Шта су то плодови достојни покајања?

Схиигуам Сава Псковско-Печерски

"Плодови достојни покајања јесу хришћанске врлине и добра дела. У Јеванђељу се много пише о плодовима покајања. Ево, на пример, апостол и јеванђелиста Лука пише: Родите, дакле, плодове достојне покајања (Лк. 3, 8), а затим објашњава: Који има двије хаљине пека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако (Мк. 3,11). А ево још духовних плодова: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост (Кол. 3, 12-14). Основни плод покајања је љубав (Јн. 15,216). Апостол Павле каже: Ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13, 38). Тако чините (т.ј. доносите достојне плодове покајања) тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна (Римљ. 13,11). Плодови покајања проистичу из истинског покајања. А истинско покајање значи искрену нелицемерну скрушеност због грехова. У Светом Писму се наводе конкретни примери истинског покајања које доноси достојне плодове. Ево на пример, какав је плод покајања донео Закхеј, неправедни скупљач пореза? Раздао је половину имања и још је више вратио онима којима је узео сувише. Преп. Марија Египатска је у младости водила порочан живот. Какав плод покајања је донела? Отишла је у пустињу и почела да живи целомудрено. Тако и ми треба да чинимо. На пример, обузима нас гордост и таштина. Молимо Бога да нам подари смирење. А како практично да прерадимо своју греховну природу? Треба да будемо претопљени у огњу клевете, сплетки, подсмеха, разноразних понижења и увреда од стране свих људи, па чак и од најближих рођака - Господ нам шаље оно за шта Га молимо, зато што када молимо од Бога смирење то значи да молимо да нам пошаље људе који би нас смирили. И ако добродушно, без роптања, без озлојеђености и раздражљивости то примамо и ако радосно благодаримо Богу за све то, молимо се за оне који су нас увредили и не мењамо своје добро расположење према њима то значи да доносимо плодове истинског покајања.

Свако вече изврши преглед како си провео протекли дан

 

Свако вече изврши преглед како си провео протекли дан, а ујутро провери како си провео ноћ, како би сазнао у каквом стању се налази твоја душа. Ако видиш да си претрпео губитак, покушај да победиш кроз пажњу и присиљавање себе самог. Ако видиш да си добро прошао, прослављај Бога, свога невидљивог помоћника. Не дозволи да те савест предуго тишти, већ јој подај брзо то што иште, да те не одведе и преда на суд и у тамницу (види Матеј 5.25 ). Тражи ли савест твоја од тебе да се посветиш свом молитвеном правилу* и да поново задобијеш молитву? Подај савести својој све што тражи, и гле, неће те вргнути судији. Никако не ослабљуј спасоносни глас савести своје занемаривши га, јер ћеш се касније покајати, а тад ће бити касно.

*Молитвено правило (κανών )
Сасатоји се од молитава и метанија** које се свакодневно чине, под руководством духовног оца.

** Метанија (μετάνοια )
У првобитном смислу, «μετάνοια» (мета`нија) означава покајање, а буквално, „промена ума”. Међутим, такође се може употребити у значењу посебног чина када се човек прекрсти, и одмах након тога се поклони, или скроз до земље или само у појасном делу. Овај чин је знак обожавања, поштовања, клањања Богу односно покајања. Обично, молитвено правило подразумева и известан број метанија које се чине док се изговара Исусова молитва. Неки преводиоци користе и реч „пасти ничице”.
 

Старац Јефрем из Аризоне

Every night, review how you passed the day, and in the morning review how the night passed, so that you know how your soul’s accounts are doing. If you see a loss, try to regain it through caution and forcefulness. If you see a profit, glorify God, your invisible helper. Do not let your conscience prick you for long, but quickly give it whatever it wants, lest it take you to the judge and the prison (cf. Mt. 5:25 ). Does your conscience want you to attend to your prayer rule* and regain prayer? Give it these things, and behold, you are delivered from going to the judge. Do not weaken the saving voice of your conscience by disregarding it, because later you will regret it to no avail.

*Prayer rule (κανών )
Α prayer rule consists of the prayers and metanoias** which one does daily, under the guidance of one’s spiritual father.

** Metanoia (μετάνοια )
Ιn its primary sense, «μετάνοια» (pronounced «meh-tah΄-nee-ah» ) means repentance, literally, “a change of mind”. However, it can also mean the specific act of making the sign of the cross, followed by a bow either down to the ground or to the waist. It is a gesture of reverence, worship, respect, or repentance. A typical prayer rule includes a number of metanoias done while saying the Jesus prayer. Some translators use the word “prostration” for this term.

Elder Ephraim of Arizona

http://elderephraimarizona.blogspot.rs/2016/03/every-night-review-how-you-passed-day.html 

БЛАГОРОДНО ЋУТАЊЕ

Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми.
За ово се моле и свети Јефрем Сирин и свети пророк Давид који у свом псалму каже: Постави, Господе, стражу устима мојим, и двер ограде око усана мојих.
Сâм Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Замислите се над тим колико је тешко за сваку испразну реч дати одговор и колико је све то веома озбиљно. Кажите, постоји ли још нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Изненађујуће је и поражавајуће до које мере људи не схватају огроман значај речи.

