Повијест о десној руци светог Јована Претече и откуда она у Цетињском манастиру

Митрополија Црногорско-приморска 

Благослов руке која је Христа крстила на нама! Повијест о десној руци  светог Јована Претече и откуда она у Цетињском манастиру  Извор: Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање, бр. 21-23 (Аранђеловдан 1993) и 24 (Божић 1994), Цетиње [међунаслови додати за Интернет верзију] "Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом", писао је Владика Николај у предратном Мисионару, "налази се међу нама". Она, коју је из града Севастије покренуо Св. Апостол Лука, благосиљала је вјерне, придржавана његовом Светошћу, Патријархом српским, господином Павлом, у Цетињском манастиру на Лучиндан, љета Господњег 1993. Како је ова светиња доспјела у Цетиње? Почетак њенога пута, вођеног недокучивим Божијим Промислом описује у "Житијима Светих" архимандрит Јустин (Поповић)... "Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљен и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.  И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Лудило Јулијана законопреступника 

Мноремена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође.Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља. Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, а храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, а с друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. А када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин.^[1]  Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Делић моштију главе Светог Јована, Јерусалим

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху.

Чудеса Претечине руке  А од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих: У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, гдје се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео. А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не одступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ Свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Аптиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља. А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала. Агарјанска времена  Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући Град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања Порфирородног Константина VII и Романа,[2] тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакрије је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон[3] обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, а за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, а у славу самог у Тројици Бога, Кога сви славимо и Коме се клањамо вавек, амин." Овако завршава своју повијест о Претечиној десници Отац Јустин, негдје око године 994., тек започевши причу о томе како ће она, преко Родоса, Жиче и петроградског Зимског дворца, ношена рукама Светога Саве, малтешких витезова, руских царева и митрополита, да врати Крститељев благослов на земљу Немањину, уредивши је и Часним Крстом и иконом Пресвете Богоматере коју је насликао онај који је и руку покренуо – Свети Апостол Лука.

Цариград, Малта, Италија, царска Русија: "Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога "

Док се ова рука чувала у Константиновом граду, о празнику Рођења Светог Јована Претече износио ју је за вријеме богослужења патријарх на амвон, ради показивања народу. Испочетка она би у цркви Богородице Фарске, у царском двору, да би је руске хаџије крајем XIV и почетком XV вијека помињале у манастиру Богородице Перивлептос, и да би њено посљедње скровиште у Цариграду, по свему судећи, била сама Велика Црква Спаситељева, названа Премудрост Божија – Света Софија, гдје је неки хаџија видје послије 1424, а прије но што паде Источно Ромејско Царство.

У то вријеме од руке су већ била одвојена два прста, од којих један још 1200.године помиње Антоније Новгородски, да је у саборном Претечином храму Студитског манастира.^[4] Биће да се тај прст данас чува у кивоту у облику десне руке, у Отоманском музеју у Цариграду. На окову грчки пише "Ово је рука Јована Крститеља", и "Гле Јагње Божије", и овако ју описује научник Лазар Мирковић: "На горњој страни длана је четвртаст отвор 3-4 см, који затвара поклопац. Када се са отвора дигне поклопац, види се кост руке да се може целивати".

Други се ипак кивот чува у Сијени, и на њему је натпис српскословенским језиком 

"Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога". Овдје је ријеч о другом прсту десне руке Крститељеве, која је први пут благословила Савину земљу онда када је новохиротонисани архиепископ новорођене Помјесне Цркве донио њен прст као благослов патријарха Германа и цара Теодора И Ласкариса, и положио у славни дом Спасов, Жичу.

Потом он би чуван у Мајци свих Цркава, Пећкој Патријаршији, када у њу би пресељен престо архиепископски, све до пропасти Византијског и Српског Царства.Тада узе кивот са моштима Јелена, супруга Ђурђева сина деспота Лазара Бранковића, који прије тога, 1458. године, умре, и однесе кивот у Мореју, своме оцу Томи Палеологу. А када и тог рођеног брата посљедњег ромејског цара Константина XI Драгаша, Турци погнаше са његовог престола, он 1461. одбјеже у Италију, папи Пију XI под заштиту. Њему на дар он понесе ову светињу, коју папа, будући рођењем из Сијене, поклони, тамошњем храму св. Марије. Њу 1933. године тамо видје наш књижевник Павле Поповић, и протумачи запис на њој, испричавши потом да се она износи само на Духове, и да њен кључ имају само надбискуп, градоначелник, и још један грађанин Сијене, због чега је она недоступна.

А сама рука Претечина, остаде у Светој Софији и послије пада царскога града у турске руке 1453. године. Тада света црква Спасова би претворена у џамију, иако ни тада не доживи такво поругање као када крсташи 1204. године на њен часни престо посадише блудницу. А да је рука Претечина у то вријеме, са царем и патријархом била склоњена у Никеју, не свједочи само то што је крсташи нису однијели (а они су похарали све што се могло похарати), већ и то што је патријарх могао од ње одвојити прст на благослов новој, светосавској, Цркви.

Но, када је године 1484. султан Бајазит II ^[5] имао "потребу да орасположи према себи витезове острва Родос, и у знак пријатељства послао је магистру Ордена (Реда) десну руку св. Крститеља", пише у свом опширном мјесецослову Епископ банатски Хризостом. Тај ред латинских ритера би основан 1118. године са циљем заштите светих мјеста у Јерусалиму, али када Свети град 1187. поново паде у муслиманске руке, јовановци се преселише на Родос. Преплићући се са тевтонским витезовима, ружиним крстом и низом других тајних и јавних друштава, постоје до дана данашњег, са крајње неизвјесном улогом и судбином.

Њихов мир са Турцима, успркос поклонима, не потраја, јер Турци већ 1522. заузеше Родос, а витезови отпловише на Малту, која њима даде име под којим су и данас познати, а они њој – крст. Наиме, они су са собом осим Претечине руке, донијели и дјелић животворног Крста Господњег, који је великом магистру реда даровао Луј XII ^[6], заједно са мачем Луја IX "Светог",^[7] којим је овај водио два крсташка рата.

Исти велики магистар који је на Малту пренио ове двије светиње, донио је и трећу, за коју не знамо како је доспјела у посјед малтешких витезова. То је Филермска чудотворна икона Богородичина, коју је живописао Свети Апостол Лука, у вријеме након васкрсења Христова, када је Пречиста Дјева боравила у дому свога под крстом усвојеног сина, Светог Јеванђелисте Јована. Он је тада урадио још три иконе њене, од којих се једна, Млекопитатељница, налази у Испосници Светога Саве у Кареји.

Те три светиње су почивале на малти у сакристији катедралне цркве два и по стољећа, док Малту 1798. није покорио Наполеон и потјерао ритере Јовановог реда у најнеизвјесније изгнанство до сада. Тада је орден изабрао за великог магистра руског цара Павла И ^[8] и он је 3. августа 1799. године код Петрограда примио изасланике реда, који су му поднијели акт о абдикацији великог магистра барона Фердинанда Хомпеша, потписан 6. јула 1799. у Трсту. Он је морао напустити Малту пет дана након њеног заузимања, а од побједника је успио измолити три светиње које се први пут и помињу заједно по доласку витезова Јованових, 1530. године. Тако ће он 17. јуна 1798. поново покренути светиње које ће се ускоро обрести у дворској цркви Нерукотвореног Образа Спасова у петроградском Зимском дворцу. Тада ће цар Павле дати да се за њих израде кивоти и окови у којима оне и данас почивају, украсивши их малтешким крстовима и сваком природном љепотом и људском вјештином петроградских мајстора.

Његов насљедник, цар Александар III,^[9] заједно са царицом, данском принцезом Маријом, пренијеће их трајно у Гатчино, дворац удаљен педесетак километара од Петрограда. Помјесна Руска Црква слави тај дан, као дан њиховог повратка у наручје хришћанског цара, гдје су оне први пут са Малте, 12/25.октобра, 1799. и доспјеле.

Октобарска револуција: По други пут Претечина рука донета у Србију  А када и овај хришћански цар, 1917. године, падне, мајка Николаја И, опет Данкиња и опет Марија, пренијеће светиње у своју отаџбину. Након њене смрти, њене ће кћери, велике књегиње Ксеније и Олга, руку, Часни Крст и икону предати Митрополиту кијевско-галицком, Антонију (Храповицком). Под њиховим благословом ће он у Сремским Карловцима основати Руску заграничну Цркву, и предати их краљу Александру И, чија је сестра била удана за нећака цара Николаја II, и једва избјегла покољ царске породице. "Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом... По други пут Претечина рука донета је у Србију", писао је 1936. године Владика Николај, поздрављајући Пророка, Претечу и Крститеља Спасова по други пут у земљи Немањиној. Руком краљевом светиње бјеху похрањене прво у црквици Старог дворца, да би, након што је 1924. започета градња новог, биле чуване у цркви Двора на Дедињу до 1941., када у првом налету њемачких бомбардера би срушен и пресвијетли дом Спасов и мајка свих српских цркава, Жича. Тада их краљ Петар II и патријарх Гаврило покренуше до Острошког манастира, одакле краљ оде у Велику Британију, а Патријарх у ропство. Светиње су ту ћутале, покривене заборавом и свенародним страдањем, до 1945. године. Тада наиђоше исти они који су похарали и друго велико љечилиште болних, манастир Светог Наума на Охридском језеру, гдје порушише пирг са црквицом коју Владика Николај посвети светој успомени мученичке смрти цара Николаја II.Одавде пак покупише и оно најсветије што је руски цар-мученик послао ове три светиње на чување своме српском рођаку, надајући се да ће светиње сачувати њега и он њих, и на упозорење на нарастајуће и надолазеће зло. Црногорски комунисти отимају светиње  Ево шта о доспјећу свих светиња у Црну Гору приповиједа игуман Марко (Калањ): "Када је априла 1941. краљ Петар II Карађорђевић стигао под Острог, рекао је: 'Ове три светиње нећу да носим из Југославије', и оставио их је у манастиру, са још доста злата и других драгоцјености. Када су 1951, у соби старјешине Манастира, архимандрита Леонтија (Митровића), испод дуплог патоса, открили злато, понијели су га у Титоград, заједно са реликвијама. Јеромонах Герасим (Чечур), који је тада био у Острогу, стално је говорио: 'Ништа ми није жалије од оне три светиње, што су однијели комунисти. Сигурно су драгуље узели, а светиње побацали.' Слично је о томе говорио и тадашњи ђак, а потоњи архимандрит острошки, отац Серафим (Кашић), а један Црногорац-партизан, коме ја име не знам, што је радио на откривању злата у Острогу, изјавио је: 'Оче, тамо су биле неке свете ствари. Однесене су у Титоград и по наређењу Блажа Јовановића, стављене у трезор'. Ишао сам секретару тадашње Вјерске комисије, Божу Мартиновићу, и он је рекао да су рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона предате Музеју на Цетињу, по наређењу Марка Орландића. Рука Светог Јована и честица Крста су предате Манастиру Светог Петра Цетињског и док смо постављали манастирску ризницу извршили смо провјеру: рука Светог Јована нема читава два прста, мали и до малога, иначе је у цјелини очувана, до лакта."

Четири десетљећа бјеху оне опет скривене прво на мјесту непознатом, па у ризници Цетињског манастира, све док их, као некад архијереј Константиновог града, не узе на руке архијереј града Ивана Црнојевића, о Ивањдану године 1993., и док се рука највећег рођеног од жене поново не показа међу људима.

Напомене 

^[1] Никифор Калист – црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350 год.; Кедрин – исто тако познати црквени историчар, живео крајем XИ или почетком ХII века.

^[2] Византијски цар Константин VII Порфирородни царевао од 913. до 959. године, а сродник његов Роман – од 920. до 944. год. Тако суони владали заједно од 920. до 944. године.

^[3] Халкидон – град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.

^[4] Манастир којег је 484. основао сенатор Студије (са низом свети монаха тога манастира – Теодор, Симеон богобојажљиви, Симеон Нови Богослов) чувен је по високој духовности и ревновању за чистоту црквеног предања. Због тога су их се прибојавали и цареви склони попуштању у догматима Цркве, те је веома могуће да је прст доспио у манастир или као дар или као средство за умољење мира са Студентима.

^[5] Бајазит II (владао 1481-1512), турски султан син Мехмеда II Освајача.

^[6] Луј XII (1462, владао од 1498. до 1512) син пјесника Шарла Орлеанског.

^[7] Луј IX "Свети" (1214, владао 1226-1270), фр. Иров из породице Капета.Учествовао у VI крсташком рату као предводник, био тражен, заробљен и уз велики откуп ослобођен.

^[8] Павле I (1754, владао од 1796 до 1801), руски цар, син Катарине II.

^[9] Александар III (1845-1894, владао од 1881), руски цар, син Алексадре II.

---

Copyright ©1999-2000 Pravoslavna Mitropolija Crnogorsko-primorska. Sva prava zadržana.

http://www.mitropolija.me/stari/svetinje/krstitelj_l.html