Истакнути пост

петак, 01. март 2013.

Једно размишљање на тему поста

Драги наши.

Током Божићног поста објављивали смо одломке из беседа Светог Јована Златоустог и житија светих који су се истицали у врлини милосрђа. Молимо вас да поново погледате ове објаве јер се оне могу применити и у ове дане када нас наша Црква позива да отпочнемо припреме за Часни Пост.

Много је писано на тему поста и молитве, јер су то неисцрпне теме. Позивамо наше парохијане да узму учешће у поменутим припремама и да већ сада почну да размишљају о себи и о стању своје душе (што суштински треба чинити увек). Било би добро када би свако себи поставио следеће питање: какво је моје тренутно духовно стање и да ли сам њиме задовољан. Свако ко је макар мало искрен према Богу и према себи пронаћиће снаге и увидети да његово духовно стање није нимало добро. Колико год да се трудимо, увидећемо да без Бога ништа није могуће, па ни постити храном и од злих мисли, речи и дела.

Прочитали смо много пута да пост није само уздржавање од хране, већ уздржавање и уклањање од сваког зла: од злих мисли, речи и дела. Када човек крене да се преиспитује, тада почиње полако да увиђа да он уопште не пости. Зашто? Зато што на првој линији одбране он пада, јер не користи оружје, те га нападају разноразне помисли, од којих зло почиње. Дакле, прва линија одбране је молитва и стражење над умом, како лоше мисли не би могле да продру у њега. Ово делује на први поглед једноставно, али је изузетно тешко, међутим није и немогуће. Сви Свети Оци препоручују Исусову Молитву или било које друге кратке молитве (уз ову молитву, може се узети и неки стих из Јеванђеља/Псалтира) које ћемо током дана изговарати у себи. 

"Господ је то објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом". То значи, сваки грех, сваки ђаво, свака нечистота, свака смрт изгони се молитвом и постом. "*

Ако станемо пред Христа и огледамо се у Њему, видећемо да немамо ни једну врлину, а да мислимо да смо пуни врлина и да често речима само исповедамо своје грехе пред свештеником док у дубини срца остајемо хладни. То значи да немамо топлину праве Христове Љубави. То значи да смо још увек на почетку духовног живота. Права молитва захтева безбрижност и удаљавање од свих страсти, да би онда та молитва била чиста, тј. без помисли. Колико нас има овакву молитву? Колико нас је приметило везу између немогућности да приступимо молитви и оговарања, критике и осуђивања свега, свачега и сваког? Колико нас је приметило да после гнева, молитва не иде, па се човек само стропошта у кревет, уместо да се смири и замоли Бога за опроштај

Поставимо себи потом, следеће питање: да ли смо заиста безбрижни тј. да ли своје постојање предајемо у руке Богу, како је Он то рекао у Јеванђељу и како стално слушамо на Литургији ("сами себе и једни друге Христу Богу предајмо"). Да ли ми предајемо у руке Богу и свој живот и животе наших ближњих, или живимо у грчу да ли ћемо зарадити онолико колико нам треба, да ли ћемо остварити неке снове, или живимо у страху да ли ће нас сутра још тровати свим и свачим. Да ли ћемо бринути о политичким и другим питањима, бити увучени у свет телевизије, интернета и жуте штампе? Или ћемо себе "заштити" од свега тога неким виртуелним светом својих малих бекстава од свтарности (игрице, белетристика, хоби, утакмице, музика). Можда ћемо рећи: зар је гледање утакмица грех? Наравно да није. Зар је свирање гитаре ради опуштања погрешно? Наравно да није. 

Суштина је да свако погледа у себе, да себе постави на право место и да се не бежи у виртуелне светове већ да се уз Божију помоћ задобија мало по мало благодат Духа Светога (како је о томе говорио Свети Серафим Саровски***) која ће му помоћи да се све више везује за Бога, уместо за горе поменуте забаве. "Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме" - то су речи светог апостола Павла. То је битно да упамтимо. Грех је све оно што нас одваја од Бога, када престајемо да будемо Његови. То је грех. То може бити и једна узгредна мисао коју нисмо отерали од себе, што, међутим, није разлог да паднемо у очајање. Једино је Бог савршен, а за нас је важно да будемо свесни себе и свог положаја у Божијем координатном систему, те да се сходно том сазнању владамо даље. Када уз Божију помоћ поставимо себе на право место, тада ништа неће владати нама (онолико колико је у нашој људској моћи), ни телевизија, ни интернет, ни оговарање, ни преједање. Тада наступа умереност којој сви тежимо. 

Рацимо да неко заиста стекне умереносту свему. Да ли је то повод да мисли супериорно о себи или је то прилика да каже себи: Сваки добри дар силази од Оца светлости. Често пута чујемо како наши ближњи себе "осуђују" и "самоукоревају" речима: која сам ја будала или много сам грешан/грешна. Сведоци смо како и сами олако изговарамо ове речи. Међутим, према Светим Оцима, ове речи су само показатељ опште болести која се зове лажно смирење. Да ли приличи Хришћанима да себе "осуђују" на овакав начин? Да ли Бог прима овакво "самоосуђивање"? Одговор је јасан. Не прима. Старац Сампсон је овакву врсту самоосуђивања назвао самоукоревањем које човек у ствари врши пред собом, пред демонима, и пред другима - дакле нешто потпуно јалово - а не пред Богом.

Дакле, ако желимо да будемо искрени рећићемо себи да не поседујемо ништа што би нас овога тренутка препоручило за боравак у Царству Небеском. Старац Јосиф Исихаста је говорио да је почетак духовног живота истинско сазнање да је човек ништа, и да себе треба да замисли као земљу која служи да би други ходали по њој. Да ли ми заиста о себи мислимо на овај начин и колико нас овако истински мисли о себи? На пример, дође нам колега и тражи да урадимо нешто, а ми видимо да у ствари пребацује свој посао на нас. Како поступити у тој ситуацији?Да ли се "батргати", успротивити или прихватити уз добру мисао: "Све је то од Господа и треба да прихватим и добро и зло из Његове руке".

Колико нас у оваквим и сличним ситуацијама помисли: "нисам ја крпа којом ће други брисати под." Колико нас постави себи питање шта би Господ учинио у оваквој ситуацији. Да ли нам дође мисао из Јеванђеља шта у ком тренутку рећи, или нам јурне крв у главу од гнева који нас обузме. Да ли помислимо да ли је Господу јурнула крв у главу када је разговарао са фарисејима, или нам као изговор служи тренутак када је превртао столове у храму. Да ли ми Господа видимо онаквим какви смо ми у ствари, или Га видимо онаквим какав Он јесте? Да ли смо у стању увек да направимо ову разлику? Да ли ми чинимо све да стишамо гнев и угриземо се за језик, или свима све саспемо у лице, уз изговор, "шта ћу кад сам такав рођен?"

Како онда да човек задобије то истинско смирење макар мало, и сачува га, које су то смернице, и како да се чувамо од лажног смирења. Тешко је укратко одговорити на ова питања. Сигурно да је почетак молитва, и то искрена молитва. Пошто је човек биће вежбе, он треба да вежба и молитву, као што вежба телесно. Често нас разне мисли сколатају баш када треба да се молимо, а често и одлажемо молитву до последњег тренутка. Битно је само једно: не напуштати молитву и не подлегнути мислима које нам говоре: уморан сам или касно је сада за тебе, нећеш се спасити. Не подлегнути мислима: много сам грешан па Бог неће да слуша моју молитву, неће ми опростити, итд.** 

Нека буду и такве мисли, важно је да се не одустаје. Поменути старац Сампсон је рекао нешто и о правом самоукоревању, које гласи: Господе опрости. Не одлажимо покајање, него чим погрешимо, одах тражимо опроштење од Бога, где год да смо, јер не знамо да ли ће нам тај тренутак бити последњи. "У чему вас затекнем, у томе ћу и судити", каже Господ.***

Важно је увидети шта нас то кочи да себе у потпуности предамо Богу (у овом тексту се налазе одговори на ово питање) и да не заборавимо да се стално боримо против непријатеља у себи и ван себе. Непријатељи тј. демони делују и кроз нас и преко других. Боримо се са духовима из поднебесја, како их је назвао Свети Павле. Не заборавимо да ова борба траје до смрти. Пошто не знамо када ће смрт наступити, боримо се храбро у данашњи дан као да је последњи. Carpe diem - ухватимо овај дан и искористимо га за молитву Богу, да нам да снаге да видимо своје грехе, да препознамо своје брвно у свом оку. Јер кажу Свети Оци "блажен је човек који види, не анђеле, већ грехе своје".

Није важно ако та молитва није савршена, ако понекад тражимо нешто погрешно или тражимо од Бога да нам дарује ствари које нам нису потребне тј. преко `леба и погачу (што, у ствари, не би требало да чинимо). Важно је да не одустајемо, важно је да се учимо молитви, и да увидимо каква молитва треба да буде тј. шта да тражимо односно не тражимо од Бога. Важно је да увидимо да нас Бог воли, води и учи. Нека молитва буде кратка, једноставна али од срца упућена нашем Родитељу који нас неизмерно воли. Нека нам сама молитва буде учитељица како се молити.

Стога, кренимо у овај пост, храбро и постојано, устремљени ка задобијању бар једне врлине. Ако то није смирење, нека онда то буде, за почетак, уздржавање од сувишних речи: од оговарања, коментарисања, критиковања разних актера политичких догађаја, итд. Уместо тога, зашто не бисмо прилегнули на унутрашњу молитву. Такође, размислимо да ли својом причом ми ближњима уносимо немир, под изговором бриге за њихово спасење. Ако чујемо неку тужну или узнемирујућу вест, зашто се тог тренутка не бисмо помолили за неког ко чини зло, да га Бог просветли и научи, зашто се одмах не бисмо у себи помолили за нечије оздрављење, за нечији бољитак (зар то није Божија заповест). Уместо да се једемо изнутра и желимо неком да га снађе то исто што другима или нама чини (злоба и осветољубивост). 

Желимо пуно успеха свима у даљим припремама за пост, желимо да нам свима овај пост буде средство за истинско откривање и познање самог себе, како би та спознаја постала погодно тло за узгајање истинског самоукоревања и достизање крајњег смирења. 

Уколико постоје додатна питања у вези поста и молитве, поразговарајмо са својим парохијским свештеником, да не бисмо узели на себе више него што можемо да понесемо, у смислу уздржавања од хране и молитвених правила, да се не би нарушило здравље, да не бисмо били раздражљиви (што је знак да се гордимо постом) и да бисмо задобили снагу да истрајемо у посту до краја, а како би пост био угодан Богу и на истинску духовну корист - задобијање смирења. 

За читање: 

http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=293:2011-02-02-10-59-04&catid=16:2011-11-28-08-00-36&Itemid=31 

*http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin132.htm
** http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan17.htm
***http://www.saborna-crkva.com/index.php option=com_content&task=view&id=446&Itemid=327

Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis