ГОСПОЈИНСКИ ПОСТ

ИКОНА РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА ПИВА

Пост рађа Пророке. Ојачава моћне. Умудрује законодавце. Наоружава јунаке. Вежба борце. Одбија искушења. Станује заједно са трезвеношћу и чистотом. У ратовима чини подвиге а у време мира учи тиховању. Освећује посвећене и усавршава свештенике. Нико не може да се приближи Жртвенику и да заврши божанску Литургију, а да претходно није постио.

Свети Василије Велики

Данас 1./14. августа  почиње двонедељни Госпојински пост као духовна припрема за прославу великог празника Успења Пресвете Богородице, познатијег у народу као Велика Госпојина, који се обележава 14./28. августа. Овога дана празнују се и Седам Макавеја, Соломија матер њихова и Елеазар свештеник, као и Изношење Часнога Крста.

Госпојински пост је један од четири вишедневна поста која прописује православна црква и по „тежини" је сличан Часном или Великом посту који претходни Васкрсу.
У току овог поста за исхрану се користи биљна храна припремљена на води, осим суботе и недеље када је дозвољена употреба уља и вина. Риба се у току овог поста једе само на празник Преображења Господњег, 6./19. августа. Ипак, црква омогућује верницима и ублажавање поста у зависности од узраста и здравственог стања, али само по благослову свештеника. На питање која је мера поста свети Василије Велики одговара:„У духовном посту мера је једна и важи за све, а то је потпуно удаљавање од свега што води греху. Што се пак тиче уздржавања од хране ту су мера и начин употребе различити и зависе од сваког понаособ, од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Одредивши меру уздржавања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитим духовницима да у томе врше паметне измене."

Установа поста постојала је још у Старом завету. Поједини црквени писци оставили су записе да су апостоли установили пост од 40 дана у складу са примерима Мојсија и самог Исуса Христа који је после крштења на Јордану постио у пустињи 40 дана. У древној цркви пост је био веома строг и хришћани су се у складу с Уредбама апостолским уздржавали од хране више или мање времена, или су јели хлеб, воће и поврће, али не пре вечери.

Црква је установила овај пост по примеру Пресвете Богородице, која је време пре упокојења проводила у сталном посту и молитви. Први пут се спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143—1180).

Седам Макавеја, Соломија матер њихова и Елеазар свештениксви пострадаше за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто пото да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса беше очигледан знак, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180 год. пре Христа. 

Изношење Часнога Крста- овај празник установљен би договорно од Грка и Руса, у време цара грчког Мануила и књаза руског Андреја за спомен истовремене победе и то: Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. У обе те војне ношени су с војскама крстови, из којих су засветлиле луче небеске. Зато се установи, да се 1. августа износи крст из цркве Свете Софије, најпре у средину цркве а по том и на улице, ради поклоњења народа и ради спомена чудотворне помоћи крста у бившим ратовима. Но ово није био обичан крст но прави Часни Крст, који се чувао у храму царског двора. 31 јула преношен је Часни Крст из царског двора у Св. Софију, а одатле после ношен по улицама ради освештања земље и ваздуха. Најзад 14 августа поново је враћен у храм царске палате.

http://www.manastirulesju.org.rs/140-2012-08-15-07-19-23