ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ 2

Због пада, читава твар и сав људски род су подвргнути тиранији непријатеља и страсти.

Први део 

Због пада, читава твар и сав људски род
 су подвргнути
 тиранији непријатеља и страсти

28. Замисли једног цара који има наслеђе и чији поданици су спремни да му служе. Међутим, десило се да су га непријатељи заробили. Чим је он ухваћен и одведен, требало је да и његови поданици и слуге пођу за њим. Тако је и Адама Бог створио чистим да би му служио и за услугу му је дата ова твар. Он је постављен за господара и цара све твари. Лукаву реч, која је нашла приступ ка њему, Адам је најпре примио спољашњим слухом, а затим је допустио да му проникне у срце и да овлада читавим његовим бићем. Са његовим заробљавањем, поробљена је и читава твар која му је служила и која му се покоравала. Преко њега се смрт зацарила над сваком душом. Због преслушања, она је толико изопачила Адамов лик да су људи дошли и до поклоњења демонима. Јер, и плодове земаљске, које је Бог прекрасно саздао, [човек] је приносио демонима. На њихове олтаре су стављали хлеб, вино и јелеј, као и животиње. Чак су и синове и ћерке своје приносили на жртву демонима.

29. Од времена Адамовог пада, душевне помисли су се, одвојивши се од љубави Божије, расејале по овом веку и помешале са вештаственим и земаљским помислима. И као што је Адам, који је преступио заповест, у себе примио квасац штетних страсти, тако и они који се родише од њега и читав род његов, по наследству имају удела у истом квасцу. Постепено узрастајући и умножавајући се, греховне страсти су до те мере нарасле да су се рашириле до прељубе, разврата, идолослужења, убистава и других ругобних дела, све док читаво човечанство није ускисло пороцима. Зло је до те мере порасло у људима да су помислили да нема Бога. Стога они почеше да се клањају бездушном камењу. Квасац злих страсти је до те мере обузео род старог Адама да [људи] чак ни појам Бога нису могли ни да прихвате.

30. После нарушавања заповести и подвргавања осуди гнева, човеком је овладао грех, ушавши унутар њега као неки танани и дубоки бездан горчине и завладавши пасиштем душе до најдубљих њених скривница. На тај начин и душу и грех, који се привио уз њу, можемо упоредити са великим дрветом које је препуно грана и чији је корен у дубини земаљској. Тако се и грех, који је ушао у душу и овладао њеним пашњацима до најскривенијих дубина, претворио у навику и предубеђење, узрастајући у свакоме од младости и учећи га [свему] лошем.

31. Лазар, кога је васкрсао Господ и који је одавао тако велики смрад да се нико није могао приближити његовом гробу, беше образ Адама који је у своју душу примио велики смрад и који се напунио мрака и таме. Слушајући о Адаму, о рањеном, разбојницима и о Лазару, немој дозволити да ти ум лута по горама, већ се затвори у своју душу зато што и ти носиш исте ране, исти смрад, исту таму. Сви смо ми синови тог помраченог рода, сви ми имамо удела у том смраду. Немоћу којом је пострадао Адам, страдамо и сви ми који происходимо од његовог семена. Јер, таква нас је болест постигла, као што говори Исаија: Од главе до пете нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђење ни завијене ни уљем заблажене (Ис.1,6). Таквом неисцељивом раном смо ми рањени.

32. Као што у Египту током тридневне таме син није видео оца, брат брата, пријатељ пријатеља, будући да их је покривао мрак, тако ни после Адамовог преступа заповести, његовог пада из раније славе, потчињавања духу света и после покривала које је пало на његову душу - нико од људи, све до последњег Адама - Господа - није видео истинског Оца небеског, ни благу и добру мајку - благодат Духа, ни најслађег и најмилијег брата - Господа, ни другове и пријатеље своје - свете анђеле, са којима је [човек] некада радосно ликовао и празновао. И не само до последњег Адама, већ и сада они којима није засијало Сунце правде - Христос, којима се нису отвориле душевне очи да виде истинску светлост, још увек остају покривени тамом греха, још у себи имају дејство сластољубља, још потпадају под исту казну, још немају очи којима би могли да виде Оца.

Извор: Добротољубље

Трећи део