Истакнути пост

среда, 05. фебруар 2014.

ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ 4


Зло од пада није сасвим умртвило човека,
ма колико иначе било велико.
У њему су остале пројаве духовног живота
Зло од пада није сасвим умртвило човека, ма колико иначе било велико. У њему су остале пројаве духовног живота.

39. Не кажемо да се човек потпунио изгубио, уништио, умро. Он је умро за Бога, али живи својом сопственом природом.

40. Човек је погинуо због преступа. Постао је рањив. Сатана му је помрачио ум. Делимично, дакле, човек постоји, и делимично живи, расуђује и има вољу.

41. И по преступу је остало познање (што се нарочито види у дејству савести). Када се разбојник изведе на суд, кнез поставља питање: "Када си чинио зло, зар ниси знао да ћеш бити ухваћен и предан на смрт?" Разбојник се неће осмелити да каже да није знао, будући да му је то било познато. Зар блудник не зна да чини зло? Зар лопов не зна да греши? Зар људи и без Писма, по природном разуму, не знају да постоји Бог? Онога дана неће моћи да кажу да нису знали да постоји Бог. Јер, и у муњама и у громовима са неба, њима се саопштава: "Зар не знате да постоји Бог који управља тварју?"

42. Лажним учењем уведени у обману, неки неправедно тврде да је човек коначно умро и да уопште ништа добро не може да учини.
43. Човеку је остала слобода коју му је Бог у почетку дао. Као што није био везан за добро неком неопходношћу док је био савршен, тако ни погружен у грех и поставши сасуд ђавољи, он није везан за зло.

44. Ти си слободан. Уколико хоћеш да погинеш, природа ти је колебљива. А ко хоће, покорава се Богу, иде путем правде и влада над жељама, зато што му се ум противи и што одлучном помишљу може да савлада порочна стремљења и гнусне прохтеве.

45. Они се, ипак, узалуд надимају, мислећи да ће сопственом слободом удаљити од себе повод ка греху. Слобода која је човеку доступна простире се само на противљење ђаволу, али не и на власт над страстима. Јер, речено је: Ако Господ не сазида дом...и не сачува град, узалуд бди стражар (Пс.126,1).

46. У нама зло делује са свом силом и приметношћу, нашаптавајући нам нечисте жеље, премда и није, како неки говоре, са нама помешано као вино са водом, већ као што на једном пољу одвојено расту пшеница и кукољ, или као што се у једном дому посебно налази разбојник, а посебно домаћин.

47. И сунце које сија и ветар који дува имају своју природу и своје тело. Тако се и грех приближио души, али и он и она имају своју посебну природу.

48. Извор точи чисту воду, иако на његовом дну лежи муљ. Ако се муљ узнемири, читав извор ће постати мутан. Тако се и душа меша са пороком када је узнемирена. И сатана као да постаје једно са душом: оба духа за време блуда или убиства као да представљају нешто једно. Стога - ко се са блудницом свеже једно је тело с њом (1.Кор.6,16). Други пут, опет, самостална душа делује сама од себе, каје се због својих поступака, плаче; моли се и присећа се Бога. Како би могла душа чинити тако нешто кад увек била погружена у злу? Јер, као суров, сатана никако неће да се људи окрећу покајању.

Извор: Добротољубље
КРАЈ


Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis