Неколико поука из Добротољубља блаженог Дијадоха - ПУТ ВРЛИНЕ; КАКО НАСТАЈЕ ГРЕХ; КАДА СЕ ЋУТИ

Када и како се зачиње грех

Зла нема у природи, и нема никог злог по природи. Јер, Бог није створио ништа зло. Међутим, иако га нема у природи, оно почиње да бива када човек са похотом срца у себе произвољно уноси његов лик. Стога треба да се са свим старањем непрестано сећамо Бога и да избегавамо уобичајене позиве на зло. Јер, добро које постоји по природи јесте јаче од зла које у природу улази споља, кроз навике. Добро, наиме, постоји, а зло не, осим кад се чини.

Када се налази у стању борбе, душа треба да ћути 

Када се, пак, успокоји, она треба да говори, обуздавајући, ипак, ум смиреноумљем. Када се гневно покрене против страсти, душа треба да зна да је наступило време за ћутање, с обзиром да је и то део борбе. Приметивши, пак, да је смућење прошло (било [дејством] молитве, било милостиње), човек може да се преда пориву љубави ка божанственим разговорима, уздржавајући, ипак, крила ума, уздама смирења. Јер, онај ко себе крајње не смири самоунижењем, не може достојно говорити о величини Божијој.

Пут врлине је у почетку тежак и горак, а касније постаје лаган и пријатан

Пут врлине за оне који тек почињу да воле благочашће изгледа суров и страшан. Он није такав сам по себи, већ се природа човека од самог изласка из мајчине утробе навикава да живи лагодно у уживањима. За оне који су већ успели да стигну до његове средине, он поприма сасвим други, веома благ и пријатан вид. Јер, када наша зла стремљења буду потиснута добрим навикама, заједно са њима ишчезава и само сећање на бесловесна уживања. Услед тога душа са великом радошћу корача свим стазама врлине. Стога Господ, изводећи нас на пут спасења, говори да је тесан и пун скорби пут који води у живот и да је мало оних који њиме иду (Мт.7,14). Онима, међутим, који су се са великом жељом устремили на испуњавање Његових светих заповести, Он говори: Јарам је мој благ и бреме је моје лако (Мт.11,30). Нама предстоји да у почетку нашег подвига насилним напором воље испуњавамо свете заповести Божије, како би нам благи Господ, увидевши нашу намеру и труд, даровао спремност да радо служимо Његовој преславној вољи. Јер, од Господа се добија воља (Прич.8,35). После тога, ми већ почињемо са великом радошћу да непрестано чинимо добро. Тада заиста осећамо да је Бог онај који чини у нама и да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13).