Зашто деца оцрковљених родитеља одлазе из Цркве

Шта одводи тинејџере, васпитаване у оцрковљеним породицама, из Цркве? Да ли је за расцрковљење младића и девојака заслужна криза вере, неприхватање лицемерја или тежња к греху? На питања одговара игуман Петар (Мешеринов).

- Многи свештеници говоре да више од 75% оцрковљених тинејџера престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву… Шта бисте ви могли да кажете тим поводом (на основу ваших запажања)? Зашто деца оцрковљених родитеља одлазе из Цркве?

- Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у Православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока.

Први је то, што оцрковљеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту Православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом; зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, - „црква без Христа“ тај тест не пролази. Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Пс. 139, 7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве оцрковљености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, псеудо-оцрковљеност одбацују.

Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из Православне Цркве, већ из данашње руске варијанте оцрковљености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог њиховог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног та истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву.

То пусто место непостојеће истинске оцрковљености, код нас заузимају ствари у суштини нецрквене. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој оцрковљености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно Православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи…

У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, значи, Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли.

Трећи узрок – и то је заиста једина оправдана примедба, коју можемо да дамо савременој омладини – то су предбрачне везе. Такозвана „сексуална револуција“, која се догодила средином XX века, имала је за последицу и то што су у сфери општеприхваћеног морала предбрачне везе престале да се поричу и постале су морално прихватљиве. Довољно је упоредити однос брачних превара и предбрачног интимног живота: прво се овако или онако ипак не одобрава и осуђује, док је друго постало у постхришћанском свету прихваћена норма понашања.

Треба рећи да је данас то најозбиљнији пастирско-мисионарски проблем: за мноштво младих људи, који осете такав „нови морал“, постаје веома тешко да остану у Цркви с њеним веома негативним односом к предбрачним везама. Али управо ту ми и видимо „ескалацију“ тих фактора, о којима сам говорио. Да, у Цркви постоје правила, норме и услови, на којима ће она бити заснована до краја века – истинитост вере и моралност. Ту спада и целомудрије (чедност, невиност). Уколико би наш црквени живот у потпуности одсликавао Христову Цркву и својом лепотом привлачио људе, онда би такве моралне услове многи млади људи, чак можда већина, највероватније прихватили, зато што би у замену добили стварни живот у Христу и свестрану реализацију достојног људског и хришћанског живота. Овако се добија: у име Цркве – Не! Не ради то! Добро, одговориће омладина; а шта добијамо у замену? Ништа… Пост и правила, одлазак у цркву, трговина и кукање. За младог човека је то неприхватљиво. Ради Христа он је спреман да пође на целомудрије. Ради обреда, ура-патриотизма итд. – никако.

- Неки свештеници, да би заинтересовали тинејџере, при храмовима организују, секције, војно-патриотске клубове, позоришне студије, спортске секције итд. Шта би о томе ви могли да кажете, из вашег личног пастирског искуства?

- Пре свега треба разумети да је овде немогуће стварање некаквих „изолованих места“, у којима се живот одвија другачије од целокупног црквеног живота. Одлазак омладине из Цркве је директна последица општег стања у нашим парохијама и православним породицама. Дакле, треба почети одатле.

Можемо да формирамо сто секција при храму; али ако омладина данас не види у самој православној оцрковљености Христа, не види то да Његова благодат, Његова светлост и љубав преображавају њихове родитеље, сав тај труд ће бити узалудан. Црква, на крају крајева, није пионирски дом. Зато треба тежити свим силама да преображавамо наше парохије у праве хришћанске општине, у којима би се природно нашло места и за омладину. Тада би и остали људи, гледајући на своје вршњаке, који имају у својим заједницама пуноћу и радост живота, почели да уважавају Цркву и прилазе јој, у крајњој мери, с интересовањем. Међутим, када таквог уважавања и интереса к црквеном животу нема, нема смисла ни рачунати на то да ће неке одвојене мере бити успешне.

Ипак, наравно, речено не значи да ништа не може да се уради. Подразумева се да је неопходно стварати услове за дружење омладине ван богослужења свим средствима која су нам на располагању у тој или другој парохији. Али најефективнији ће овде бити управо прави хришћански начин живота.

- Ако тинејџерима предложимо да се окупљају на чај, да би изучавали и тумачили Свето Писмо са свештеником, шта мислите, да ли ће им то бити интересантно? И ако да - онда како је то најбоље организовати?

- То зависи од свештеника. Као прво, свештеник је обавезан не само да зна и воли Свето Писмо, већ и да уме да га прилагоди савременом животу у свим његовим облицима. Као друго, свештеник мора бити апсолутно поштен и искрен пред омладином. Ако та два услова буду испуњена, онда ће тинејџерима то сигурно бити интересантно.

Али овде се ми опиремо на раније речено. Љубав к Светом Писму и хијерархија вредности прихваћена без претходног договора – и чак без учешћа свештеника – у нашем парохијском животу није на првом месту, чак не ни на десетом, већ негде на крају списка. Поштење је, уопште узев, такав квалитет, који већини наших православаца није својствен. За свештеника, да буде отворен, искрен и поштен – то је велики подвиг, у којем га ометају многи фактори, почев од корпоративне етике, односа с архијерејом, настојатељем и завршавајући с материјалном страном живота, када основно обезбеђење велике свештеничке породице иде на рачун обреда, ритуала и свакодневног окултизма, а уопште не на рачун Јеванђељске проповеди.

Као закључак, могу да кажем: тинејџери и млади људи, који напуштају Цркву, индикатор су положаја нашег црквеног живота. И тај положај је неповољан. Овде за то не треба кривити омладину, која се наводно поводи за „западним утицајем“, за „пропагандом непријатеља“ и осталим, већ саме себе: како смо за 20 година црквене слободе довели до тога да омладина одлази из Цркве. Разумети тај изазов и променити стање ствари – то је најважнији задатак, како пастира наше Цркве, тако и свих православних хришћана.

Извор: http://www.prijateljbozji.com/index.php?p=%D0%A7%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8&id=205