ПРЕПОДОБНИ САМПСОН СТРАНОПРИМАЦ И АМВРОСИЈЕ ОПТИНСКИ

Преподобни Сампсон Странопримац

Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: "О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Расуђивање: Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију", то су речи блаженог Теофила Кијевског (1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих — без тога се ниједно створење људско неће спасити." Оплакивати или објављивати — како пише, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!" To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године.

Из Пролога светог Владике Николаја

Свети Амвросије Оптински – поуке и савети

Сазнање своје греховности, ако је оно од Бога, треба увек да буде пропраћено благодатном радости, а не унинијем. Игуман Теодосије (Попов) је живео у мировини у скиту Оптинске пустиње. Он је већ достигао велику висину духовног живота, али демони су га често нападали кроз помисли унинија. За време једног таквога искушења отац Теодосије је готово пао у очајање. Отишао је преподобноме Амвросију Оптинскоме и плачући рекао:

- Оче, помози – изгибох! Свиња сам ја, а не монах: колико година носим мантију, а у мени нема ништа монашког. Једино што је за мене је – свиња!

Насмешио се старац Амвросије својим кротким осмехом, ставио је руку на раме наклоњеном пред њим игуману и рекао:

- Тако и мисли, мисли тако о себи, оче игумане, до саме своје смрти. Али доћиће и то време, када ће се о мени и о теби, свињама, још и писати!

Ове речи су се показале пророчким: о животу и духовним подвизима преподобног Амвросија и игумана Теодосија на усавршавање следећих нараштаја биле су написане књиге. Тако прославља Господ праведнике, који су заиста сматрали себе великим грешницима.

О чамотињи

То је један од тежих крстова духовних, који се шаљу онима који желе да се спасу, а понекад и онима који не желе. Ваша чамотиња израста из тешкоћа које вас окружују и онемогућавају испуњавање жељенога. Неку радост у чамотињи налазите у мисли о смрти зато што вам се чини да је у њој избављење од многих ваших тегоба. Али када бисмо ми знали у потпуности какво мучење подносе с оне стране гроба они који нису добили милост Божју, и ми бисмо радо поднели сваку тегобу спољашњу и унутрашњу. Ако већ за сваку ствар треба да се молимо Богу "нека буде воља Твоја", онда је то од свега примереније када је у питању наш живот, који нам је дарован ради достизања вечнога спасења. Ако се неко у потпуности не ослања на вољу Божју или њој не предаје, него себи дозвољава неке привидне добре жеље, он ће временом упадати у малодушје и нетрпљење, ради избегавања чега било Доротеј саветује да мислимо овако: "Хоћу, ако буде".

Жалите се на чамотињу и тугу.

Такво стање душе бива од два потпуно различита узрока, а понекад, и од међусобно помешаних узрока. Туга која настаје из духовних узрока Апостол назива веома корисном: "Туга која је по Богу", каже он, "покаја- ње нераскајано на спасење окреће". "Нераскајано" - значи ако се човек не окреће натраг од покајања и благочестивог живота. Овој тузи штети смућење које потиче од танане гордости и очајање које на нас наводи враг наш. Туга, пак, из световних разлога настајућа, веома је штетна. Она, по речима Апостоловим, "смрт доноси" не само душевну него, понекад и телесну, ако јој се човек много предаје, напустивши уздање у Бога. Тугу световну производе три узрока: "похота плоти, жеља очију и гордост житејска", који по речима Апостола нису од Бога него од овога света. Та три узрока, мешајући се, рађају један јединствени узрок, ако човек против њих чврсто не устане, него се обазире натраг, видећи светољупце како, наизглед благују. Мешовити узрок туге појачава, пак, ревност не по разуму у стварима духовним, када човек не може да се задржи у границама смирења него окреће на свађу. Апостол Јаков пише: "Где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар".А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна пуна милости и добрих плодова, која се не гради паметном и која није лицемерна". Која се не гради паметном - значи која не осуђује. Они који себе сматрају умешнима људима који разумеју боље од других склони су осуђивању. Ето ја, скудоумни, поводећи се жељом да користим ближњему, заборављајући сопствену бескорисност, указао сам вам на узроке, који на човека наводе тескобу душевну, не ради обличења него срдачно желећи вам избављење од неистрпне туге, која трује живот ваш. Сами проникните и размотрите из чега више произлази мука духа вашега, и призивајући са смирењем и вером помоћ Божју, постарајте се да одстраните лоше поводе и узроке. Није узалуд Апостол рекао: "Трпљењ је потребно и, вољу Божју сатворивши вечни ћемо живот задобити". Да, не мало трпљења и разумевања треба да бисмо безбедно прошли стрмен са обе стране - где са једне, човека искушава танана љубав према овоме свету и бреме плоти, а са друге - ревност не по разуму, која доводи до свађе. А све то лишава мира душевног, оптерећује, мучи, смућује. Господе, помози, заступи, спаси и помилуј! Помилуј јер смо немоћни! Враг, пак, који се против нас бори, бездушник и добра мрзитељ, "као лав ричући ходи, тражећи кога ће да прогута". Но нека се изјалови његово сплеткарење.

