Истакнути пост

уторак, 03. фебруар 2015.

ФАРИСЕЈ

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ


ФАРИСЕЈ

ДРУГИ ДЕО

Господ је изговорио у светом Јеванђељу много заповести, и све оне уводе у човека мисли и осећања потпуно супротна душепогубном, човекомрском фарисејству. Те заповести уништавају сама начела на којима се фарисејство темељи и заснива. Пазите се и чувајте се - говори Господ -квасца фарисејског.[1] Јеванђелист Матеј објашњава да је речима квасац фарисејски Господ назвао фарисејску науку,[2] а јеванђелист Лука разуме под том речју њихово лицемерје.[3] То је једно те исто: из лицемерног понашања настаје фарисејски начин мишљења и фарисејско учење и обрнуто: фарисејско учење и фарисејски начин мишљења одгајају лицемера, а за њега никакав грех није страшан, никаква врлина није достојна уважавања; он се нада да сваки грех може да се прикрије, опрости, оправда, да лицемерје може да замени сваку врлину.
Господ је предао својим ученицима право, искрено понашање, утврђено на светој мудрости, а не на лукавству - понашање из кога светли чиста врлина и које својом небеском лепотом привлачи људске погледе и срца. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима.[4] Фарисеји су, супротно овоме, желели да само изгледају праведни, бринули су искључиво о томе да пред људима, пред масом, обично мало разборитом, представе и представљају да су управо они слуге Божије. И данас се може видети да фарисеји прибегавају свим могућим смицалицама да би њихова само наизглед добра дела блистала што јаче пред људима, а злодела била оправдана политичком нужношћу, маском праведности и мудре далековидости, жељом да се допуштањем мањег зла спречи веће, и осталим оправдањима која тако обилно извиру из срца испуњеног лукавством. Господ забрањује такво понашање веома снажним изразима. Ви сте - говори Он - они који се правите праведни пред људима, али Богзна срца ваша;јер што је у људи високо, гадост је пред Богом.[5] Фарисеји су настојали да законима прикривају своје душевне страсти, дејства, њихове плодове. Душевне страсти у сенци и хладу закона обично пуштају дубоко корење у душу, постају дебело дрво јер обухватају гранама сву човекову делатност, то јест продиру у све његове мисли, у сва осећања, у свако деловање. Свети Пимен Велики је рекао: "Ако човековој грешној вољи помогну закони, он се предаје разврату и пропада."[6]
Ако човек не трага, и то безинтересно, за врлином пред Богом, него, напротив, тражи славу врлине пред људима, у њиховом безвредном, непостојаном, променљивом мишљењу, онда он није способан да позна хришћанску веру, да прими Христово учење, јер је за то учење потребно срце које признаје да је грешно, и исповеда свој грех. Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?[7] Господ одузима у својим ученицима сваку храну за славољубље. Он хоће да срце жртвеник буде очишћено од нечистог идола, од свега што припада идолопоклонству. Господ заповеда да чинимо сва добра дела у тајности. И милостиња, по Његовој заповести, нека буде у тајности, и пост нека буде у тајности, и молитва - у затвореној клети! Наша добра дела морају бити сакривена од људи, али и од нас самих, да људи не би кварили нашу душу похвалама и да нас само наше срце не би варало и вршило прељубу, и тиме нарушавало свети савез са светим смирењем. Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја.[8] То није довољно! Господ је заповедио да се одрекнемо себе у краткотрајном земаљском животу, да нарушимо све законе, сваку правду ради јеванђелске правде. А у чему се састоји јеванђелска правда? У страдањима, у крсту! Ка њима призива Спаситељ свога ученика и ту врши одабир међу званима, ту одваја кукољ од пшенице, ту обележава својим печатом изабране! И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.[9]
Браћо! У подножју Христовог крста сложимо и сахранимо сва мишљења света о части, о увредама, о понижењима, о губицима, о неправди, о људским законима и о људској праведности. Постанимо јуродиви Христа ради! Поставимо своје образе да нас по њима пљују, ударају! Наша стара, земаљска част нека се проспе у прах унижења! Не гледајмо са жаљењем и бригом на наше пропадљиво имање: нека га разграбе и разнесу вихори, када буду допуштени! Не пожалимо наше тело у вољним подвизима и у невољним страдањима! Научимо се од Господа Исуса Христа Његовом тајанственом ћутању, том најузвишенијем богословљу и говорништву, које задивљује и анђеле! Свет није признао да Он, Бог оваплоћени, јесте праведан: зар од света да тражимо праведност? Одрецимо се ње у подножју Христовог крста! Не будимо звери које ловци и друге звери нападају, рањавају и уједају, но постанимо слични Јагњету Божијем овде на земљи, за време нашег краткотрајног земаљског странствовања - и Он ће нас учинити сличнима Себи у вечности, у којој нашем блаженству неће бити краја и мере. И овде, у земаљском изгнанству, верном Исусовом ученику прилази Дух Свети, Утешитељ, наноси на његову душу неисказано блаженство будућег живота, а оно одузима од њега осећај страдања и уводи га у невидљиво, свето наслађивање, независно од човека и околности. Пред тим наслађивањем ништавне су све земаљске насладе, чак и оне законите.
Главна карактеристична особина лицемера, прва стрела коју он пушта на ближњег, јесте саблазан и из саблазни произашла осуда ближњег. У наумима злотвора саблазан је често притворна, измишљена, као тобоже оправдан изговор за злодело, који благовремено припрема и злодело и оправдање злодела; саблазан у онима који су још заражени старим Адамом, макар они били добронамерни и тежили ка спасењу, јесте особина старог човека и веома озбиљна и упорна болест. Та болест спречава покајање, од кога долази очишћење. Саблазан је болесни поглед на слабости ближњег, при коме те слабости нарастају до несагледиве, наказне величине. Саблазан је чедо самољубља, и усељава се у ону душу која се клони љубави према ближњем и правилне љубави према себи. Господ је ту болест упоредио са брвном, према коме свако јавно сагрешење ближњег представља тек трун. Не судите - рекао је Господ - да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити... Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш, онда видјети извадити трун из ока брата свога.[10] Морамо на силу одвлачити себе од осуђивања ближњих тако што ћемо страхом Божијим и смирењем ограђивати себе од тог осуђивања. Да бисмо ослабили и, са Божијом помоћи, потпуно искоренили из свог срца саблажњавање о ближњег, морамо се уз светлост Јеванђеља удубљивати у себе, пазити на своје слабости, испитивати своје грешне тежње, побуде и стања. Када наш грех привуче на себе наше погледе, нећемо имати када да надгледамо недостатке ближњег, да их примећујемо. Тада ће нам сви ближњи изгледати прекрасни, свети; тада ће сваки од нас сматрати да је највећи грешник у свету, једини грешник у свету, тада ће нам се широко отворити врата, наручје истинског, стварног покајања.
Велики Пимен је говорио: "Ми и наша браћа смо као две слике. Ако човек, гледајући себе, налази у себи недостатке, онда он у свом брату види савршенство. А ако сам себи изгледа савршен, онда, поредећи са собом брата, налази да је брат лош."[11] Највећи Божији угодници нарочито су бринули о томе да виде да су грешници, толики грешници да су сагрешења ближњих, јавна и велика, њима изгледала безначајна, опростива. Преподобни Сисоје је рекао ави Ору: "Дај ми поуку." "Имаш ли ти поверења у мене?" - упита га ава Ор. "Имам" - одговори Сисоје. "Иди" - рече му ава Ор - "и чини оно што ја чиним." "А шта је то што ти чиниш, оче?" - упита га ава Сисоје. Старац рече: "Ја видим да сам гори од свих људи."[12]
"Ако човек достигне то стање" - говорио је Пимен Велики - "о коме је апостол рекао: Чистима је све чисто,[13] онда ће видети да је гори од сваке твари." Брат је упитао старца: "Како могу да мислим да сам гори од убице?" Пимен је одговорио: "Ако човек дође до стања на које је апостол указао, и види човека који је починио убиство, рећи ће: 'Он је једном учинио тај грех, а ја убијам себе сваког дана.'" Брат је препричао Пименове речи другом старцу. Старац је одговорио: "Ако човек дође до стања такве чистоте, и увиди грехове брата, онда ће његова праведност прогутати тај грех." Брат је упитао: "Каква је његова праведност?" Старац је одговорио: "Свакодневно окривљивање себе."[14]
Ето истинских слушалаца и твораца јеванђелског Закона! Изгнавши из својих срца осуђивање и саблазан, они су испунили себе светом љубављу према ближњем тако што изливају на све милост, и милошћу лече грешнике. Свети оци су рекли за великог Макарија Египатског да је био као земаљски бог - са тако силним милосрђем подносио је недостатке ближњих. Ава Амон је, удубљујући се непрестано у себе и изобличавајући недостатке своје душе, дошао у дубоко смирење и свету простодушност. Од мноштва љубави према ближњем он није видео у ближњем зла, заборавио је да зло постоји. Једном приликом доведоше код њега - пошто је био епископ - девојку која је зачела и рекоше му: "Тај и тај је учинио ово, наложи на њих епитимију." Амон осени крстом њен стомак, затим нареди да јој дају шест пари белог платна, и рече: "Када дође време да роди, ако умре она сама, или њено дете, да се има за сахрану." А они што су оптуживали девојку рекоше: "Шта чиниш? Наложи на њих епитимију!" Он одговори: "Браћо! Она је близу смрти! Шта још да се ради с њом?" - и отпусти је.
Дошао је једном приликом ава Амон у једно боравиште монаха да би са њима обедовао. Један брат из тог места се понашао веома збуњено: жена му је дошла у посету. Сазнала су то остала браћа; збунили су се, а кад су се окупили на договор, одлучили су да истерају брата из колибице. Но кад су сазнали да се ту налази епископ Амон, дошли су код њега и молили га да и он пође са њима да прегледају келију тог брата. Дознао је то и брат: сакрио је жену под велики дрвени суд, и окренуо дно суда према горе. Ава Амон је то схватио, и, ради Бога, покрио сагрешење тога брата. Када је са мноштвом браће дошао у келију, сео је на тај дрвени суд и наредио да претраже келију. Келију су претражили: жену нису нашли. "Шта ово значи?" рече ава Амон браћи: "Нека вам Бог опрости ваше сагрешење." Затим се помоли, и нареди свима да изађу. За браћом изађе и он сам. Излазећи, милостиво узе за руку окривљеног брата, и рече му са љубављу: "Брате! Пази на себе!" Тако се свети Амон удаљавао од осуђивања било кога, и лечио је грешнике тиме што је омекшавао њихова срца и приводио их милошћу ка покајању.
Колико нас Господ одводи од понора саблазни и осуђивања, колико се истинске слуге Господње удаљавају од тог страшног, погубног понора, толико нас, супротно томе, ђаво вуче у тај понор, прикривајући га разним оправдањима. Једно од сатанских оправдања је неразумна ревност, коју многи држе за побожну, свету ревност.
Човек којег води неразумна ревност" - говори свети Исак Сиријски - "никада неће моћи да достигне мир мисли. Далек је он од тог мира, од радости. Ако мир мисли јесте потпуно здравље, ако ревност јесте супротна миру, онда лукава ревност није ништа друго до тешка болест. О човече! Убеђен си да оправдану ревност против туђих недостатака доводиш до највећег степена, а у ствари одгониш здравље своје душе. Постарај се, постарај се о здрављу своје душе! А ако желиш да лечиш болесне, схвати да је болесницима више потребна пажња него бездушност. При томе, док не помажеш другима, доводиш себе у стање тешке болести. Таква ревност у човеку није знак мудрости него болести душе, знак недостатка духовног знања, знак великог незнања. Почетак премудрости Божије, тихост и кротост, та својства велике и снажне душе, плод су разумног начина мишљења, и управо она носе људске болести."[15]
Грех саблазни и осуђивања је тако подесан за убијање људи и зато тако омиљен ђаволу да њему није довољно то што је изазвао у нашем срцу лукаву и од јеванђелског разума далеку ревност, што је изазвао горде помисли, увек повезане са понижавањем и презирањем ближњега: не, он спрема и очита лукавства да би уловио непажљиве у саблазан и осуђивање. Ава Пимен је говорио: "У Писму је речено: Што видеше очи твоје, говори.[16] Но ја вам саветујем да не говорите чак ни о ономе што сте опипали својим рукама. Један брат је тако био обманут: учинило му се да његов брат греши са женом. Дуго се он борио са самим собом; напокон је пришао, гурнуо их ногом, мислећи да су то баш они, и рекао: 'Престаните, хоћете ли још дуго?' Испоставило се да су то били снопови пшенице. Зато сам вам и рекао: 'Не излажите руглу, чак и кад опипате својим рукама'."[17]
Грех осуђивања је толико противан Богу да се Он гневи и одвраћа од самих својих угодника када они себи дозвољавају да осуђују ближњег: Он одузима од њих своју благодат, а то се види из многобројних примера које су црквени писци сачували ради користи и поучавања хришћанских поколења. Никаква праведност не даје право да осуђујемо брата који греши: Господ може веома угодно да му дарује истинску праведност, неупоредиво већу од оне коју ми мислимо да налазимо у себи. Можемо ми бити праведни готово колико и сам Бог; но чим осуђујемо ближњег, ми одбацујемо Божију правду, уместо ње уводимо своју правду, или правилније, болест фарисејства. Ако осуђујеш ближњег, ти крадеш власт Бога, власт јединог коме припада суд над Божијим тварима - крадеш власт Христову, који ће судити живима и мртвима у последњем дану.[18]
Чудесни Јован Саваит приповедао је о себи: "Једном приликом, док сам живео у пустињи недалеко од манастира, дошао је брат из манастира да ме посети. Упитах га: 'Како живе оци и браћа?' 'Добро, због твојих молитава' - одговори он. Затим га упитах за једног брата кога је био лош глас. Он ми одговори: Веруј, оче, тај брат наставља да живи као и пре.' На то рекох: 'Ох!', и одмах дођох у занос. Видим: стојим пред Голготом, у Јерусалиму. Господ наш Исус Христос стоји на Голготи, између двојице разбојника. Похитам да се Њему поклоним. Тада - видим - Господ се окренуо према анђелима који стоје пред Њим, и говори им: 'Отерајте га - он је према мени антихрист: предусрећући мој суд, осудио је свог брата.' Док су ме изгонили, и док сам излазио, на вратима се запетља моја мантија, запе за њих. Тамо сам је и оставио. Истог трена дођох себи, и рекох брату, овом што је дошао да ме посети: Тежак је за мене овај дан.' Он ме упита: 'Зашто тако, оче?'
Своје виђење, које сам му открио, допунио сам речима да је скинута мантија знак да је од мене одузет покров Божији и помоћ Божија. Од тога дана удубио сам се у пустињу, лутао у њој седам година, не узимајући хлеб, не улазећи под кров, и не беседећи ни са једним човеком. Након тог времена опет сам видео Господа: Он ми је вратио моју мантију."[19]
Браћо, пазимо на себе! Постарајмо се да очистимо себе од телесних, а онда и од душевних страсти, од славољубља, неверовања, лукавства, зависти, мржње, среброљубља, и осталих сличних болести које се развијају и дејствују, по свој прилици, у самој души, без учешћа тела, због чега се и називају душевним. Рекох "по свој прилици": оне утичу и на тело, али се тај утицај не да измерити, и зато је за многе неприметан и несазнајан. Док будемо пазили на себе и чистили себе од тих страсти, засејаће се постепено у нама љубав према ближњем, а од ње ће ослабити и уништиће се осећање саблазни о ближњег и помисао да га осуђујемо. Никад не смећимо с ума да правде угодне Богу нема изван сиромаштва духом. Оправдавајмо ближње, и осуђујмо себе, да би нам Бог даровао своју благодат и милост, дакле оно што Он дарује једино униженима и милостивима. Амин.





НАПОМЕНЕ:
Mт 16, 6.
Mт 16, 12.
Лк 12, 1.
Mт 5,16.
Лк 16, 15.
Азбучни патерик.
Jн 5,44.
Mт 6, 3.
Mт 10, 38, 39.
Mт 7, 15.
Азбучни патерик.
Азбучни патерик.
Tим 1, 15.
Азбучни патерик.
Слово 89.
У изворнику: Прич 25, 8.
Азбучни патерик.
Житије преп. Василија Новог, митарство осуђивања, Четиминеј, 26. март.
Азбучни патерик.

Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis