ТУГА

Није мали наш подвиг у борби са духом туге, јер он баца душу у погибељ и очајање. Ако нам ко од људи нанесе жалост, треба је претрпети добродушно и молити се за онога ко је то учинио,насигурно знајући да све што нам се догађа не бива без Промисла Божијег и да све што нам шаље Бог, шаље нам на корист и на спасење душа наших.

А нама, ако то и не изгледа корисно у садашње време, онда ће се касније јасно показати да нам је уистину корисно не оно што сами желимо, већ оно што Бог уређује. Зато не треба да се усхићујемо људским хтењима, већ да свом душом верујемо да око Господње све види, да без Његове воље ништа не може да нам се догоди, и да нам Он шаље искушења по својој доброти, да бисмо, пошто их претрпимо, примили венце од њега.

Без искушења нико никада не може да добије венце; зато, будући искушавани, захваљујмо за све Богу - Благодатељу и Спаситељу нашем. "Уста увек благодарна", каже Свети Исак, "удостојавају се Божијег благослова и у благодарно срце улази благодат".

На сваки начин треба да се уздржавамо од роптања на оне који су нас увредили; јер овај Свети Отац каже да Бог трпи све човекове немоћи, али онога који увек ропће, неће оставити некажњеног.

А тугу због грехова, корисну нам у покајању, неопходно је имати, али само са истинском надом на Бога и потпуним уверењем да нема греха који би победио милосрђе Божије, које све прашта онима што се кају и моле се. Та туга је помешана с радошћу, чини човека усрдним у сваком добру и трпељивим у свакој болести: јер жалост која је по Богу, рекао је Апостол, доноси покајање за спасење, за које се не каје.

А тугу супротну овој жалости - тугу која се рађа од демона, треба на сваки начин изгонити из срца, као и остале зле страсти, изгонити је молитвом и читањем, као и разговорима са духовним људима. Јер туга која није по Богу, постаје корен сваког зла; и ако дуже буде у нама, да скоро поприми вид безнађа, преобративши се у очајање, чини душу опустошеном и суморном, слабом и нетрпељивом, лењом за молитву и читање.

Архимандрит Рафаил Карелин

ПРЕПОДОБНИ САМПСОН СТРАНОПРИМАЦ И АМВРОСИЈЕ ОПТИНСКИ

Преподобни Сампсон Странопримац

Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: "О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Расуђивање: Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију", то су речи блаженог Теофила Кијевског (1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих — без тога се ниједно створење људско неће спасити." Оплакивати или објављивати — како пише, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!" To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године.

Из Пролога светог Владике Николаја

Свети Амвросије Оптински – поуке и савети

Сазнање своје греховности, ако је оно од Бога, треба увек да буде пропраћено благодатном радости, а не унинијем. Игуман Теодосије (Попов) је живео у мировини у скиту Оптинске пустиње. Он је већ достигао велику висину духовног живота, али демони су га често нападали кроз помисли унинија. За време једног таквога искушења отац Теодосије је готово пао у очајање. Отишао је преподобноме Амвросију Оптинскоме и плачући рекао:

- Оче, помози – изгибох! Свиња сам ја, а не монах: колико година носим мантију, а у мени нема ништа монашког. Једино што је за мене је – свиња!

Насмешио се старац Амвросије својим кротким осмехом, ставио је руку на раме наклоњеном пред њим игуману и рекао:

- Тако и мисли, мисли тако о себи, оче игумане, до саме своје смрти. Али доћиће и то време, када ће се о мени и о теби, свињама, још и писати!

Ове речи су се показале пророчким: о животу и духовним подвизима преподобног Амвросија и игумана Теодосија на усавршавање следећих нараштаја биле су написане књиге. Тако прославља Господ праведнике, који су заиста сматрали себе великим грешницима.

О чамотињи

То је један од тежих крстова духовних, који се шаљу онима који желе да се спасу, а понекад и онима који не желе. Ваша чамотиња израста из тешкоћа које вас окружују и онемогућавају испуњавање жељенога. Неку радост у чамотињи налазите у мисли о смрти зато што вам се чини да је у њој избављење од многих ваших тегоба. Али када бисмо ми знали у потпуности какво мучење подносе с оне стране гроба они који нису добили милост Божју, и ми бисмо радо поднели сваку тегобу спољашњу и унутрашњу. Ако већ за сваку ствар треба да се молимо Богу "нека буде воља Твоја", онда је то од свега примереније када је у питању наш живот, који нам је дарован ради достизања вечнога спасења. Ако се неко у потпуности не ослања на вољу Божју или њој не предаје, него себи дозвољава неке привидне добре жеље, он ће временом упадати у малодушје и нетрпљење, ради избегавања чега било Доротеј саветује да мислимо овако: "Хоћу, ако буде".

Жалите се на чамотињу и тугу.

Такво стање душе бива од два потпуно различита узрока, а понекад, и од међусобно помешаних узрока. Туга која настаје из духовних узрока Апостол назива веома корисном: "Туга која је по Богу", каже он, "покаја- ње нераскајано на спасење окреће". "Нераскајано" - значи ако се човек не окреће натраг од покајања и благочестивог живота. Овој тузи штети смућење које потиче од танане гордости и очајање које на нас наводи враг наш. Туга, пак, из световних разлога настајућа, веома је штетна. Она, по речима Апостоловим, "смрт доноси" не само душевну него, понекад и телесну, ако јој се човек много предаје, напустивши уздање у Бога. Тугу световну производе три узрока: "похота плоти, жеља очију и гордост житејска", који по речима Апостола нису од Бога него од овога света. Та три узрока, мешајући се, рађају један јединствени узрок, ако човек против њих чврсто не устане, него се обазире натраг, видећи светољупце како, наизглед благују. Мешовити узрок туге појачава, пак, ревност не по разуму у стварима духовним, када човек не може да се задржи у границама смирења него окреће на свађу. Апостол Јаков пише: "Где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар".А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна пуна милости и добрих плодова, која се не гради паметном и која није лицемерна". Која се не гради паметном - значи која не осуђује. Они који себе сматрају умешнима људима који разумеју боље од других склони су осуђивању. Ето ја, скудоумни, поводећи се жељом да користим ближњему, заборављајући сопствену бескорисност, указао сам вам на узроке, који на човека наводе тескобу душевну, не ради обличења него срдачно желећи вам избављење од неистрпне туге, која трује живот ваш. Сами проникните и размотрите из чега више произлази мука духа вашега, и призивајући са смирењем и вером помоћ Божју, постарајте се да одстраните лоше поводе и узроке. Није узалуд Апостол рекао: "Трпљењ је потребно и, вољу Божју сатворивши вечни ћемо живот задобити". Да, не мало трпљења и разумевања треба да бисмо безбедно прошли стрмен са обе стране - где са једне, човека искушава танана љубав према овоме свету и бреме плоти, а са друге - ревност не по разуму, која доводи до свађе. А све то лишава мира душевног, оптерећује, мучи, смућује. Господе, помози, заступи, спаси и помилуј! Помилуј јер смо немоћни! Враг, пак, који се против нас бори, бездушник и добра мрзитељ, "као лав ричући ходи, тражећи кога ће да прогута". Но нека се изјалови његово сплеткарење.

Извор: "Између страха и наде"
писма хришћанима у свету