Извор: "Између страха и наде"
писма хришћанима у свету

Недеља свете Марије Египћанке - одломак из житија

У овом одломку видимо како се испољава смирење код светих људи, а самим тим и хришћанска љубав. 

Тада Зосиму спопаде трепет и ужас, јер чу где га по имену зове жена, која га никад видела није, нити икада чула за њега, и рече у себи: Да ова жена није прозорљива, не би ми име знала. - И одмах скиде са себе своју горњу хаљину и добаци јој. Она се огрну, изађе преда њ, и рече му: Зашто ти се прохтело, аво Зосимо, да видиш грешну жену? Шта то хоћеш да чујеш од мене, или чему да се научиш, те си толики труд узео на себе? - А он се баци на земљу, просећи од ње благослов. Но и она се исто тако баци на земљу, и тако ничице распрострти мољаху један другог за благослов. И од обојих се чуло само једно: благослови! благослови! - Пошто прође доста времена , рече жена Зосими: Аво Зосимо, ти треба да благословиш и да молитву сатвориш, јер си ти презвитер и много година служиш светом олтару, приносећи Господу дарове Божанских Тајни. Ове речи још више запрепастише и уплашише Зосиму, и он, гушећи се у сузама и јецајући, испрекидано говораше: О мати духовна! Ти си се Богу приближила, и потпуно си тело своје умртвила. То најбоље показује дар Божји који имаш, јер ме по имену зовеш и знаш да сам презвитер иако ме никада видела ниси. Зато Господа ради благослови ти мене, и твојом савршеном молитвом помоли се за мене јадног!

Она онда попусти на старчево усрдно преклињање, и рече: Благословен Бог који жели спасење душама људским! И пошто Зосима рече: Амин! устадоше обоје са земље. Она онда упита старца: Ради чега си, човече Божји, дошао к мени грешници? Ради чега ти се прохтело да видиш жену која нема никакве врлине? Али тебе је упутила благодат Светога Духа, да учиниш услугу телу моме када буде време. Но реци ми, оче, како сада живе у свету хришћани, како цареви, како свете цркве? Зосима јој одговори: Светим молитвама вашим Бог је подарио чврсти мир. Но услиши молбу недостојног старца, и Господа ради помоли се за сав свет и за мене грешног, да не би ово моје путовање по пустињи било без плода.

Она му на то одговори: Аво Зосимо, ти имаш свештенички чин и теби више доликује да се молиш за мене и за све, јер си за то и рукоположен. Али, пошто смо дужни да творимо послушање, ја ћу поступити по твоме наређењу. Рекавши то, она се окрете к Истоку, и подигавши очи и руке к небу, она се стаде молити тихо, и не чујаху се њене речи. Зосима стајаше у трепету, - као што је касније сам казивао -, гледајући у земљу и ништа не говорећи. И Бога је за сведока призивао, казујући ово: Она се дуго мољаше, и кад ја мало подигох очи са земље и погледах у њу, угледах је где уздигнута један аршин изнад земље стоји на ваздуху и моли се.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ: Када наш мили Господ одбија да нам услиши нешто велико....

„Када наш мили Господ одбија да нам услиши нешто велико што ми упорно тражимо од Њега у молитви....“

Наш мили Господ Исус Христос услишава молитве верних Његове Свете Цркве, када Он сматра да ће оно за шта молимо бити искључиво за наше добро. Зато не треба да будемо презахтевни, и слично, и не треба бити нестрпљив. Треба тражити учтиво и са молитвеним осећањем, а потом препустити Богу исход. Оно што тражимо добићемо ако и када Он хоће, када је то на нашу истинску и вечну корист. „Када нам Господ не даје нешто што упорно тражимо од Њега, онда је разлог једна од две могућности. Он не жели да нам да нешто што није за наше добро, или нисмо у стању да увидимо када, а посебно, на који начин је потребно да тражимо нешто од Бога. Ове две могућности не искључују једна другу. Другим речима, може бити да су оба случаја у питању.

Што се тиче првог случаја, нико не може да прозре у жеље Господње. А то је зато што нико не може да спозна ум Божији. Зато ћу се уздржати од коментара. Што се тиче другог случаја, међутим, могао бих много тога да кажем. Прво и пре свега, када тражимо нешто од Бога треба да се уздржимо од терања ината и љутње у стилу: „... Апсолутно морам то сада да добијем ..“. Овакво мољење није само апсурд, већ и представља велики израз непоштовања према Створитељу. Ко си ти, или, ако више волиш, ко сам ја, да смем да било шта захтевам од Господа? И не само то, него сам још спреман да му кажем тачно када треба да задовољи моје захтеве.

-Али, мили старче, ја нисам ништа тражио, а нисам ни поставио никакве рокове. Са овим сте већ добро упознати. Само питам, јер је мој проблем већ одавно застарео ...

-Управо то покушавам да ти објасним, и на тај начин да ти укажем на разлог зашто је протекло толико много времена. Другим речима, када тражимо нешто од Бога, треба да тражимо љубазно преклињући Бога, а чак и тада, молимо се само извесно време. Ако видимо да Господ и даље одбија да нам испуни молбу, онда и ми са наше стране, треба да престанемо да му досађујемо. Зато инсистирање на нечему, као у овом случају, може само да ту ствар удаљи од нас још више. Из тог разлога сада треба да престанемо да тражимо. А када већ увелико будемо заборавили на целу ствар, добићемо је а да нисмо тога ни свесни. А то је зато што Бог никада не заборавља. Он је примио нашу поруку! Он ће је сачувати и када дође време Он ће нам одговорити на поруку, тако што ће нам услишити наш захтев!

Зато никада не треба инсистирати да Бог чини управо оно што ми желимо, а поготову никако не треба тражити да то буде у време које ми желимо. Овакво инсистирање је само контрапродуктивно. Оно може уместо користи да изазове штету. А у случају као што је твој, када је мољење изузетно интензивно, и долази од особе која није спремна да пoпусти, онда је све могуће, и сигурно неће бити ништа добро.

Уопштено говорећи дете моје, желим да схватиш да никада не смемо покушавати да мењамо ум Божији, само зато што нама тако одговара, а посебно када је у питању време. Када желимо нешто, никада не треба да јуримо за тим, већ да то препустимо вољи Божијој. У супротном, што више јуримо за нечим, то нам све више измиче! Упоредимо ово са сенком. Без обзира на то колико брзо да трчимо, никада је нећемо ухватити. Без обзира на то колико брзо трчимо, сенка трчи на исти начин као и ми!

Да ли ти је сада јасно шта сам мислио под упорношћу?

- Разумео сам старче, али не могу да се сложим са вама ....

-Па, у том случају, даћу ти један једноставан пример и видећеш да ћеш се сложити са мном.

Замислимо сада велику боцу са уским грлом које је довољно велико да рука може да прође кроз њега (и да изађе), и да када си ставио руку у боцу и стиснуо прсте у песницу, и у исто време покушаваш да извадиш руку. Сада видимо да, без обзира на све покушаје, то је немогуће постићи и твоја рука ће остати у боци. Можеш да покушаваш данима, месецима или чак годинама, али без икаквог резултата. Међутим, оног тренутка када опустиш прсте, другим речима, када престанеш да их стежеш у песницу, твоја рука ће изаћи из боце на исти начин како је ушла у њу!

То се управо дешава са твојим проблемом. 

Докле год инсистирамо на томе да се решење појави, решење ће нам све више измицати. И запамти ово што ти кажем. Ако желиш да пронађеш решење за свој проблем, онда, престани да упорно захтеваш његово решење. Бог већ зна све о твојим проблемима. Већ си Му их изложио. Он ће одлучити. Сачекај на одговор, мирно и верно. Ако овако чиниш, добићеш позитиван резултат. Ако наставиш да инсистираш, постићићеш супротан ефекат.

Саветујем ти да престанеш да се бавиш својим проблемом, ако желиш да се Бог њиме позабави!

-А шта је са оним Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћиће те? Шта се дешава онда, старче? Ако престанем да куцам на врата Божија, како ће ми их Он отворити? Ако престанем да тражим, како ће ми Он дати било шта?

- Све зависи од тога како куцаш на врата да би се отворила, и опет, на који начин тражиш да ти се нешто да.

Ако се, на пример, усуђујеш да куцаш на врата са смелошћу и на претећи начин, буди сигуран да ти се ова врата никада неће отворити! Чак и ако би се отворила, не очекуј да те домаћин гостопримљиво поздрави. Највероватније је да ћеш добити батине од њега! Напротив, ако се куца на врата нежно и са мољењем, врата ће се широм отворити, и домаћин ће вам понудити све што желите!

Исто ће се десити, ако тражимо нешто од некога. Ако тражимо са дрскошћу и претњама, никада нећемо добити ништа.  Ако питамо нежно и усрдно одмах ћете добити то што тражите. Ово понајпре важи за Бога, Који не жели да одговара на притиске, дрскост или претње од било кога. Не дај Боже, да се догоди супротно.

Дакле, видите да није довољно да куцамо на врата Божија, него и да знамо како да то чинимо, ако желимо да се једног дана и нама отворе та врата.

Исто важи и када тражимо нешто од Њега. У том случају опет се рачуна, не толико колико пута смо молили,  колико начин на који смо молили. [1]

[1] Анаргиру Калиацу, Отац Порфирије, 6. издање, штампа: Свети Манастир Преображење Господње, Атина 2005. године, 165-168 стр.

 

Коментар: из горе наведеног текста може се видети огромна мудрост оца Порфирија. Отац  Порфирије нас заправо учи шта значи када немамо сопствену вољу и никада не тражимо ништа друго осим воље Божије. На тај начин наш живот постаје потпуно опуштен и лишен сваке туге, зато што увек радо прихватамо као вољу Божју све што се дешава. Нека бисмо и ми имали благослове нашег духовно мудрог оца Порфирија.

 

Јеромонах Сава Агиорит

Превод на енглески: Панајотис Конарис

Извор: http://www.pemptousia.com/2011/12/%E2%80%9Cwhen-our-dear-lord-refuses-to-grand-us-something-we-persistently-request-of-him%E2%80%A6-%E2%80%9D-one-of-father-porphyrios-teachings/

НЕ ОД ОВОГ СВЕТА

ЈЕДНОСТАВНОСТ

Будите  смирени и остаћете целовити.

Повијте се и  усправићете се.

Понашајте се искрено и

 држите се једноставности.
Лао Це

Кад је једном приликом, 1977. године седео у трпезарији са браћом и сестрама у Христу, отац Серафим је говорио о једноставности. И пре обраћења у хришћанство, он се упознао са овом врлином у делима прехришћансих мудраца Кине који су, посматрајући и размишљајући о поретку створеног света, дошли до закључка да су једноставност и смиреност „небески пут“. 

Преподобни Серафим Роуз

У Богочовеку Исусу Христу он је пронашао оваплоћење овог „Пута“, чуо је позив: „Заиста вам кажем,ако се не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мат.18,3)

„Незнабожачки кинески филозоф Лао Це учио је да најслабије ствари побеђују оне најјаче“ – говорио је отац Серафим браћи и сестрама. „У нашем манастиру имамо за то један пример: храстови, који су веома чврсти и несавитљиви, увек падају и ломе се, док борови, по природи савитљивији, далеко ређе падају пре него што се заиста осуше.“

Исто можемо видети и у људском животу. Особа која верује у нешто толико снажно да је спремна да вам „одсече главу“ ако се са њом не сложите, управо таквим поступком показује своју слабост. Она је толико несигурна у себе да мора и вас да преобрати...Кад знате да сте у праву, онда не приморавате и не ћушкате друге.

Потреба да се буде у праву је, такође, спољашња страна хришћанства. То је важно, али није од пресудног значаја. Најважније је срце и оно мора бити меко и топло. Ако не поседујемо такво срце, морамо га тражити од Бога, приморавајући себе да чинимо оно чиме га можемо задобити. Најважније од свега је да видимо да га немамо – ДА СМО ХЛАДНИ. Због тога нећемо веровати нашем разуму и нашем расуђивању, према којима морамо имати помало „опрезнији“ став. Ако будемо тако поступали, ако будемо ушли у светотајински живот Цркве и примимо Божију благодат, онда ће нас Бог сам просветљавати....

Једноставност је једна од ствари које нам могу помоћи.Она може постати део нас ако се у срцу молимо Богу да нам је подари. Ако не сматрамо да смо баш толико паметни. Ако, на пример, кад се постави питање „Да ли је могуће насликати Бога Оца?“ ми одмах не скочимо и кажемо: „О, то је овако – и то је одлучено на том и том сабору, број тај и тај“.

Или ћемо, будући да верујемо да смо у праву, морати да све друге искључимо из расправе, а том случају ћемо врло ниско пасти, или ћемо се зауставити и помислити: „Добро, па ја можда и не знам најбоље ове ствари.“ Уколико више усвајамо овај последњи начин размишљања, утолико више ћемо бити заштићени од духовних опасности.

Прихватите са једноставношћу веру коју сте примили од Отаца. Ако познајете неког простодушног свештеника, захвалите Богу за то. Сетите се да, пошто сте толико сложени, интелектуални и ћудљиви, можете пуно научити од такве једноставности. Што више будете узрастали у православљу, читањем, упознавањем нових људи,више ћете бити у стању да препознате „свој пут“ на широком пољу православља, и почећете да увиђате толико паметних ствари које вам у почетку и нису изгледале паметне. Чак иако људи који се баве овим стварима нису толико оштроумни, ипак Бог руководи Црквом. Знамо да је Он са Црквом до краја, и зато нема потребе да се прелази граница, да се иде у отпадништво или јерес. Ако следимо једноставан пут – да не верујемо сопственом расуђивању, трудећи се истовремено да што је могуће више схватимо како је наш ум, без топлог срца, слабо оруђе – онда ће православна философија живота почети да се у нама образује.“

Одломак преузет из "Православног пута" бр. 21, 2003. год.

О СМИРЕЊУ - ПРИПРЕМЕ ЗА ЧАСНИ ПОСТ

ПРЕПОДОБНИ СИЛУАН АТОНСКИ

Велико је благо научити се Христовом смирењу. Са њиме је лако и радосно живети и тада све постаје мило срцу. Само смиренима Господ открива себе Духом Светим. Ако се не смиримо, нећемо видети Бога. Смирење је светлост у којој ћемо угледати Светлост-Бога, као што се и пева у Цркви: "У светлости Твојој видећемо светлост".

Господ ме је научио да држим свој ум у аду и не очајавам, и тако се ето смирава душа моја, али још увек нисам стекао истинско смирење, оно које се речима не може исказати. Душа је у страху када се приближава Богу. Када Га, пак, угледа она се од красоте славе Његове неизрециво радује и од љубави Божије и сладости Духа Светог потпуно заборавља земљу. Такав је рај Господњи. Сви ће бити у љубави и, захваљујући смирењу Христовом, желеће да виде друге блаженијим од себе. Смиреност Христова пребива у најнезнатнијима, и они су срећни што су такви. Господ ми је дао да тако разумем.

О сви свети, молите се Богу за мене да се моја душа научи Христовом смирењу. Моја душа је жедна Њега, али не може да Га нађе и зато Га са сузама тражим, као изгубљено дете своју мајку:

"Где си Господе мој? Сакрио си се од моје душе и зато Те са сузама тражим".

Господе, даруј ми снаге да се смирим пред величанством Твојим.

Господе, Теби припада слава на небу и на земљи, а мени, Свом незнатном створењу, даруј смирени дух Свој.

Молим Твоју благост, Господе, погледај на мене са висисне славе Своје и даруј ми снаге да Те славим дан и ноћ, јер Те је заволела душа моја Духом Светим, и тугујем за Тобом и са сузама Те тражим.

Господе, даруј нам Духа Светог. Њиме ћемо Те славити дан и ноћ, јер је наше тело немоћно, а Дух је Твој силан и даје снаге души да Ти са лакоћом служи. Он утврђује наш ум у Твојој љубави и умирује га у Теби савршеним миром, и он не може више ни на шта друго да мисли осим на Твоју љубав.

Милостиви Господе, немоћан је мој дух и не може да дође до Тебе. Зато Те призивам као цар Авгар: "Дођи и исцели ме од рана мојих греховних помисли, и ја ћу Те хвалити дан и ноћ и проповедаћу Те људима да би сви народи познали да си Ти Господ, Онај исти као и раније, Онај који чини чуда, прашта грехе, освећује и оживљава". Велика је разлика између простог човека, који је Духом Светим познао Господа, и онога који је велики али није осетио благодат Духа Светога.

Постоји велика разлика између веровања да постоји Бог, познавања Бога из природе и Светог Писма, и познавања Господа Духом Светим. Дух онога који зна Бога Духом Светим даноноћно гори од љубави према Богу и његова душа не може да се веже ни за шта земаљско. Душа која није окусила сладост Духа Светога сујетно се радује земаљској слави, или богатству, или власти, док душа која познаје Господа Духом Светим жели једино Господа, а богатство и слава овога света не значе јој ништа. Душа која је осетила Духа Светог, сналази се по укусу. У Писму стоји: Окусите и видите како је благ Господ (Пс.33,9). Давид је то опитом познао. Господ све до сада даје Својим слугама да кроз опит познају Његову благост, и учиће Он Своје слуге све до краја века.

Онај ко је упознао Бога Духом Светим, научио се смирености, уподобио се свом Учитељу Христу, Сину Божијем, и постао сличан Њему.

"Господе, учини нас достојнима дара Свог светог смирења. Господе, даруј нам смирени Дух Свој, као што си по милости Својој дошао нама који Те ничим нисмо задужили, и спасао нас и узнео на небо да бисмо и ми могли видети славу Твоју"

О Христово смирење! Познајем те, али те не могу сачувати. Твоји плодови су слатки, јер нису земаљски.

ПРИПРЕМАМО СЕ ЗА ЧАСНИ ПОСТ

Недеља о митару и фарисеју

О СМИРЕЊУ

старац Сава Псковско-Печерски

Смирење не осуђује, не завиди, не љути се, већ све прима добродушно. Блажен је човек који је задобио овај чудесни дар смирење! Јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат.

Гордост у човеку почиње од зависти и огорчености. Гордост примећује пороке других и осуђује их. А смирење, напротив, види у ближњима само добре стране, не завиди, већ се искрено радује успесима ближњих.

Драги моји! Бежите од гордости! Уместо да завидите и осуђујете, трудите се колико је год могуће да служите ближњима. Радујте се срећи и даровима ближњих, у томе ће се испољити велика хришћанска врлина - смирење.

Из књиге: Господе, ти си живот мој!