---

То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао.
У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи.
Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав.
Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора.
Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно.
Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе.
Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би!
Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће.
Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрушћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму.
Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом.
Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа.
Тумачење Великопосне молитве Преподобног Јефрема Сирина

Беседа о вери, изговорена на Недељу Православља

Беседа o вери, изговорена на Недељу Православља, садржи и излагање Православног Исповедања

1. "Верујемо у Бога" и "верујемо Богу" не значи једно исто, јер "веровати Богу" значи да Његова обећања која нам је дао сматрамо чврстим и истинитим, док "веровати у Бога" подразумева да се о Њему мисли на православан начин. Ми смо дужни да одржимо и једно и друго, да истинујемо (άληθεύειν) и у једном и у другом и да то одржимо тако што ћемо (у Божија обећања нама) бити уверени више него да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у Којега верујемо а пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, јер је речено: Верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како је Авраам веровао када је био оправдан? Он је од Бога добио обећање да ће се у семену Његовом, а то је био Исаак, благословити сва племена Израиљева. Затим је добио заповест од Бога да принесе на жртву Исаака. Он је тада још био у детињем узрасту и био је једини кроз којега је требало да буде испуњено обећање. Ништа не питајући, отац је био спреман да сопственим рукама закоље дечака, иако је тада веровао да кроз њега треба да се испуни обећање које је сматрао за чврсто и ненарушиво.

2. Видите ли каква је вера која оправдава?! И нама је Христос обећао наслеђе вечног живота, наслађивање, славу, и Царство, а затим заповедио да живимо у сиромаштву, да постимо, да живимо савршено и уздржано, да будемо спремни за смрт, да распнемо саме себе са страстима и похотама. Похитајмо, дакле, према томе и поверујмо у оно обећање Божије, уистину верујући Богу угледајући се на Авраама, и то ће нам се урачунати у праведност.

3. Видите ли шта је уследило за таквом намером? Спремност да се Исаак преда на заклање представљала је не само снажно сведочанство и доказ Авраамове вере, него и разлог због којег је од његовог семена (тј. од потомства) требало да се роди Христос, кроз Којег су благословена сва племена на земљи а обећање испуњено. На неки начин, Бог је постао дужник ономе који је ради Њега предао свог јединородног и истинитог сина тако да и Он, са Своје стране, ради обећања које му је дао предаје Свог Јединородног и истинитог Сина. Слично је и када смо ми у питању: целомудреност, праведност, смирење и трпљење оних који нам на било који начин причињавају зло, раздавање свога имања, као и исцрпљивање тела у постовима и бдењима, једном речју распињање себе са страстима и похотама у испуњавању заповести Божијих, не представља само доказ да уистину верујемо обећањима Христовим, него, у неком смислу, чини да Бог буде дужан да нам узврати вечним и непропадљивим животом, наслађивањем, славом и Царством. Због тога је и Он Сам, гледајући Своје ученике, рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу. Блажени милостиви. Блажени гладни и жедни правде. Али тешко вама боштима, тешко вама који се смејете сада, тешко вама који сте сити сада, тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6; 24-26). Реци ми онда може ли се за онога, ко не обраћа пажњу на блаженства Господња него на оно што Господ сажаљева, поверовати да верује у Бога? Показаћу ти, каже, веру своју из дела својих. Ко је међу вама мудар нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 2; 18, 3; 13).

Нека то, да уистину верујемо Богу, односно да смо познали истинитост и постојаност обећања или претњи које нам је упутио, као и наше очекивање да се они брзо пројаве, покажу наша добра дела и очување заповести Божијих. Како ћемо, међутим, међутим, доказати да у Бога верујемо православно, тј. да добро, непогрешиво и побожно мислимо о Њему? Тако што ће наше исповедање бити сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера у Бога не узрокује само противљење телесним страстима и замкама лукавога, него и противљење острашћеним људима, који нас прелешћују и наговарају на рђаве насладе. Тако се православно веровање у једног истинитог Бога показује не само кроз противљење незнању и наговорима противника, него и кроз противљење безбожним људима, који нас вребају и заједно са собом повлаче у сопствену пропаст. Када су у питању обе ове вере (тј. веровање Богу и веровање у Бога), највећу помоћ пружају нам не само Бог и сила познања коју нам је дао, него и добри ангели и благочестиви људи који живе сагласно са вољом Божијом.

Због тога наша духовна и заједничка Мајка и Хранитељка, Црква Христова, данас још јасније и још свеобухватније оглашава о онима који су засијали у побожности и врлини. Објављујући о њиховим свесвештеним Саборима и о божанским догмама које су тамо проглашене, она уједно одбацује следбенике безбожништва (јереси) и њихова лукава учења и схватања, како бисмо их се и ми клонили и како бисмо, следећи оне који божанствено мисле, веровали у једног Бога Оца, и Сина и Духа Светог, од Кога, Којим и у Коме је све постало, Који је пре свега, над свим, у свему и изнад свега; Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињена и недељиво раздељена, Јединица и Тројица свемогућа.

Отац надвремени (безвремени), беспочетни и вечни, једини узрок и корен Божанства Које се созерцава у Сину и Духу Светоме, не само Творац, него једини Отац једног Сина и једини Производитељ једнога Духа Светога, вечносуштни и свагдасуштни Отац, свагдасуштни једини Отац и једини Производитељ Светога Духа, Којем је (Његов) једини Син савечан, а када је реч о времену савремен, али није и беспочетан, јер је Њему родитељ, корен, источник и почетак Отац, од Којег је Јединог пре свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непроменљиво рођен али не и раздвојен, Који је Бог од Бога, не другачији као Бог, него другачији као Син Који је вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос живи, Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле творевине јер је све ово кроз Њега постало, Који је на свршетку векова, како су Пророци предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличје какво је нама својствено. Благовољењем Оца и садејством Духа Светога био је зачет и родио се од Приснодјеве као Онај који се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему осим греха, остајући и после оваплоћења у једној Ипостаси истинити Бог као што је и био. Чинећи све божанско као Бог, а као Човек све људско, изложивши Се непорочним људским страдањима, будући бестрасан (у смислу " неподложан страдању ", грч. απαθής) и бесмртан и остајући Бог, добровољно је ради нас телесно претрпео страдања као човек и био распет, и умро, и био погребен, и у трећи дан васкрсао, и Својом смрћу и васкрсењем поразио онога који је био господар смрти. Након васкрсења јављао Се и вазнео на небеса и сео са десне стране Оцу, учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, јер је она потпуно јединствена са Божанством. Са том природом (тј. у људској природи коју је Он примио оваплоћењем) ће поново доћи у слави да суди живима и мртвима који ће поново бити призвани у живот силом Његовог Доласка, и даће сваком према делима његовим. Знајући да је оно што је узео од нас, тј. наша природа, подложно чулном опажању и да је описиво, ми Њега изобража-вамо на иконама и побожно се клањамо. На иконама такође изображавамо и побожно се клањамо и Оној Која Га је у девствености родила, као и онима који су Му савршено угодили. Символе Његових страдања а нарочито Крст, поштујемо и клањамо им се као божанским знамењима победе над заједничким непријатељем. Свакодневно се подсећајући на Њега ми,по Његовој заповести, свештенодејствујемо у божанским тајинствима (тј. савршавамо божанску Евхаристију) и причешћујемо се. Према Његовој заповести пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и Светога Духа, Које поштујемо и Којем се клањамо.

Од превечног и беспочетног Оца исходи и Дух Свети, Који је сабеспочетан Оцу и Сину, будући надвремен (безвремен) али не и безузрочан, јер и Он за Свој корен, почетак и узрок има Оца, од Којега бестрасно и непроменљиво исходи пре свих векова, нер-аздељив од Оца и Сина као Онај што од Оца исходи и у Сину по-чива, имајући са Њима несливено јединство и недељиву разде-љеност. Он јесте Бог и Сам је од Бога; не други као Бог, него Дру-ги као Утешитељ, као самоипостасни Дух Свети Који од Оца има биће и кроз Сина се шаље за почетак вечног живота и залог будућих и вечно постојећих добара; и Сам је узрочник свега што је створено, јер је све у Њему постало. Он је непроменљиво исти као Отац и Син, изузев по својствима нерођености (као својства Оца), и рођења (као својства Сина). Син Га је послао на Своје ученике, тј. Дух Свети се појавио (открио, показао), и у том смислу треба разумети "слање" Духа Светога: како би другачије био послат Онај Који је свуда присутан и неодвојив од Онога Који шаље? Стога се Дух Свети не шаље само од Сина, него и од Оца, и Сам по Својој вољи долази, јер слање или показивање Духа Светог пред-ставља заједничко дело Оца и Сина и Духа.

Он се не показује по Својој суштини, јер нико никада није видео и објавио божанску природу, него по благодати, сили и дејству, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Лично својство Свакога од Њих јесте Његова Ипостас и оно што се о Њој опажа, што представља ипостасну особину. Њима није заједничко само оно што је непројављено, неизрециво и непричасно а то је божанска суштина, него и благодат, сила, дејство (енергија), сијање, непропадљивост и Царство и све оно чиме Бог по благодати општи и сједињује се са светим ангелима и људима а да при том не бива лишен јединства и простоте, нити због раздељености и различитости ипостаси, нити због раздељености и разноликости божанских сила и енергија . Тако ми верујемо у једног Бога, у једно триипостасно и свемогуће Божанство, и свечано објављујемо о онима који су такво вером угодили Богу. Одбацујемо оне који не верују на овај начин него проглашавају своје сопствене јереси, или до краја следе своје јересијархе. Знајте, браћо, да су рђаве страсти и безбожна учења узајамно тесно повезани, да представљају извор једно другом и да су узрок оправдане богоостављености ове врсте људи.

Пишући о Јелинима, велики Павле поучио нас је да читав рој грехова потиче од безбожништва: И како не марише да познају Бога, не прославише Га као Бога нити Му захвалише, и предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства и другога (Рим. 1; 28-29, 21).

И опет, чињеницу да се кроз огреховљеност уводи безбожништво могу да докажу многи што су то сурово претрпели. Тако је Соломон, препустивши се телесним насладама, пао у идолопоклонство. Јеровоам је, савладан крајњим властољубљем, принео жртве златној телади а Јуда издајник је боловао од среброљубља, због којег је пао у богоубиство.

Због тога је вера без дела мртва и неделатна, као што су и дела без вере узалудна и некорисна. Зато је благодат Духа Светога данас, у ово свето време поста и подвизавања у врлини, сјединила како похвалу оних који су правилно поучавали речи по божности (тј. православном исповедању), тако и одбацивање оних чије је учење неправославно. Према томе, побринимо се и за једно и за друго: покажимо веру кроз дела и кроз веру задобијмо корист од свога труда.

Рђаве страсти и безбожност не само да припремају једно друго, него су и међусобно слични. То ћу укратко да разјасним вашој љубави, говорећи о онима који су се појавили у наше време, а размишљају другачије од нас. Као што је Адам од Бога добио власт да куша од сваког дрвета у рају па ипак тиме није био задовољан него је, убеђен саветом оне змије, зачетника зла, јео од јединог дрвета за које му је било заповеђено да га се не дотиче. Тако је, може се рећи, и са оним добрим даровима Божијим, уистину достојним Његовој љубави, које је Он пружио свакоме ко жели да им буде причастан. За ове дарове је, како је неко рекао, карактеристично следеће: "Обожени ће по благодати бити удостојен свега онога што је Бог, осим истоветности са Богом по суштини."[1] Постоје, међутим, неки људи који уче да смо и ми причасни самој надсуштаственој суштини Божијој, и тврде да је се она (суштина Божија) може именовати на одговарајући начин. Подражавајући ону змију, зачетника зла, ови људи искварено тумаче и искривљују речи Светих, баш као што је она (змија) учинила са речима Божијим. Ми смо, међутим, од Господа примили силу да стајемо на змије и шкорпије и на сву силу вражију и лако ћемо разорити свако њено лукавство и замку, било да је усмерено против благочашћа или против благочестивог начина живота. Тако ћемо се у свему показати као победници и задобићемо небеске и непропадљиве венце праведности у Самоме Христу, непоткупљивом Судији и Дародавцу Који нам даје награду, 14. а Којем припада свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1.    Св. Максим Исповедник, Таласију, 22, РG 90, 320.

СВЕТИ ГРИОГРИЈЕ ПАЛАМА О ПОСТУ

О посту

Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву.

Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу - кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15).

Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме... изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3) - Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12).

Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност.

Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи:

Уђи у собу своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6).

Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац - пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошцима (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: У црквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем.

То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18).

О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: "Примили сте своју награду током свога живота" као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у животу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу.

Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и са наследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо.

Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници.

У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску.

Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.

Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

ПЛОД ПОСТА

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли - резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: "Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља". Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности - васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: "Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела".

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату "стоструко" у Царству Небеском.

 Извор

УЗ ЧАСНИ ПОСТ: ЖИВОТ БЕЗ ХРИСТА - ЖИВОТ У СВЕТУ МЕЛАНХОЛИЈЕ

Када не живиш са Христом тада живиш под влашћу меланхолије, у тузи, у грчу и немиру, у жалости – не живиш више правилно. Тада се и у организму појављују аномалије. Духовно стање утиче и на тело, на ендокрине жлезде, јетру, жуч, панкреас, желудац. Чуо сам, како кажу „да би био здрав, попи изјутра млеко и поједи понеко јаје, мало маслаца и два-три двопека“.  Није то баш тако. Ако желиш да живиш исправно, ако заволиш Христа, све ће бити добро уз једну поморанџу и једну јабуку. Велики лек за све јесте препустити се Христу и Њему служити. Тада се све исцељује. Све почиње да функционише правилно. Љубав Божија све мења, преиначује, освећује, исправља, преображава, пресушаствљује. Наша убога душа ће се веома утешити ако будемо чезнули за Господом. У том случају нећемо се бавити свакодневним и приземним стварима – бавићемо се само духовним, вишим стварима. Живећемо у духовном свету. А када живиш у духовном свету – живиш у другачијем свету. У свету у којем се пријатно осећаш и за којим чезне твоја душа. При том, међутим, ниси равнодушан ни према другом човеку, своме ближњем. Желиш да и он нађе спасење светлост, освећење. Желиш да сви уђу у Цркву.   

