Истакнути пост

уторак, 08. април 2014.

ШЕСТА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - ЦВЕТНА


А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију где беше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија узевши литру правога нардова скупоценога мириса помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију; Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вероваху у Исуса. Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази седећи на магарету. Али ово не разумеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сетише да ово беше за њега писано, и да му ово учинише. А сведочаше народ који беше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење. (Свето Јеванђеље по Јовану 12, 1-18)

НА ПУТУ У ВИТАНИЈУ И ЈЕРУСАЛИМ



Шеста, и последња недеља Великог поста зове се „Врбица“ (недеља палми). Током шест дана који прет ходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:
„Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт“.

Центар пажње је Лазар — његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово.

Тако, у понедељак ми слушамо: 
„Данас је болест Лазарева саопштена Христу 
док је ходао с друге стране Јордана ..." 
У уторак: 
„Јуче и данас је Лазар болестан“. 
У среду: 
„Данас је мртви Лазар сахрањен и његови ро ђаци плачу ...“ 
У четвртак: 
„Лазар је мртав већ два дана...“ 
Најзад, у петак 
„Изјутра дође Христос ...“  да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије). Цела седмица је прошла у духовном медитирању о предстојећем сусрету Христа и смрти — најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога „Христовог часа“ о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду?

Ова питања представљају још једно питање које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често — ако не и увек — транспонује прошлост у садашњост. Та ко на Божић ми певамо: „Данас Дјева натприродно рађа...“ На Велики Петак: „данас стоји пред Пилатом“... На Врбицу: „Он данас долази у Јерусалим“. Поставља се питање: Какво значење има ово прено шење догађаја, какав је значај овог литургичког да нас?
Вероватно, већина посетилаца цркве разуме то као реторичку метафору као поетску „фигуру говора“. Наш модерни приступ богослужењу је или РАЦИОНАЛАН или СЕНТИМЕНТАЛАН. 

РАЦИОНАЛНИ се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на ИДЕЈУ. То има свој корен у „западњачкој“ теологији, која се развијала на православном истоку после патристичке ере, за коју је литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и предпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као „поезија“ тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком ДАНАС, није давано ни какво озбиљно значење. 

Што се тиче СЕНТИМЕНТАЛНОГ прилаза, он се појавио као резултат индивидуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослу жење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да „подгреје“ наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко ДАНАС, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодре ђену предану и одушевљену „молитву“.

Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да литургија НЕ МОЖЕ да буде сведена ни на „идеју“ ни на „молитву“. Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Еванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом (Мт. 6,6)! Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од дру гог, заједно реагују као „тело“, као да су заиста једно у односу на неки догађај (напр. свадба, погреб, по беда, слава.. .). Природно чудо свих прослава се са стоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког ДАНАС, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају про шли догађаји прослављани ДАНАС?

Може се без преувеличавања рећи да је целокупан живот Цркве непрекидно СПОМИЊАЊЕ и СЕЋАЊЕ. На крају сваке службе обраћамо се светима „чију успомену прослављамо“, али изнад свих сећања, Црква је СЕЋАЊЕ НА ХРИСТА. Са чисто при родне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању не као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокупној својој живој реалности. А са друге стране та присутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и у овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем животу, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да „на земљи владају време и смрт“. Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство уредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: „...чи ните ово у мој спомен“. И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде — не као носталгична слика прошлости, не као тужно „никада више“, него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су апостоли рекли после Емауса: „...Зар није у нама горело срце?“ (Лк. 24:32).

Природно сећање је, пре свега, „присуство од сутног“, тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког ДАНАС. Но, буди мо сигурни, Дјева не рађа ДАНАС, нико „фактички“ не стоји пред Пилатом, и, ако чињенице, ови дога ђаји припадају прошлости. Али ДАНАС ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у ДОГАЂАЈЕ који вечито имају значај. Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену „идеју“ већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио“, разапети Христос је показао Свој „кеносис“ и Своју понизност. Празнујући ово сваке године оног јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, ни каква слава или „синтеза“. Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се „потврдило свеопште васкрсење“ (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: „Исус... узбуди се веома у души, узруја се и — заплака“ (Јн. 11:33-35). За нас се све ово дешава ДАНАС. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Еванђеља. Али у црквеној прослави, ДАНАС та чињеница постаје и за нас ДОГАЂАЈ, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теоло гија не може бити изнад „идеја“. И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште васкрсење? Али суштина је да реченица сама по Себи ништа не потврђује. Истинита ПОТВРДА долази од славља, од ових пет дана у којим смо сведоци борбе између живота и смрти, када по чињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу. Лазарево васкрсење, дивна прослава те једин ствене суботе, је изнад поста. У петак, који јој прет ходи, певамо „...пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана...“, а изражено литургичким терми нима Лазарева субота и Цветна недеља су „почетак Крста“. Међутим последња седмица Великог поста — непрестано предславље — ових дана је последње откровење значења Великог поста. Рекли смо на по четку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. Међутим, у стварности, у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумева ња њихове узајамне везе и независности.
Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити и причестити, он се обично схвата у терминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном до живљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у ДАНАС Христовог вас крсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом ДАНАС.
Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно — хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана с а „его“, а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насе љавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, „узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога“ (Лк. 11:26). Све у овом свету, па и „духовно“ — може да буде демонско: стога је важно да се поново открије зна чај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико ДАНАС Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, зла и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позивани да гледамо на пред, да меримо и мотивишемо наше напоре „нечим бољим“ што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје мистерија Хри стовог страдања, Његовог Крста и смрти. Оно постаје „ход горе у Јерусалим“.
Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње славље мистерије. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно по мрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још јед ном, све ово није теоретисање. За свакога који је оку сио истинити литургички живот — макар једном па и непотпуно — готово да је очигледно да од овог мо мента ми чујемо „Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева“, па онда, „... сутра долази Христос“, спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекива ње и припрема, па када дође петак увече када певамо „пошто се завршило четрдесет дана душевног уса вршавања...“ ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску „обавезу него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: „О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа...?
Текст преузет из књиге: 

Протојереј Александар Шмеман 
ВЕЛИКИ ПОСТ 
Каленић, 
Крагујевац, 2002

  
Преузето са: http://www.svetigora.com/node/3526



Шеста недеља  Великог поста– Цветна
Када је, дакле, васкрсао Лазара из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи - деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Живототворцу и Ономе Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега а онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: Осана сину Давидову, осана на висини. Похвална песма "Осана" узноси се Богу, јер у преводу она значи: "Спаси Господе". Додајући "на висинама", показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.
И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говори  се о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо - тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако постадосмо сједињени, каже апостол, са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем (Рим. 6; 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Св. Григорије Палама
Шеста недеља посвећена је сећању на догађај свечаног Уласка Христовог у Јерусалим, где је Он ишао да буде разапет на Крсту и да пострада ради нашег спасења. Тај празник назива се Цветном недељом или Врбица (недеља палми), због обичаја да се на тај дан освећују палмине гранчице, које код нас замењују гранчице врбе. Празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим спада у ред великих (Господњих) празника, али нема ни предпразништва ни попразништва, јер је окружен данима поста Свете Четрдесетнице и Страстне седмице. Особеност представља само освештање палмових грана, односно код нас грана врбе, као биља које рано даје пупољке. Али, ипак, иако тај празник нема дан предпразништва, као други велики празници, богослужење читаве претходне седмице, почевши од понедељка, у многим стихирама и тропарима посвећено је догађају уласка Господа у Јерусалим.
У петак цветне седмице завршава се пост Свете Четрдесетнице. На тај дан у једној од стихира на „Господи возвах“ пева се: „Заврши се душекорисна Четрдесетница и свету седмицу Страсти Твојих молимо да видимо, Човјекољупче“. У суботу шесте недеље Црква нас подсећа на чудо васкрсења Лазара, које је учинио Господ Исус Христос, и зато се она и назива Лазарева субота. Васкрсењем Лазара Исус Христос је пројавио Своју Божествену силу и славу и уверио своје ученике и све у предстојеће Своје Васкрсење и опште Васкрсење умрлих у дан Суда Божијег. Лазарева субота и Цвети су прелаз од Четрдесетнице ка Страстној седмици.

Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis