Беседа о ђавоиманом

Беседа изговорена у четврту недељу Свете Четрдесетнице која излаже о Еванђељу читаном тога дана

Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи - највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су Ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21).

Можда се баш зато после молитве на гори, када је засијао божанском светлошћу, Он полако спустио на место где се налазио младић обузет тим демоном. Пошто је узео изабране ученике, отишао је на гору да се помоли и засијао као сунце; и ето, јавили су се поред Њега Мојсеј и Илија - који су се од свих људи највише подвизавали у молитви и посту - пројавивши кроз своје присуство за време Његове молитве сагласност и узајамну повезаност молитве и поста, тако што пост као да беседи са молитвом која, са своје стране, беседи са Господом. Ако крв убијеног Авеља вапије ка Господу, како је Он Сам рекао Каину а што знамо преко Мојсеја, онда, коначно, и делови тела и сви удови који су се намучили у посту вапију ка Господу и, постећи у складу са молитвом и на неки начин и сами се молећи, заиста је чине (молитву) угоднијом Богу, дајући праву вредност добровољно преузетом подвигу поста. Дакле, након што се помолио и засијао на божански начин, спустивши се с горе, Господ иде к народу и ученицима којима је био доведен ђавоимани. На гори им је показао ону награду која следује за пост и молитву и која је не само велика, већ и више но велика, тј. показао им је да је награда (за пост и молитву) божанско озарење. Сада пак, када се спустио доле, показао им је да је награда (за пост и молитву) и власт над демонима.

Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). При том долази до великог одливања течности која се, услед близине мозга, кроз канале стиче у устима. Поред тога, појачано дисање не може несметано да се обавља због нарушавања правилног рада органа и код невољника се појављује пена на устима. Због тога је и онај ђавоимани испуштао пену и шкргутао зубима, који су у безумној раздражености страшно ударали једни у друге. После овога он се суши и сахне због силнијег демонског утицаја: као што се услед дејства сунчевих зрака од влаге ствара пара, а затим, ако се та топлота повећа, она влагу коначно и уништава, тако се догађа и услед демонског насртаја: влага која се лучи из организма, недуго затим, са појачавањем демонског дејства, пресахне, као и уопште влага која је својствена телу, и, као последица тога, ђавоимани сахне, тј. суши се.

Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него - и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо, и доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека тако да је овај пао на земљу, ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло.

Господ је упитао дечаковог оца: Колико има времена како му се то догодило?

Ово питање Господ је поставио из човекољубља, приводећи га вери, и кроз веру молитви. Тај човек је био тако далеко од вере, да чак није ни молио за спасење сина. Зато ни ученике он никако није молио, јер се каже да је рекао: И рекох ученицима Твојим да га истерају, што значи да није пао пред њихове ноге, да није молио, нити преклињао. Види се да он чак ни Господа никако не моли. Зато Господ разговара с њим, милостиво допустивши да његово дете лежи ту испред, питајући га о времену болести и уједно подстичући га на молбу. И он одговара: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби, и додаје: Ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.

Видите ли како је велико неверовање овога човека? Он каже: Ако можеш, и тиме показује да не верује да Он то може. Господ је као одговор на то рекао: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. Он то каже не зато што му није познатоневеровање тога човека, него зато да би га постепено привео к вери, и уједно, да би му показао, да је управо то његово неверовање било разлог због кога ученици нису могли да истерају демона. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист: он не каже да је Господ дечаковом Оцу рекао Ако можеш веровати - из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је , како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!

Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик - неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку - то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије).

Кад су га ученици после насамо питали: Зашто га ми не могосмо истерати, Он им је одговорио да се тај демон ничим не може истерати до молитвом и постом.

Неки кажу да је такву молитву и пост требало да упражњава онај који је и страдао, иако је, у ствари, другачије. Како би могао да се моли или са коришћу за себе да пости онај ко се налази под утицајем злог духа и то тако силног, будући да је овај био његово оруђе и потпуно опседнут њиме?

Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен - такве су хаотичне и безумне љубавне страсти - час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом - треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви                                          спречи сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам , наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона.

Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Мнош ће ми рећи у онај дан: Господе,

Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Није довољно да се само удаљимо од телесних грехова, него би требало да очистимо и она дејства (енергије) која су се угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, прељубе, убиства, крађе, тврдичлук и слично томе, а то је оно што покреће човека. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме

(Мт. 5; 28), јер, иако је тело непокретно, греху је било дозвољено да се догоди у мислима. Међутим, када душа изнутра, кроз молитву и трезвеност, и сећање на смрт, и жалост по Богу, и плач - одбаци ђавољи наговор, тада и тело задобија освећење и постаје непокретно за зло. То је оно о чему говори Господ, када каже да чаша није чиста ако се очисти само споља, а не и изнутра. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, и ако је свет квасац, и тесто ће бити свето. У

вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).

Из тог разлога Христос није прекршио ни јудејско обрезање, него га је, напротив, испунио. И Он Сам каже: Нисам дошао да укинем Закон него да испуним (Мт. 5; 17). На који начин га је испунио? Закон је представљао печат, знак и символ обрезања злих помисли у срцу, за шта се Јудејци нису старали. Због тога су изазивали опомене Пророка као они који не обрезују срце, због тога су омрзнути од Онога Који гледа на срце, да би на крају били одбачени. Јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце (1. Цар. 16; 7). Ако је оно (срце) испуњено нечистим и лукавим помислима, онда такав човек заслужује да се Бог окрене од њега. Зато нас, опет, апостоли саветују да молитве савршавамо без гнева и сумње.

Поучавајући нас да треба да се старамо за оно духовно обрезање срца, Господ блаженима назива оне који имају чисто срце и који су сиромашни духом, објављујући да ће награда за такву чистоту бити виђење Бога, док сиромашнима духом обећава Царство Небеско. Сиромашнима назива оне који живе у недаћама и беди, али не једноставно све такве људе, већ само оне који су сиромапши духом, тј. оне који имају унутарње смирење, смирење срца и који имају добру вољу те се тако односе према свему спољашњем, проводећи живот у сиромаштву. Он забрањује не само убиство (као што чини Закон), него чак и гнев, и заповеда нам да од срца праштамо онима који су нас увредили, не примајући ни дарове које смо Му принели, ако се прво не смиримо и не престанемо да се гневимо.

Тако је и када су у питању телесне страсти, јер Он и само љубопитљиво гледање, и жудњу која се услед тога појављује у срцу, осуђује као прељубу. Обухвативши све то још уопштеније, каже: Ако је дакле светлост која је у теби - тј. ум и расуђивање - тама - тј. када је оно што управља обузето тамом - колика је тек тама! - тј. шта је тек са телом и чулима који сами по себи не поседују разумну светлост од које се рађа истина и бестрашће (Мт. 6; 23). Ако светлост која је у теби буде чиста, ако је телесне помисли не буду помрачивале, душом ћеш постати у потпуности лучезаран, као када те светиљка обасја. Такво је духовно обрезање срца којим је Господ испунио телесно обрезање што је постојало по закону, и које је Јудејцима било дато као знамење оног духовног, а да би их привело к Њему. За оне који се не старају да задобију духовно обрезање, њихово телесно обрезање постало је, како каже апостол Павле - необрезање (тј. изједначило их је са незнабошцима), и они су се отуђили од Бога, тј. Онога Који гледа не на видљиво телесно оправдање, него на срце, тј. на невидљиво кретање помисли које су у нама.

Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасења, које су, пошто га је испрва проповедао Господ, у нама утврдили они што су слушали од Њега, уз сведочење од Бога, кроз знамења и чудеса, и различитим моћним делима, и раздавањем Духа Светога (Јевр. 2; 2-4). Ми, дакле,

треба да се бојимо Онога Који испитује срца и скривене помисли (досл. утробе, бубреге), да умилостивимо Господа освете, да учинимо да у нама обитавају мир, светост, скрушена молитва, јер без њих нико не може видети Господа, треба ватрено да зажелимо, са најчвршћом вером, виђење Бога које је обећано онима што имају чисто срце, и да учинимо све да бисмо то задобили, јер то прати вечни живот, чиста, истинска лепота, невиђено благо, неизменљиве и непролазне насладе и слава и Царство.

Нека га сви ми задобијемо у Самоме Цару векова Христу, Коме Једином доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем, и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, у непролазне векове. Амин.

Беседа о вери, изговорена на Недељу Православља

Беседа o вери, изговорена на Недељу Православља, садржи и излагање Православног Исповедања

1. "Верујемо у Бога" и "верујемо Богу" не значи једно исто, јер "веровати Богу" значи да Његова обећања која нам је дао сматрамо чврстим и истинитим, док "веровати у Бога" подразумева да се о Њему мисли на православан начин. Ми смо дужни да одржимо и једно и друго, да истинујемо (άληθεύειν) и у једном и у другом и да то одржимо тако што ћемо (у Божија обећања нама) бити уверени више него да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у Којега верујемо а пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, јер је речено: Верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како је Авраам веровао када је био оправдан? Он је од Бога добио обећање да ће се у семену Његовом, а то је био Исаак, благословити сва племена Израиљева. Затим је добио заповест од Бога да принесе на жртву Исаака. Он је тада још био у детињем узрасту и био је једини кроз којега је требало да буде испуњено обећање. Ништа не питајући, отац је био спреман да сопственим рукама закоље дечака, иако је тада веровао да кроз њега треба да се испуни обећање које је сматрао за чврсто и ненарушиво.

2. Видите ли каква је вера која оправдава?! И нама је Христос обећао наслеђе вечног живота, наслађивање, славу, и Царство, а затим заповедио да живимо у сиромаштву, да постимо, да живимо савршено и уздржано, да будемо спремни за смрт, да распнемо саме себе са страстима и похотама. Похитајмо, дакле, према томе и поверујмо у оно обећање Божије, уистину верујући Богу угледајући се на Авраама, и то ће нам се урачунати у праведност.

3. Видите ли шта је уследило за таквом намером? Спремност да се Исаак преда на заклање представљала је не само снажно сведочанство и доказ Авраамове вере, него и разлог због којег је од његовог семена (тј. од потомства) требало да се роди Христос, кроз Којег су благословена сва племена на земљи а обећање испуњено. На неки начин, Бог је постао дужник ономе који је ради Њега предао свог јединородног и истинитог сина тако да и Он, са Своје стране, ради обећања које му је дао предаје Свог Јединородног и истинитог Сина. Слично је и када смо ми у питању: целомудреност, праведност, смирење и трпљење оних који нам на било који начин причињавају зло, раздавање свога имања, као и исцрпљивање тела у постовима и бдењима, једном речју распињање себе са страстима и похотама у испуњавању заповести Божијих, не представља само доказ да уистину верујемо обећањима Христовим, него, у неком смислу, чини да Бог буде дужан да нам узврати вечним и непропадљивим животом, наслађивањем, славом и Царством. Због тога је и Он Сам, гледајући Своје ученике, рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу. Блажени милостиви. Блажени гладни и жедни правде. Али тешко вама боштима, тешко вама који се смејете сада, тешко вама који сте сити сада, тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6; 24-26). Реци ми онда може ли се за онога, ко не обраћа пажњу на блаженства Господња него на оно што Господ сажаљева, поверовати да верује у Бога? Показаћу ти, каже, веру своју из дела својих. Ко је међу вама мудар нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 2; 18, 3; 13).

Нека то, да уистину верујемо Богу, односно да смо познали истинитост и постојаност обећања или претњи које нам је упутио, као и наше очекивање да се они брзо пројаве, покажу наша добра дела и очување заповести Божијих. Како ћемо, међутим, међутим, доказати да у Бога верујемо православно, тј. да добро, непогрешиво и побожно мислимо о Њему? Тако што ће наше исповедање бити сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера у Бога не узрокује само противљење телесним страстима и замкама лукавога, него и противљење острашћеним људима, који нас прелешћују и наговарају на рђаве насладе. Тако се православно веровање у једног истинитог Бога показује не само кроз противљење незнању и наговорима противника, него и кроз противљење безбожним људима, који нас вребају и заједно са собом повлаче у сопствену пропаст. Када су у питању обе ове вере (тј. веровање Богу и веровање у Бога), највећу помоћ пружају нам не само Бог и сила познања коју нам је дао, него и добри ангели и благочестиви људи који живе сагласно са вољом Божијом.