Св. Порфирије Кавсокаливит

КРОЗ ЧАСНИ ПОСТ

СУБОТА

Приступили смо ка чаши Господњој и били на Његовој вечери: „Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже!“ Велики је дан данас за Господа! Преславно је славље на небу! Нема града, ни села, ни дома где није било причесника. По целом пространству Русије, на југу и на истоку - колико је само лица, обучених у белу одећу оправдања, окусило од божанственог живота и сјединило се са Господом! Обновило се тело Господње - тело Цркве, и обукло у њему својствену славу, сакривену од очију људских, но видљиву за очи анђелске. Поклонили су се анђели Прворођеноме када је био уведен у васељену у сили својој; сада су му се, пак, поклонили стога што се васељена сада Њему самоме приводи. Поклонили су се и запевали: Престо је Твој Боже, у векове векова; жезал правде је жезал Царства Твога. Заволео си правду и омрзао безакоње (Пс.44,7-8).

Свети Теофан Затворник

Понекад усред ноћи, док се људски род налази погружен у сан, изненада бива велика бука на небу и страшна грмљавина и страховите муње праћене земљотресом. И они који спавају одједном доспевају у ужас. Тако ће и у онај час, слично најхитријој муњи која неочекивано страши сву земљу, страшно затрубити труба са неба и пробудити оне који спавају и васкрснути умрле од [почетка] века. Ово небо и силе небеске ће се покренути (Мт.24,29) и сва земља ће се, као вода у мору, усталасати од славе Његове. Јер, страшан огањ ће ићи пред лицем Његовим, чистећи земљу од безакоња која су је оскрнавила. Ад ће отворити своја вечна врата, смрт ће се укинути, а иструлели прах људске природе ће оживети чувши трубни глас. Тада ће се зарадовати праведници и развеселити преподобни. Савршени подвижници ће бити утешени за труд свога подвига. Мученици, апостоли и пророци ће се увенчати. Блажен је онај ко се удостоји да у тај час буде са славом узнесен на облацима у сретање бесмртном Женику (1.Сол.4.17). Свако ће тамо полетети у висине сразмерно са овдашњим развићем својих крила. По мери овдашњег очишћења свога ума свако ће тамо видети славу Његову. И по мери своје љубави према Њему свако ће се тамо наситити Његовом љубављу.

Присетио сам се оног часа и - задрхтао. Помислио сам на Страшни суд и - ужаснуо се. Помислио сам на рајско весеље и, уздахнувши, заплакао. И плакао сам све док ми није понестало сила за плакање, будући да сам у лењости и расејаности провео своје дане, и у нечистим помислима проживео своје године. И нисам схватио како су они прохујали, нисам осетио како су протекли. Дани су се умањили, а моја безакоња су се умножила. Авај! Шта ћу радити у час када ме окруже познаници који су ме прослављали видећи ме у побожном чину, иако сам у унутрашњости био пун безакоња и нечистоте, заборављајући на Господа који испитује срца и утробе. Тамо влада истински стид. Јадан је онај ко тамо буде постиђен. Преклињем те, ради милости твоје, о Човекољубиви и Благи, немој ме ставити на леву страну, где се налази јарад која те је веома огорчила, и немој ми рећи: Не познајем те, већ ми, по своме милосрђу, дај непрекидне сузе, скрушеност и смиреност у срцу. Најзад, очисти ми срце како би постало храм твоје благодати.

Преподобни Јефрем Сирин

Онај који је неразуман, вођен страстима, с једне стране, када је гоњен узбуђује се гневом и без расуђивања хита да побегне од братије, с друге пак стране када се распаљује похотом, тада раскајавши се, опет прибегавајући састаје се с њима. А разуман у оба случаја чини супротно: јер у случају гнева, одсекавши узроке узбуђења, ослобађа себе огорчења према братији, а у случају похоте, уздржава се од неразумних чежњи и сусрета.

Ако хоћеш да не отпаднеш од љубави по Богу, то не допусти нити да брат твој заспи огорчен на тебе, нити ти да заспиш огорчен на њега; него иди помири се са братом својим, и дошавши приноси Христу са чистом свешћу дар љубави кроз усрдну молитву. 

Свети Максим Исповедник

КРОЗ ЧАСНИ ПОСТ - МИСЛИ - Теби је дато време за покајање, а ти не бринеш о покајању

ПЕТАК

 Господ се противи гордима, а смиренима даје благодат (Прич.3,34). Особито се присети ових речи када кренеш на исповест. Ништа тако као гордост не веже језик да каже: "Грешан сам". Смири се пред Господом, не поштеди себе, не убој се лица

људског. Откриј своју срамоту да би се умио, покажи своје ране да би се исцелио, кажи све неправде своје да би се оправдао. Што безосећајнији будеш био према себи, већу ће сажаљивост Господ на теби пројавити, те ћеш отићи са слатким осећањем помиловања. То и јесте благодат Господа нашег Исуса Христа, која се даје онима који себе смиравају искреним исповедањем својих грехова.

 Свети Теофан Затворник

Теби је дато време за покајање, а ти не бринеш о покајању. Зар ћеш смрти рећи: „Сачекај! Дај ми времена да се покајем“. Отрезни се, вољени, отрезни се. Последњи час ће као замка наићи на тебе. Тада ћеш у ужасу почети да вапијеш: „Авај! У расејаности су протекли дани моји. У неумесним помислима сам проживео своје време“. Међутим, каква ће ти бити корист да тако помишљаш у часу смрти с обзиром да ти се више не дозвољава да останеш у овом веку? Стога се боље сада удуби својим умом у ове речи, те према њима уреди свој живот.

Ко се неће расплакати, ко се неће ожалостити, ко се неће ужаснути због тога што Владика васељене и сам и преко својих слугу - пророка и апостола проповеда и вапије, а нема оних који слушају? „Обед је уготовљен,- узвикује Господ. Јунци моји и храњеници су поклани (Мт.22,4). Женик са славом и сјајем седа у брачни дворац и са радошћу прима оне који долазе. Врата су отворена и слуге изјављују своје усрђе.Журите да уђете док су врата још отворвна. Иначе ћете остати напоље и нико вас неће моћи увести унутра“. Па ипак, нема никога да разуме. Нико не улаже старање. Лењост и бриге овога века су, слично ланцима, оковале наш ум. Божанствена Писма ми правилно исписујемо и читамо, али не желимо да их правилно слушамо, будући да нам није угодно да испунимо оно што нам се у њима заповеда.

Преподобни Јефрем Сирин

Који се боји Господа за сабеседника има увек смиреноумље и кроз његова подсећања достиже у божанску љубав и благодарност. Јер се сећа (свог) ранијег светског живота и разноврсних својих погрешака и искушења која су му се десила од младости његове, и како га је Господ од свега тога избавио (ср. II Тим. 3, 11) и превео га из страсног живота у живот по Богу. И са тим страхом прима и љубав, благодарећи непрестано са дубоким смиреноумљем (Бога), добротвора и управитеља живота нашег.

Не прљај ум свој задржавајући у себи помисли похоте и гнева, да не би, отпавши од чисте молитве, упао у дух унинија.

Ум се лишава смелости према Богу онда, када постаје сабеседник злим и нечистим помислима. 

Свети Максим Исповедник

МИСЛИ У ЧАСНОМ ПОСТУ

ЧЕТВРТАК

Бој се Бога и удаљавај се од сваког зла (Прич.3,7). Врхунац твоје побожности нека се састоји у зацарењу страха Божијег и укорењивању тврде намере да се уклањаш од сваког зла, па макар те то коштало чак и живота. Немој се задовољавати само спољашњим изгледом побожности, него се побрини о својој унутрашњости: уђи у себе и гледај начин свог мишљења, тј. да ли је сагласан са нелажним речима Божијим; погледај на своје склоности и расположења, тј. да ли су онаква каква од тебе Господ очекује у Јеванђељу; погледај на читав свој живот, тј. да ли је у свему сагласан са заповестима Божијим. И онда све богопротивно оплачи и замрзни, одлучивши да се више на то не враћаш. Учинивши тако - бићеш премудар.

Свети Теофан Затворник

Војници живота, војујте крепко и не сустаните веровати у победу. Победа се даје оном, чије око неуморно гледа у њу. Ко помисли на пораз, победа му се губи из вида, и он је не налази више. Малена звезда у даљини, што од истрајног погледа расте и приближује се!

Живот је победа, децо моја. Војници Живота, војници су победе.

Стражарите будно, да ниједан непријатељ не ускочи преко зида у ваш град. Ускочи ли један, град је изгубљен. Само једна змија увукла се у Рај, и Рај се претворио у Пакао.

Гле, једна кап отрова у пуно тело крви, и лекари проричу смрт!

Није важно убити непријатеља ван града колико не пустити га у град.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Шта вам вреди, ако свет освојите, и свет вам заузме место душе? Заиста, свет ће остати, али душе ваше не ће бити. Плашљива је тица душа, и ако мало мало пепела баците на њу, она прне и отима се да побегне.

Скупља је душа од света, - боље, дакле, освојите душу него свет. Вернији је савезник душа него свет, - боље, вежите савез с душом. Богатија је душа од света, - боље, остављајте своје благо у њу. Моћнија је душа од света, - боље, правите од ње своју тврђаву. Здравија је душа од света, - боље, тражите здравља у њој. Лепша је душа од света, - боље, узмите њу за невесту. Плоднија је њива душе него свет, - боље, трудите се око ње.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Не изгоните ђавола ђаволом. Јер увек ћете имати ђавола у кући. Него изгоните ђавола Богом. И ђаво ће побећи, а Бог ће остати.

Не војујте огњем против огња. Јер ћете учинити огањ сувише великим, и сагореће и ваша кућа, поред куће вашег непријатеља. Него водом војујте против огња, и угасићете га.

Не дижите смрт против смрти, јер ћете повећати њиву смрти. Него дижите живот против смрти, и смрт ће узмаћи као сенка пред сунцем.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Ваш циљ ваше је и оружје. Ако за Живот војујете, од Живота и очекујте венац славе.

Немојте имати два циља, нити двојаког оружја. Када је циљ живот, живот је и оружје. Када је циљ смрт, смрт је и оружје.

Нити тражите награду с две стране. Јер друга је страна смрт.

Нити служите два господара. Јер другоме господару име је смрт.

Све жртвујте за Живот, и све очекујте од Живота. И Живот ће вам дати све.

Ко освоји Живот, ваистину освојио је најбогатији град У свима световима.

И наћи ће у том граду више блага него што око може прегледати, и срце пожелети, и сан сањати.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Молитве на језеру, Свети Владика Николај Велимировић

МИСЛИ У ЧАСНОМ ПОСТУ: НЕ ЗАТРПАВАЈТЕ СРЦЕ СВОЈЕ У ИМАЊЕ ЗЕМАЉСКО

Не затрпавајте срце своје у имање земаљско, јер ће под земљом иструлити. Поклоните срце своје Богу, - дар дародавцу, и ваше имање биће вам безопасни роб у место опасног господара.

Не дајите цело срце своје сродницима, јер ови ће га појести, - и остаће гладни.

Него подајте срце своје Духу Светом, и Он ће нахранити сроднике ваше богатијом храном. Тако ће сродници ваши бити сродни вама не само докле вас крв и тело вежу, него докле вас Дух Свети веже. А Дух нема других веза до вечних.

Душо моја окајана, бирај. Или волиш бити или имати. Ако волиш бити, твоје имање неће износити мање од Божјег. Ако волиш имати, твоје биће неће бити веће од месеца на дну језера.

Сине Божји, помози души мојој, да се не превари, и не избере пропаст.

Молитве на језеру, Свети Владика Николај

МИСЛИ У ЧАСНОМ ПОСТУ

Свети Василије Велики

Ми смо избачени из раја стога што нисмо постили. Постимо, дакле, да бисмо се поново вратили у њега. Зар не видиш даје Лазар помоћу поста ушао у рај (Лк.16,20-31)? Немој подражавати Евину непослушност, немој опет за саветника прихватати змију која ти предлаже да једеш, бринући се о телу. Немој се изговарати болешћу и слабошћу тела, будући да оправдања не изговараш мени, него Свезнајућем. Кажи ми да ли можда ниси у стању постиш. Међутим, ти можеш читавог живота да се преједаш и да бременом онога што си појео уништаваш тело. Врло добро знам да лекари болесницима не налажу разнолику храну, него избегавање јела и гладовање. Ако можеш једно, како се изговараш дане можеш друго? Шта је лакше за утробу: да проведе ноћ после умереног јела или да лежи обремењена обиљем хране (боље речено, не да лежи, него да се преврће, с обзиром да је преоптерећена и узнемирена)? Зар ћеш рећи да је кормиларима лакше да спасу лађу када је натоварена товаром, неголи када је добро опремљена и лагана? Лађу која је преоптерећена преплавиће и мали таласи. Међутим, уколико је на њој одговарајућа тежина товара, она се лако креће по таласима и ништа је не спречава да се одржи високо изнад воде. И људска тела, обремењена непрестаним преједањем, лако бивају савладана болестима. Међутим, ако се користи једноставна и лака храна, зло које се очекује од болести избегава се као подизање непогоде, док се већ присутне тегобе одбијају као налет буре. Тврдећи да болесницима више приличи наслађивање, неголи умерена храна, ти се држиш мишљења да је мировање теже од бежања и да је спокојство теже од борбе. Сила која устројава живот лако прерађује оно што је умерено и скромно, чинећи да га усваја онај ко се храни. Међутим, не будући у стању до краја свари скупоцена и разнолика јела, она их претвара у разнолике болести.

Свети Василије Велики

Ако призовеш премудрост и разуму даш глас свој, и осећање призиваш великим гласом, разумећеш страх Господњи и наћи ћеш познање Божије (Прич.2,3-5). Страх Господњи је корен богоугодног живота. Када приђе страх Божији, као творачка сила, све у теби преустројава и обнавља прекрасан поредак - козмос духовни. Међутим, како стећи страх Божији? Он је већ у теби, али је заглушен. Ти га, пак, васкрсни. Зарад тога дај глас разуму и отвори срце своје за примање савета истине. До сада разум није долазио до речи: био је у ропству и није смео да говори здраве речи. Стога га пусти нека сада говори. Он ће почети да говори о Божијем сведржитељству, које и тебе држи и које може у сваком тренутку да те напусти; затим ће говорити о Божијој свудаприсутности и свезнању, којим Он у теби све види и гневи се на тебе за све зло у теби; па о Божијем правосуђу, које је готово да те одмах накаже, али се устеже због милости; па о смрти, која је у сваком тренутку готова да те шчепа и преда суду и казни. Слушај и приводи срце своје у осећање тих истина. Ако за њих разбудиш своје осећање, и страх Божији ће ти прићи. Ето зоре живота.

Свети Теофан Затворник

ЧИСТА НЕДЕЉА, НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА - МИСЛИ У ЧАСНОМ ПОСТУ

ЧИСТА НЕДЕЉА, НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА 

(грч: Κυριακή της Ορθοδοξίας), прва недеља Васкршњег поста, слави победу над иконоборцима и успомену на поновно успостављање поштовања икона 843. године, у време царице Теодоре и Патријарха Методија, а после гоњења икона у VIII и IX веку. 

