ПРЕПОДОБНИ САМПСОН СТРАНОПРИМАЦ И АМВРОСИЈЕ ОПТИНСКИ

Преподобни Сампсон Странопримац

Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: "О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Расуђивање: Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију", то су речи блаженог Теофила Кијевског (1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих — без тога се ниједно створење људско неће спасити." Оплакивати или објављивати — како пише, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!" To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године.

Из Пролога светог Владике Николаја

Свети Амвросије Оптински – поуке и савети

Сазнање своје греховности, ако је оно од Бога, треба увек да буде пропраћено благодатном радости, а не унинијем. Игуман Теодосије (Попов) је живео у мировини у скиту Оптинске пустиње. Он је већ достигао велику висину духовног живота, али демони су га често нападали кроз помисли унинија. За време једног таквога искушења отац Теодосије је готово пао у очајање. Отишао је преподобноме Амвросију Оптинскоме и плачући рекао:

- Оче, помози – изгибох! Свиња сам ја, а не монах: колико година носим мантију, а у мени нема ништа монашког. Једино што је за мене је – свиња!

Насмешио се старац Амвросије својим кротким осмехом, ставио је руку на раме наклоњеном пред њим игуману и рекао:

- Тако и мисли, мисли тако о себи, оче игумане, до саме своје смрти. Али доћиће и то време, када ће се о мени и о теби, свињама, још и писати!

Ове речи су се показале пророчким: о животу и духовним подвизима преподобног Амвросија и игумана Теодосија на усавршавање следећих нараштаја биле су написане књиге. Тако прославља Господ праведнике, који су заиста сматрали себе великим грешницима.

О чамотињи

То је један од тежих крстова духовних, који се шаљу онима који желе да се спасу, а понекад и онима који не желе. Ваша чамотиња израста из тешкоћа које вас окружују и онемогућавају испуњавање жељенога. Неку радост у чамотињи налазите у мисли о смрти зато што вам се чини да је у њој избављење од многих ваших тегоба. Али када бисмо ми знали у потпуности какво мучење подносе с оне стране гроба они који нису добили милост Божју, и ми бисмо радо поднели сваку тегобу спољашњу и унутрашњу. Ако већ за сваку ствар треба да се молимо Богу "нека буде воља Твоја", онда је то од свега примереније када је у питању наш живот, који нам је дарован ради достизања вечнога спасења. Ако се неко у потпуности не ослања на вољу Божју или њој не предаје, него себи дозвољава неке привидне добре жеље, он ће временом упадати у малодушје и нетрпљење, ради избегавања чега било Доротеј саветује да мислимо овако: "Хоћу, ако буде".

Жалите се на чамотињу и тугу.

Такво стање душе бива од два потпуно различита узрока, а понекад, и од међусобно помешаних узрока. Туга која настаје из духовних узрока Апостол назива веома корисном: "Туга која је по Богу", каже он, "покаја- ње нераскајано на спасење окреће". "Нераскајано" - значи ако се човек не окреће натраг од покајања и благочестивог живота. Овој тузи штети смућење које потиче од танане гордости и очајање које на нас наводи враг наш. Туга, пак, из световних разлога настајућа, веома је штетна. Она, по речима Апостоловим, "смрт доноси" не само душевну него, понекад и телесну, ако јој се човек много предаје, напустивши уздање у Бога. Тугу световну производе три узрока: "похота плоти, жеља очију и гордост житејска", који по речима Апостола нису од Бога него од овога света. Та три узрока, мешајући се, рађају један јединствени узрок, ако човек против њих чврсто не устане, него се обазире натраг, видећи светољупце како, наизглед благују. Мешовити узрок туге појачава, пак, ревност не по разуму у стварима духовним, када човек не може да се задржи у границама смирења него окреће на свађу. Апостол Јаков пише: "Где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар".А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна пуна милости и добрих плодова, која се не гради паметном и која није лицемерна". Која се не гради паметном - значи која не осуђује. Они који себе сматрају умешнима људима који разумеју боље од других склони су осуђивању. Ето ја, скудоумни, поводећи се жељом да користим ближњему, заборављајући сопствену бескорисност, указао сам вам на узроке, који на човека наводе тескобу душевну, не ради обличења него срдачно желећи вам избављење од неистрпне туге, која трује живот ваш. Сами проникните и размотрите из чега више произлази мука духа вашега, и призивајући са смирењем и вером помоћ Божју, постарајте се да одстраните лоше поводе и узроке. Није узалуд Апостол рекао: "Трпљењ је потребно и, вољу Божју сатворивши вечни ћемо живот задобити". Да, не мало трпљења и разумевања треба да бисмо безбедно прошли стрмен са обе стране - где са једне, човека искушава танана љубав према овоме свету и бреме плоти, а са друге - ревност не по разуму, која доводи до свађе. А све то лишава мира душевног, оптерећује, мучи, смућује. Господе, помози, заступи, спаси и помилуј! Помилуј јер смо немоћни! Враг, пак, који се против нас бори, бездушник и добра мрзитељ, "као лав ричући ходи, тражећи кога ће да прогута". Но нека се изјалови његово сплеткарење.

Извор: "Између страха и наде"
писма хришћанима у свету

НЕ ОД ОВОГ СВЕТА

ЈЕДНОСТАВНОСТ

Будите  смирени и остаћете целовити.

Повијте се и  усправићете се.

Понашајте се искрено и

 држите се једноставности.
Лао Це

Кад је једном приликом, 1977. године седео у трпезарији са браћом и сестрама у Христу, отац Серафим је говорио о једноставности. И пре обраћења у хришћанство, он се упознао са овом врлином у делима прехришћансих мудраца Кине који су, посматрајући и размишљајући о поретку створеног света, дошли до закључка да су једноставност и смиреност „небески пут“. 

Преподобни Серафим Роуз

У Богочовеку Исусу Христу он је пронашао оваплоћење овог „Пута“, чуо је позив: „Заиста вам кажем,ако се не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мат.18,3)

„Незнабожачки кинески филозоф Лао Це учио је да најслабије ствари побеђују оне најјаче“ – говорио је отац Серафим браћи и сестрама. „У нашем манастиру имамо за то један пример: храстови, који су веома чврсти и несавитљиви, увек падају и ломе се, док борови, по природи савитљивији, далеко ређе падају пре него што се заиста осуше.“

Исто можемо видети и у људском животу. Особа која верује у нешто толико снажно да је спремна да вам „одсече главу“ ако се са њом не сложите, управо таквим поступком показује своју слабост. Она је толико несигурна у себе да мора и вас да преобрати...Кад знате да сте у праву, онда не приморавате и не ћушкате друге.

Потреба да се буде у праву је, такође, спољашња страна хришћанства. То је важно, али није од пресудног значаја. Најважније је срце и оно мора бити меко и топло. Ако не поседујемо такво срце, морамо га тражити од Бога, приморавајући себе да чинимо оно чиме га можемо задобити. Најважније од свега је да видимо да га немамо – ДА СМО ХЛАДНИ. Због тога нећемо веровати нашем разуму и нашем расуђивању, према којима морамо имати помало „опрезнији“ став. Ако будемо тако поступали, ако будемо ушли у светотајински живот Цркве и примимо Божију благодат, онда ће нас Бог сам просветљавати....

Једноставност је једна од ствари које нам могу помоћи.Она може постати део нас ако се у срцу молимо Богу да нам је подари. Ако не сматрамо да смо баш толико паметни. Ако, на пример, кад се постави питање „Да ли је могуће насликати Бога Оца?“ ми одмах не скочимо и кажемо: „О, то је овако – и то је одлучено на том и том сабору, број тај и тај“.

Или ћемо, будући да верујемо да смо у праву, морати да све друге искључимо из расправе, а том случају ћемо врло ниско пасти, или ћемо се зауставити и помислити: „Добро, па ја можда и не знам најбоље ове ствари.“ Уколико више усвајамо овај последњи начин размишљања, утолико више ћемо бити заштићени од духовних опасности.

Прихватите са једноставношћу веру коју сте примили од Отаца. Ако познајете неког простодушног свештеника, захвалите Богу за то. Сетите се да, пошто сте толико сложени, интелектуални и ћудљиви, можете пуно научити од такве једноставности. Што више будете узрастали у православљу, читањем, упознавањем нових људи,више ћете бити у стању да препознате „свој пут“ на широком пољу православља, и почећете да увиђате толико паметних ствари које вам у почетку и нису изгледале паметне. Чак иако људи који се баве овим стварима нису толико оштроумни, ипак Бог руководи Црквом. Знамо да је Он са Црквом до краја, и зато нема потребе да се прелази граница, да се иде у отпадништво или јерес. Ако следимо једноставан пут – да не верујемо сопственом расуђивању, трудећи се истовремено да што је могуће више схватимо како је наш ум, без топлог срца, слабо оруђе – онда ће православна философија живота почети да се у нама образује.“

Одломак преузет из "Православног пута" бр. 21, 2003. год.

Свети Јован Кронштатски о молитви

У молитви свака реч треба да се изговара од срца са силом која се налази у свакој од њих, као што се и лекови узимају према даној им од Творца одговарајућој лековитој сили. Уколико изгуби силу или срж лековитости, лек неће бити делотворан, већ ће само изазвати скупљање усана. Слично је и са молитвом: уколико изговарамо речи без вере у њихову силу и не осећамо срцем њихову истинитост, ми нећемо имати користи, с обзиром да истинска и плодна молитва треба да је у духу и истини. Речи молитве одговарају лековитим саставима или врстама, које имају своју силу и здружено делују исцељујуће на тело. Апотекари сакупљају силу мирисних лековитих састава, држећи их у добро затвореним теглама или другим посудама. И ми треба упорно да чувамо силу сваке речи у срцу своме (као у посуди) и да је изговарамо саобразно са силом која им одговара.

(Мој живот у Христу- Св.Јован Кронштатски)

О ПОСЛУШАЊУ

У патристичким (светоотачким) текстовима записана је прича о послушнику којега је старац саветовао сваке вечери након вечерње службе. Саветовао га је у погледу послушања и онога што треба да учини да би се спасао.
Једне вечери, старац је причајући задремао. Ђаво је тада почео да узнемирује послушника помислима и да му говори:

"Иди, јер је твој старац заспао. Зашто да и даље седиш овде? Треба и ти да се одмориш, уморан си."
"Како могу да одем, помислио је послушник, најпре морам добити старчев благослов за то!"
"Али он сада спава", говориле су му помисли. "Није важно. Бићу стрпљив."

Помисли о одласку нападале су га седам пута, али он није отишао. Неколико часова касније, кад је већ било време за јутрење, старац се пробудио и рекао му:

"Зар се још ниси одморио?"
"Нисам могао без твог благослова, старче."
"Зашто ме онда ниси пробудио?"
"Није важно, старче. Хтео сам да будем послушан и трпељив."
"Добро. Одслужимо сада јутрење, а онда ћемо се добро одморити."

Тако се и догодило. Када је након јутрења старац поново отишао на починак, видео је да се налази у одаји препуној светлости. У њој се налазио величанствен престо, на чијем је седишту било седам блиставих венаца. Старац се задивио и рекао:

"Ко зна ком преподобном и светом човеку припада овај престо, и колико је подвига морао да изврши да би се удостојио ових венаца!" Док је стајао на том месту, приближио му се један прекрасан човек и рекао:
"Чему се дивиш, старче?"
"Дивим се блиставости престола и мислим да мора припадати неком великом светитељу."
"Не", одговорио је он, "престо не припада неком великом светитељу него твом ученику!"
"То је немогуће", одговорио је старац, "он је још увек врло млад! Тек је недавно дошао, а већ се удостојио престола и венаца?"
"Сигурно! Престо му је дат од тренутка кад је начинио метанију послушања, док је седам венаца задобио прошле ноћи, супротстављајући се помислима."

Старац је потом дошао себи. Позвао је ученика (послушника) и упитао га:

"Чедо моје, какве си помисли имао јуче?"
"Никакве посебне, старче. Не сећам се чак ни да сам имао неке рђаве помисли!"
"Размисли мало боље: прегледај дан корак по корак."

Кад је детаљно испитао самога себе, послушник је рекао:

"Да, да, старче, синоћ, после вечерње, након што си заспао, седам пута ме напала помисао да те напустим и да пођем на починак. Ја сам то одбио и, као што си видео, чекао сам те."
"Добро, чедо моје, иди."

Старац је схватио да је његов послушник прошле ноћи задобио седам венаца супротстављајући се помислима.

Поуке Старца Јефрема Филотејског