Због тога наша духовна и заједничка Мајка и Хранитељка, Црква Христова, данас још јасније и још свеобухватније оглашава о онима који су засијали у побожности и врлини. Објављујући о њиховим свесвештеним Саборима и о божанским догмама које су тамо проглашене, она уједно одбацује следбенике безбожништва (јереси) и њихова лукава учења и схватања, како бисмо их се и ми клонили и како бисмо, следећи оне који божанствено мисле, веровали у једног Бога Оца, и Сина и Духа Светог, од Кога, Којим и у Коме је све постало, Који је пре свега, над свим, у свему и изнад свега; Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињена и недељиво раздељена, Јединица и Тројица свемогућа.

Отац надвремени (безвремени), беспочетни и вечни, једини узрок и корен Божанства Које се созерцава у Сину и Духу Светоме, не само Творац, него једини Отац једног Сина и једини Производитељ једнога Духа Светога, вечносуштни и свагдасуштни Отац, свагдасуштни једини Отац и једини Производитељ Светога Духа, Којем је (Његов) једини Син савечан, а када је реч о времену савремен, али није и беспочетан, јер је Њему родитељ, корен, источник и почетак Отац, од Којег је Јединог пре свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непроменљиво рођен али не и раздвојен, Који је Бог од Бога, не другачији као Бог, него другачији као Син Који је вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос живи, Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле творевине јер је све ово кроз Њега постало, Који је на свршетку векова, како су Пророци предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличје какво је нама својствено. Благовољењем Оца и садејством Духа Светога био је зачет и родио се од Приснодјеве као Онај који се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему осим греха, остајући и после оваплоћења у једној Ипостаси истинити Бог као што је и био. Чинећи све божанско као Бог, а као Човек све људско, изложивши Се непорочним људским страдањима, будући бестрасан (у смислу " неподложан страдању ", грч. απαθής) и бесмртан и остајући Бог, добровољно је ради нас телесно претрпео страдања као човек и био распет, и умро, и био погребен, и у трећи дан васкрсао, и Својом смрћу и васкрсењем поразио онога који је био господар смрти. Након васкрсења јављао Се и вазнео на небеса и сео са десне стране Оцу, учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, јер је она потпуно јединствена са Божанством. Са том природом (тј. у људској природи коју је Он примио оваплоћењем) ће поново доћи у слави да суди живима и мртвима који ће поново бити призвани у живот силом Његовог Доласка, и даће сваком према делима његовим. Знајући да је оно што је узео од нас, тј. наша природа, подложно чулном опажању и да је описиво, ми Њега изобража-вамо на иконама и побожно се клањамо. На иконама такође изображавамо и побожно се клањамо и Оној Која Га је у девствености родила, као и онима који су Му савршено угодили. Символе Његових страдања а нарочито Крст, поштујемо и клањамо им се као божанским знамењима победе над заједничким непријатељем. Свакодневно се подсећајући на Њега ми,по Његовој заповести, свештенодејствујемо у божанским тајинствима (тј. савршавамо божанску Евхаристију) и причешћујемо се. Према Његовој заповести пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и Светога Духа, Које поштујемо и Којем се клањамо.

