Заповест и циљ поста

Заповест да постимо дали су нам сам Господ и свети ученици и Апостоли његови, својим примером и речју. Ако су већ Господ и Апостоли постили, онда њихов пост свакако треба да служи нама за пример и подражавање, а уједно то је и заповест да и ми постимо. Нарочито, пак, речи самог Христа и Апостола његових, о чувању поста, треба да сматрамо као заповест о посту (в. Мт 11:16-17; 9:15; I Кор 7:5; итд).[1]

Савршени и истински пост, по сведочењу Спаситеља и Апостола, нама треба да буде неопходно средство као прво, у нашем освећењу и сједињењу са БОГОМ. Јер у Писму пост се сматра спаситељним средством и оруђем у одолевању искушењима ђавола који се не изгони осим молитвом и постом (Мт 17:1); пост је средство за обуздавање страсти (Пс 108:24); за смирење (Пс 34:13; Ис 58:5); за покајање и умилостивљавање Бога (II Цар 12:16-22; Јона 3); за угађање Богу (Лк 2:37); за разговор са Богом (Ш Цар 19:8-15); за богопознање и сапросијавање божанском светлошћу (Изл 34:28-35); за сједињавање са духовним светом (Мт 4:11). Пост је средство освећења и јединства са Ангелима и са Богом у којој заједници су првобитно у Рају обитавали људи уздржавајући се од забрањеног плода и хранећи се само плодовима осталог растиња (в. Пост 1:29-31); светитељи и на небесима непрестано пребивају не једући апсолутно ништа; оци Цркве свети пост називају подобијем рајског стања безгрешних прародитеља,[2] и подобијем живота светих на небесима.[3] Божанско Евангелије нам посну храну нуди као најсавршенију: Исус Христос, који нам је собом показао образац најпотпунијег савршенства, нигде у Евангелију, изузимајући време једења пасхалног јагњета, не представља се као корисник мрсне хране, али се много пута помиње како благосиља и користи посну храну.

Као друго, савршени и истинити пост нам служи као средство живог учешћа у животу, страдањима, смрти и слави Богочовековој и његових светих угодника. Сам Господ нам заповеда овакво заједничарење када каже: "Него ће доћи дани када ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5:35); ап. Павле такође говори о подражавању Исусу Христу: "Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу" (Флб 2:5); "Угледајте се на мене, као и ја на Христа" (И Кор 4:16). Тако Невеста Христова Црква, и свака душа хришћанска, при помену поста, страдања и смрти благодатног Женика-Христа, Женикових пријатеља -Претече Јована (Јн 4:29), и осталих другова Божијих (Јн 15:14), треба собом да пројави живо учешће својим личним постом, нарочито у данима у које су Спаситељ и светитељи постили или страдали. Постећи по одредби Цркве у данима поста Господа и светих, ми делом својим показујемо да нам, у стварима вере и духовног живота, Господ и свети другови његови служе као образац, а када постимо у данима страдања и смрти Господа и Светитеља, ми побожно исповедамо да нашем срцу нису никако страна њихова трпљења и ране, грехова наших ради. Страдања и смрт Господња и Светитеља његових, у којима ми треба живо да саучествујемо нашим постом, јесу жртва наша: тако наш пост у дане ових страдања и смрти јесте наша понизна жртва која нас у тим данима поставља у правилан однос према Господу и Светитељима који се принесоше на жртву за нас. Уопште, добровољно лишавање себе задовољстава и удобности које нам прописује или одобрава Православна Црква кроз: пост, молитвена бдења и поклоничка путовања светим местима, дужни смо свагда да прилажемо броју најбољих и живих сведочанстава нашег православља.

Св. Амвросије Милански каже: "Ко тврди да обитава у Христу, дужан је да у животу ходи како је Он ходио (уп. И Јн 2:6), тј. желиш ли бити хришћанином, поступај као што је поступао Христос. Он, немајући греха, постио је четрдесет дана, а ти, грешник, не желиш да постиш. Размисли о овоме: какав си ти хришћанин, ако се преједаш у време у које је Он постио"?[4] Због тога сви светитељи, како Старог тако и Новог завета, имајући живу веру у Спаситеља, посведочавају је између осталог и постом. Подвижници Старог завета, напр. пророци Мојсије, Илија, Данило, Претеча и други, својим строгим, испосничким животом, исповедаху своју веру у долазећег и имајући страдати Месију. Подвижници Новог завета, умртвљавајући и затруђујући тела своја (И Кор 9:27), исповедали су и исповедају веру своју у дошавшег на земљу и пострадавшег за нас Господа Исуса.

Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници.

Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског пассио – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XВИИ в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“
НАПОМЕНА:

[1] Упутства ових места Писма види напред.

[2] св. Василије Велики у Беседи о стварању човека.

[3] св. Григорије Нисијски у Беседи пред наступањем Четрдесетнице.

[4] Сермо XXВ.

Преузето са Светосавља.