер знају да их смрт не може задржати својим оковима, знајући да је смрт само капија, отворена капија у Царство Небеско за њихове свете душе. Како ћеш иначе, брате и сестро, објаснити радост Светог Георгија Великомученика, када му кидају тело, на точку кости кидају, а он кличе од радости Господу, јер види Њега, види Анђеле Божије где стоје око Њега, и Анђели заустављају точак. Гле, каква радост у тим страшним мукама! И Свети Великомученик стаје читав и здрав пред безбожним царем Диоклецијаном. Тај први проналазач радости свете у мучеништву јесте Славни Свети Претеча и Крститељ Господњи Јован.

Ми данас исто тако прослављамо и првог Исповедника Еванђелског и хришћанског, првог Исповедника Божијег у овоме свету новозаветном.

Гле, он је неустрашиво у очи говорио и исповедао Истину Божију: Царе, ти не можеш имати жену брата свога, живог брата свог. Отео си жену брату своме. Сви закони неба и земље су против тебе. И ја, ја ти говорим те законе неба и земље, јер сам зато послан. Царе, ти не можеш имати жену брата свога. Неустрашив као бесмртни лав. Неустрашив као Херувим у телу. Ето, то је први Исповедник Христове вере, а за њим ројеви, јата славних Исповедника Христових у овоме свету.Исповедника који исповедају за сав свет, за исток и запад и север и југ, да је Господ Христос једини Истинити Бог у свима световима. Насупрот свима гоњењима, свима лажима оних који се силе против Христа у овоме свету. Насупрот свима јересима, насупрот свима богоборцима, насупрот свима христоборцима, неустрашиви свепобедници, безброј њих, почев од Светог Претече до данашњега дана. Ту истину јављају и објављују свима световима: Христос пре свега и изнад свега! Он, Једини Истинити Бог. Ви, ви лажни богови, маске, маске, ружне и гадне маске лажних богова склањајте се! Души људској у овоме земаљском свету потребан је Истинити Бог. Ко сте ви самозванци? Ко? У гробове, у хиљаду смрти ви сами себе вучете, и ви хоћете да Господа Христа замените? Како сте бедни, како сте смешни! Авај, никоме се пакао цео тако не смеје као вама. Кикоћу се демони око вас, и ви их не чујете, а ми их чујемо. Ми хришћани.

Да, Свети Крститељ први Исповедник хришћански, а за њим као за челником, јата и јата славних Исповедника Христових у овоме свету.

Браћо моја, велика се тајна снује кроз овај празник, велика се тајна Божија тка на ткиву данашњега празника. Чули сте из светога Еванђеља данашњега: ученици јављају Спаситељу да је Претеча посечен. Умукла су уста која су објавила свету Тебе, Господе! Шта сад? Ко смо ми према Твоме Великоме Крститељу? Спаситељ ћути. Што је најнеобичније, позива ученике Своје и одлази у пусто место. Шта је то? Зар Господ бежи, зар Он бежи од Ирода? Гле, Он Свемилостиви Чудотворац, гледајући ону јадну мајку удовицу, васкрснуо је њеног незнатног сина. Али тиме не незнатног Њему ни њој. А гле, Господе, Претеча Твој лежи мртав, погубљен, зашто њега не васкрснеш? Ти си васкрсао кћер некога старешине Јаира. А гле, онај за ког си Ти рекао да је највећи између рођених од жена, посечен је од злотвора цара. Господе, брани Правду Своју, брани Твог првог Апостола, брани Свога првог Мученика, првог Еванђелиста, првог Анђела, првог Пророка, првог Исповедника. Васкрсни њега! Спаситељ ћути, одлази у пусто место, и моли се Богу. Зашто Господе?

Зато што Свети Претеча треба да буде први Апостол и у паклу, у царству смрти, куда су отишле све душе свих људи од Адама до доласка Спаситеља у овај свет. У том царству смрти, које се назива ад, тојест место невидљиво у коме нико никога не види, мрак, у том царству смрти, били су сви, и праведници и неправедници, и сви старозаветни људи до доласка Господа Христа. Грех људски увео је смрт у овај земаљски свет, смрт међу људе. И царство смрти било је једино обиталиште душа људских после њихове телесне смрти у овоме свету. Претеча, треба да буде Претеча и у паклу и у царству смрти, да и тамо објави душама свих људи: Гле, дошао је на земљу Онај кога сте ви очекивали, и кога сте ви чезнули да видите. Ви, праведници, сви: Мојсије, Аврааме, Давиде, сви свети Пророци и Праведници. Ево, дошао е на земљу као човек, дошао као Спаситељ, и чини таква знамења и чудеса, каква ви сви заједно Пророци, никада видели нисте.

Поглед Његов исцељује од свих болести. Реч Његова васкрсава из свих смрти. Глас Његов изгони ђавола из свих људских бића. Заиста је дошао Спаситељ света на земљу, Господ Христос. И ево, ја долазим пред Њим и испред Њега да и вама објавим ту преблагу вест, ту радосну вест: доћи ће Он и к вама овде. Кроз кратко време доћи ће, и ви ћете Њега видети. Ви ћете видети каква је његова душа човечанска, сва пуна Бога, и блиста бескрајним сунцима.

И јавио се Свети Претеча у царству смрти, као први Еванђелист, да објави Еванђеље Христово свим душама у царству смрти. Јавио се свима њима и као први Мученик, да покаже како ће за Истинитог Бога, Господа Христа, Спаситеља света, људи радосно ићи у смрт све док смрт не буде савладана и побеђена. Неће се бојати смрти, јер ће бити јачи од смрти. Господ ће дати победу над смрћу тела, Васкрсењем Својим са телом. И ушао је Славни Претеча у царство смрти као Претеча свих истинских Исповедника Христових у свету, као Претеча свих истинских Пророка у свету, да објави свим душама у царству смрти: ето, смрт је побеђена демони побеђени, царство смрти биће разрушено кад се Господ јави овде кроз кратко време. И ви ћете бити изведени из овог ужаса у небеске радости и небеске светове.

Зато је Господ ћутао, зато Господ није васкрсао онога, за кога је рекао да је највећи између рођених од жена. Требало је да он сврши свој апостолски, свој еванђелски посао, свој мученички посао, свој исповеднички посао, у паклу у царству смрти.

И ето, зато је данашњи дан, дан за нас хришћане, као други Петак, Велики Петак. Али као што за Спаситеља после Великог Петка долази Васкрсење, тако и Претеча радосно умире, улази у смрт је види победу над смрћу, јер зна да Господ и њему осигурава вечни живот и васкрсење из мртвих на дан Страшнога Суда.

Кад је кроз шест месеци Господ био распет, Он је сишао у пакао, у ад, у царство смрти са својом човечанском душом. Тело Му је лежало у гробу, а Он је душом Својом пуном Бога сишао у царство смрти. Гле, какво је то било изненађење за све душе свих људи у царству смрти, када су угледали Бога у души човековој како блиста јаче од свих сунаца које ми људи можемо замислити. Ко не би поверовао у Њега, ко? Када се Он јавља тако пун Вечне Истине, Вечног Живота, Вечне Правде, у царству смрти. Јавља се као победник смрти. И пошто царство смрти није могло да држи Бога, Који је био у души Исусовој, да држи Бога у својим рукама, распало се царство смрти од Божанства Христовог, од душе Његове Пресвете, у којој је био сав Бог. И Господ је извео из царства смрти све, који су поверовали Претечи пре тога и поверовали у Господа Христа да је Он Истинити Бог у свим световима.

Извео их је Господ и увео у Царство Небеско. Ето зашто Господ Христос није васкрсао Светог Јована Претечу и Крститеља.

Ми данас, славећи овог Великог и Славног првог Апостола, првог Мученика, првог Еванђелиста, и Претечу свих истинских хришћана кроз векове, ми се клањамо његовом страдању радосном за Истину Христову, и његовом светом Еванђељу и светом апостолству и светом мучеништву. Гле, две хиљаде година, он, који је допустио да ге безакони цар посече, чини безбројна чудеса кроз земаљски свет, живећи поред Господа Христа у овоме свету. Две хиљаде година он чудотвори непрестано по свима душама које му се обраћају молитвама.

Деисис

Гле, брате и сестро, када си у некој великој муци, обрати се том првом Апостолу Христовом, и помоћи ће ти у свим твојим тешкоћама. Када си у каквој великој невољи, обрати се том првом Еванђелисти. Ма какве горчине биле у твојој души он ће ти тајанствено послати из оног света утеху у душу твоју намучену. И кад си у искушењима и страхотама овог земаљског живота, ти прибегни њему, Светом Исповеднику, кажи му срце своје, испричај му душу своју, и буди уверен – он ће на тајанствен божански начин сићи у душу твоју и спасти те, и избавити од свих искушења и невоља. Али, ако треба да пострадаш за Господа Христа у овоме свету, на тебе наваљују људи са свих страна, безбожници и христоборци, хоће да те униште ако си Христов, хоће да ућуткају уста која говоре о Христу, ти се онда сети њега, првог Мученика, завапи к њему: О, Свети Мучениче, први Мучениче еванђелски Христов, похитај ми у помоћ! Дај ми да и ја умрем за Господа Христа, да оставим тело као пролазно одело, и да кренем у Царство Христово, кроз свети мученички пут!

И он ће умолити Господа да и ти уђеш у ред светитеља.

Тако, данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, – Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану „Деисис“ то јест мољење: Господ седи на престолу славе – Цар Небески, с десне стране њега – Пресвета Богомајка, а с леве Свети Претеча. Моле се Њему за род људски.

О, нека би његове свете молитве биле узнесене и данас, и сутра, и увек, и узносиле се за нас Хришћане и Србе, и за све људе овога света. Да Господ све покаје, све помилује, да све спасе. Еда бисмо сви људи, предвођени Славним Претечом, вечито славили Јединог Истинитог Бога у свим световима, Господа Христа, коме нека је част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!