Праведни Мојсије

Међутим, празник посвећен враћању икона установљен је нешто касније, јер је још у IX и X веку прва недеља поста била посвећена старозаветним пророцима Мојсију, Арону и Самуилу. Успомена на њихово празновање још и данас је сачувана у српском народу, јер неки Срби славе Св. Мојсија као Крсну славу у Недељу Православља, а неки 4. септембра. У неким Православним црквама у Недељу Православља врши се Чин православља с литијом у којој се носе иконе.

Народни обичаји

Понегде се ова недеља назива и Тодорова, Теодорова, Тудорова недеља. Првих дана Чисте недеље се не пале огњишта и жене ништа не кувају, него се једе раније спремљена храна. Првих дана мушкарци једнониче, тј. ништа не једу у току дана док се не смркне. До четвртка се не користи кашика, девојке не носе никакав накит, нигде се не игра и не пева. Увече је сва породица на окупу, а деца кокају кокице, што је многима једина вечера. У селима око Пчиње се каже да се не ваља јести све док не изађе звезда Караванка. На Чисти понедељак, женска чељад спрема и чисти кућу, деца и одрасли се купају, шишају и брију.

Међу Црногорцима из племена Куча распрострањен је обичај да изјутра на вратима осване крст од теста за који деца говоре да га је ту оставила баба Коризма. Она се јавља у причама око Васкршњег поста и у другим местима, и обично са њом плаше децу, јер она пази која деца се не држе правила поста и нед неко поједе нешто мрсно, одмах га купи и односи у неку страшну рупу. По другој верзији, тамо где деца прекрше пост, искаче баба Коризма и трпа сву децу у врећу и односи у пећину. Родитељи могу да откупе децу тек на Васкрс, и то ако донесу гомилу шарених јаја. Коризма је очигледно персонификација самог Васкршњег поста која родитељима служи да лакше објасне деци правила понашања у време поста.

Први ко уђе у кућу на Чисти понедељак назива се „квочка“. У Републици Српској ту особу посаде „на легало“, простру сламу поред огњишта, па је часте куваном ракијом и погачом. На Чисту среду (Пепељаву среду) је обичај да се иде у кућу која је добила принову. У неким местима Црне Горе вече уочи Пепељаве среде, мајке деци на челу направе мали крстић од пепела.

У јужној Србији на првопосни четвртак - Чисти четвртак, праве се посебни „колачи“ који се дају стоци на Теодорову суботу. У тај дан се уговарају свадбе које ће бити тек после Васкрса. У планинским крајевима чобани славе овај дан као свој празник.

Извор

УТОРАК

Чита се о стварању, првобитном стању, паду и обећању спасења у Господу нашем Исусу Христу. Пази и поучавај се! Сада је за тебе време твоје обнове. Припадни Господу и Он ће ти подарити светлост која ће просветити твоју греховну таму, поставити основу за твоје колебљиве мисли и жеље грехољубивог срца твога - благу намеру да чврсто и непоколебиво Њему служиш, успоставити копно и море: свему ће у теби дати своје место. Тада ћеш почети да рађаш, у почетку траву, зелен и дрвеће - зачетке врлина, а затим и жива створења - савршено духовна и богоугодна дела, док се, на крају, у теби не обнове образ и подобије Божије, које си имао на почетку. Све ће то да ти учини Господ за ових шест дана духовног делања твоје побожности, уколико их будеш проводио са пажњом, страхом Божијим и скрушењем срца.

Свети Теофан Затворник

Из беседе о Великом посту

Намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,17). Наведена изрека те позива тајинствима. Онај ко се маже, у ствари се миропомазује, а ко се умива - упражњава очишћење. Примени исти закон и на унутрашње удове и опери душу од греха. Помажи главу светим помазањем како би постао причесник Христов. На тај начин приступи посту. Немој помрачивати лице своје као лицемер. Лице се помрачује када се унутрашње расположење засењује притворном спољашњом маском, прикривајући се лажима као завесом. Лицемер [тј. глумац] је онај ко у позоришту показује туђе лице: будући слуга, он много пута показује лице господара и будући обичан грађанин - често се представља као цар. Слично је и у овом животу: многи на сцени сопственог живота глуме као у позоришту, једно носећи у срцу, а друго јавно показујући људима. Дакле, немој правити тужан израз лица. Показуј се онаквим какав си. Немој се претварати да тугујеш, ловећи себи славу, тј. показујући се уздржљивим. Нема никакве користи од доброчинства које се оглашује трубом. Нема користи ни од поста који је јаван. Оно што се показује не доноси плодове који ће се очувати до будућег века, већ пропада услед људске похвале. Дакле, радосно притекни дару поста. Пост је древни дар. Он не стари и не застарева, него се увек обнавља и бива у пуном процвату.

Свети Василије Велики