Од превечног и беспочетног Оца исходи и Дух Свети, Који је сабеспочетан Оцу и Сину, будући надвремен (безвремен) али не и безузрочан, јер и Он за Свој корен, почетак и узрок има Оца, од Којега бестрасно и непроменљиво исходи пре свих векова, нер-аздељив од Оца и Сина као Онај што од Оца исходи и у Сину по-чива, имајући са Њима несливено јединство и недељиву разде-љеност. Он јесте Бог и Сам је од Бога; не други као Бог, него Дру-ги као Утешитељ, као самоипостасни Дух Свети Који од Оца има биће и кроз Сина се шаље за почетак вечног живота и залог будућих и вечно постојећих добара; и Сам је узрочник свега што је створено, јер је све у Њему постало. Он је непроменљиво исти као Отац и Син, изузев по својствима нерођености (као својства Оца), и рођења (као својства Сина). Син Га је послао на Своје ученике, тј. Дух Свети се појавио (открио, показао), и у том смислу треба разумети "слање" Духа Светога: како би другачије био послат Онај Који је свуда присутан и неодвојив од Онога Који шаље? Стога се Дух Свети не шаље само од Сина, него и од Оца, и Сам по Својој вољи долази, јер слање или показивање Духа Светог пред-ставља заједничко дело Оца и Сина и Духа.

Он се не показује по Својој суштини, јер нико никада није видео и објавио божанску природу, него по благодати, сили и дејству, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Лично својство Свакога од Њих јесте Његова Ипостас и оно што се о Њој опажа, што представља ипостасну особину. Њима није заједничко само оно што је непројављено, неизрециво и непричасно а то је божанска суштина, него и благодат, сила, дејство (енергија), сијање, непропадљивост и Царство и све оно чиме Бог по благодати општи и сједињује се са светим ангелима и људима а да при том не бива лишен јединства и простоте, нити због раздељености и различитости ипостаси, нити због раздељености и разноликости божанских сила и енергија . Тако ми верујемо у једног Бога, у једно триипостасно и свемогуће Божанство, и свечано објављујемо о онима који су такво вером угодили Богу. Одбацујемо оне који не верују на овај начин него проглашавају своје сопствене јереси, или до краја следе своје јересијархе. Знајте, браћо, да су рђаве страсти и безбожна учења узајамно тесно повезани, да представљају извор једно другом и да су узрок оправдане богоостављености ове врсте људи.

Пишући о Јелинима, велики Павле поучио нас је да читав рој грехова потиче од безбожништва: И како не марише да познају Бога, не прославише Га као Бога нити Му захвалише, и предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства и другога (Рим. 1; 28-29, 21).

И опет, чињеницу да се кроз огреховљеност уводи безбожништво могу да докажу многи што су то сурово претрпели. Тако је Соломон, препустивши се телесним насладама, пао у идолопоклонство. Јеровоам је, савладан крајњим властољубљем, принео жртве златној телади а Јуда издајник је боловао од среброљубља, због којег је пао у богоубиство.

Због тога је вера без дела мртва и неделатна, као што су и дела без вере узалудна и некорисна. Зато је благодат Духа Светога данас, у ово свето време поста и подвизавања у врлини, сјединила како похвалу оних који су правилно поучавали речи по божности (тј. православном исповедању), тако и одбацивање оних чије је учење неправославно. Према томе, побринимо се и за једно и за друго: покажимо веру кроз дела и кроз веру задобијмо корист од свога труда.

Рђаве страсти и безбожност не само да припремају једно друго, него су и међусобно слични. То ћу укратко да разјасним вашој љубави, говорећи о онима који су се појавили у наше време, а размишљају другачије од нас. Као што је Адам од Бога добио власт да куша од сваког дрвета у рају па ипак тиме није био задовољан него је, убеђен саветом оне змије, зачетника зла, јео од јединог дрвета за које му је било заповеђено да га се не дотиче. Тако је, може се рећи, и са оним добрим даровима Божијим, уистину достојним Његовој љубави, које је Он пружио свакоме ко жели да им буде причастан. За ове дарове је, како је неко рекао, карактеристично следеће: "Обожени ће по благодати бити удостојен свега онога што је Бог, осим истоветности са Богом по суштини."[1] Постоје, међутим, неки људи који уче да смо и ми причасни самој надсуштаственој суштини Божијој, и тврде да је се она (суштина Божија) може именовати на одговарајући начин. Подражавајући ону змију, зачетника зла, ови људи искварено тумаче и искривљују речи Светих, баш као што је она (змија) учинила са речима Божијим. Ми смо, међутим, од Господа примили силу да стајемо на змије и шкорпије и на сву силу вражију и лако ћемо разорити свако њено лукавство и замку, било да је усмерено против благочашћа или против благочестивог начина живота. Тако ћемо се у свему показати као победници и задобићемо небеске и непропадљиве венце праведности у Самоме Христу, непоткупљивом Судији и Дародавцу Који нам даје награду, 14. а Којем припада свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1.    Св. Максим Исповедник, Таласију, 22, РG 90, 320.

СВЕТИ ГРИОГРИЈЕ ПАЛАМА О ПОСТУ

О посту

Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву.

Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу - кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15).

Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме... изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3) - Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12).

Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност.

Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи:

Уђи у собу своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6).

Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац - пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошцима (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: У црквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем.

То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18).

О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: "Примили сте своју награду током свога живота" као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у животу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу.

Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и са наследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо.

Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници.

У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску.

Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.

Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

43. Беседа

На Еванђелско читање по Матеју у 17. недељу, где се говори о Хананејки.

У њој се говори и о људској ништавности и о похвале достојном смирењу.

1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", мудро је говорио у својим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1. Кор. 1; 24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се преузносили над Његовим ученицима и гордили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт. 15; 3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их назива псима, па чак и последњима међу псима (с обзиром на то да је употребио реч "κυνάριον", псетанце), али са највећим самопрекоревањем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: И изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15; 21-22).
2.И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освештани крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског Духа. Ако нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумњати да је Дух Божији покренуо Хананејкин језик, будући да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за милост као Онога Који има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушања", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он је, нашавши милозвучан сасуд, тј. Хананејку, у њој још снажније одјекнуо. Уверивши се, поверовавши и топло притекавши, она истовремено постаје гласна молитељка и весница која издалека вапи: Кћер моју МНОГО мучи ђаво (Мт. 15; 22), она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапим Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би се милостиво окренуо према нама, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио, желећи да њена вера и врлина постану још очигледније, као да ју је праведно управљао тако да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15; 23-24), јер их, ради побожности њихових отаца, није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када Га је послао најузвишенији Отац, најпре дошао к њима.
3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт. 15; 25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа.
4. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу, Који јој је казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, и није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "тако је", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и нечистоту. Сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Хлебу који је дошао с Небеса (Јн. 6; 33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси" каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима".
5. Шта је учинио Онај, Који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавајући нас, каже Псалмопојац-Пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцељења не би било временског растојања: И оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7; 29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те је обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12), понизите се пред Господом, и узвисићете се (Јк. 4; 10), али и: Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8).
6. Оваква упорност ни у ком случају не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и да заједно расте са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5; 8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за Њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8; 8-10). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру.
7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познајмо ништавност која нам је усађена и безумље наших помисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу (снисхођењу) брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш свети богослов каже: "Ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло (св. Григорије Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре њега каже: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7).
8. Такво је, дакле, наше порекло. Међутим, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви (1. Мојс. 3; 16) и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука новорођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота, тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем.
9. Према нама, слично змији, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и да будемо бачени у бездану дубину.
10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба бесловесних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснији од бесловесних животиња. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (абр^), постајући на тај начин бешчаснији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих?
11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и бешчаснији од свих бешчасних и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним што изопачује природу постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство и славољубље о којима се неки брину.
12. Постоје, међутим, и они који су своју освештану дужност очували или изопачено васпоставили, подјармивши бесловесни, страствени део душе и доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни, а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња, мада имају људску природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је то задатак сваког човека (Књ. проп. 12; 13, по Септуагинти).
13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје бешчаснији од бешчасних и бесловеснији од бесловесних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег Који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну.
14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин.

СВЕТА ПЕДЕСЕТНИЦА - СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ

ЗАШТО СЕ ГОСПОД ЈАВИО У ВИДУ ЈЕЗИКА

Свети Григорије Палама 

Беседа на Свету Педесетницу

А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети!(Јн. 20; 22).

Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4).

Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева.

Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога.

Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију).

Израз седе не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога(Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. 

Поларна светлост снимљена изнад Покровске цркве на Аљасци

Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују,јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може.

Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену.

Извор: Свети Григорије Палама