Свештеник Павле Гумеров: ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ ПОТРЕБНА АСКЕТИКА?

ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ ПОТРЕБНА АСКЕТИКА?

У стара времена омиљено штиво редовно су биле књиге као што су: "Добротољубље", "Лествица" светог Јована Лествичника и друга душекорисна дела. Савремени православии хришћани, нажалост, ретко узимају у руке те велике књиге. А штета! Јер, оне нуде одговоре на питања, која често постављају на исповести: "Оче, како се уздржати од раздражљивости?" "Како се борити с унинијем и лењошћу?" "Како живети у свету са ближњима?" "Због чега се ми увек враћамо једним те истим гресима?" На та питања одговара наука, која се у богословљу назива аскетика. Она говори о томе шта су то страсти и греси, како се борити с њима, како наћи душевни мир и како стећи љубав према Богу и ближњима.

Реч "аскетика" одмах нас асоцира на древне подвижнике, египатске пустињаке и манастире. Аскетска искуства и борбу са страстима многи сматрају особито монашким чином. "А ми (људи) смо слаби самим тим што живимо у свету, што значи да можемо живети како било". То је, наравно, велика заблуда. На свакодневну борбу, рат са страстима и греховним навикама позван је сваки православии хришћанин без изузетка. О томе нам говори апостол Павле: А који су Христови (то јест сви хришћани - свешт. П.), распеше тијело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Као што војници полажу заклетву и заклињу се да ће бранити Отаџбину и уништавати њене непријатеље, тако се и хришћани, као војници Христови, у Светој Тајни крштења заклињу на верност Христу и "одричу се од ђавола и свих дела његових", то јест од греха. Значи, предстоји нам битка са суровим непријатељима нашег спасења: палим анђелима, страстима и гресима. Битка која није за живот него за смрт, тешка и свакодневна, ако не и непрекидна - "о спокоју можемо само да сањамо". И због тога је представљање православие аскетике у првом реду умесно, на основу учења о осам човечијих страсти и борби против њих.

Речи "аскетика", "аскетизам" проистекле су од грчког глагола "аскео", што у преводу значи "вешто и приљежно прерађивати", тј. "обрађивати грубе материјале и у томе се вежбати". У древној незнабожачкој Грчкој аскетама су називали атлете, због тога што су они проводили време у сталним тренинзима и вежбањима и при томе су водили строг, уздржљив начин живота. Касније се назив "аскео" усталио за људе који се подвизавају у уздржању и стицању врлина.

На тај начин се труд хришћанина око спасења своје душе може упоредити са радом спортисте који јача своје тело и вољу константним вежбама, или војника који се тренира у борбеној вештини како би увек био спреман за ратне операције.

Свој скромни рад саставио сам на основу Светог Писма, светоотачких аскетских писаних споменика и малог личног свештеничког искуства. Учење Цркве о страстима и борби с њима у књизи је пребачено на савремени терен, за православие хришћане, којима је Господ наменио да живе и спасавају се у 21. веку. Исто тако, усудио сам се да искористим нека знања из базе практичне, примењене психологије, преосмисливши их сагласно учењу светих отаца о борби са страстима. И свети Теофан Затворник је наводио у својим делима психолошке аналогије, чак је и позивао да се састави уџбеник у којем би било могуће спојити хришћанство и психологију. Психологија проучава механизме људског понашања и мишљења. Практична психологија помаже човеку да изађе на крај са својим рђавим склоностима, да победи депресију, да научи да живи у миру са собом и људима, и у том смислу психолошка знања могу бити веома корисна у духовном делању.

Несрећа је у томе што психологија није општа научна дисциплина, као што су физика, математика, хемија или биологија. Постоји више школа, праваца, који себе називају психологијом. Под психологијом се подразумевав и психоанализа Фројда и Јунга и модерне тековине попут неуролингвистичког програмирања (НЛП). Неки правци у психологией су потпуно неприхватљиви за православие хришћане. Због тога треба прикупљати знања зрно по зрно, одвајајући жито од кукоља.

Пре него што се почнемо бавити основним страстима и методима борбе с њима, хајде да поставимо себи питање: због чега се ми боримо с нашим гресима и страстима? Недавно сам чуо једног чувеног православног богослова, професора Московске духовне академије (нећу наводити његово име, јер га веома ценим - био ми је професор, али по том питању у суштини нисам сагласан с њим), који је рекао: "Богослужење, молитва и пост - све су то, такорећи, зидарске скеле, подупирачи за подизање зграде спасења, али не и циљ спасења и смисао хришћанског живота. А циљ је избављање од страсти". Не могу с тим да се сложим, јер избављање од страсти такође није сврха по себи. Преподобии Серафим Саровски о правом циљу говори: "Стекни дух смирен и око тебе ће се хиљаде спасити". Циљ живота хришћанина јесте стицање љубави према Богу и ближњима. Сам Господ говори само о двема заповестима на којима се заснива читав Закон и Пророци. Љуби Господа Бога својега сейм срцем својим, и свом душом сеојом, и сейм умом својим и ближњега свога као самог себе(Мт. 22, 37-39) И даље: О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци (40). То су најважније заповести чије држање представља смисао и циљ хришћанског живота. А избављање од страсти је само средство, као што су, уосталом и молитва, богослужење и пост. Ако би то био циљ, онда би ми били врло блиски будистима, који исто тако траже бестрасност, односно нирвану.

Али човек не може испунити две главне хришћанске заповести док над њим господаре страсти. Онај човек који је подложан страстима и гресима, воли само себе и своју страст. Зар може сујетан и горд човек да воли Бога и ближње? А онај који се налази у унинију, гневу и који служи среброљубљу? Реторичко питање.

Служење страстима и греху не допушта хришћанину да испуни кључну заповест Новога Завета - заповест љубави.

---

НАПОМЕНА:

Источни свети оци, говорећи о страстима, једнодушно их именују бројем осам. У западном богословљу је прихваћено учење о седам страсти, које је први пут изложио свети Григорије Двојеслов, а развио Тома Аквински.

СТРАСТИ И СТРАДАЊА

У преводу са црквенословенског језика реч "страст" значи "мучење" (отуда, на пример, руски "страсто- терпец" тј. онај који трпи страдања, мучења). И заиста, ништа толико не мучи људе као њихове личне страсти и укорењени греси.

На почетку они служе задовољењу греховних потреба, а затим самилуди почињу да служе њима: сваки који чини гријехробје гријеху (Јн. 8, 34).

У свакој страсти постоји тренутак греховне насладе за човека, али ипак страсти муче, кидају и покоравају грешника.

Најблиставији пример страсне зависности су алкохолизам и наркоманија.

Свети оци, по правилу, говоре о осам страсти:

1. стомакоугађање,

2. блудничење,

3. среброљубље,

4. гнев,

5. туга,

6. униније,

7. сујета,

8. гордост.

Понекад ових осам страсти називају смртним гресима, због тога што могу да (уколико сасвим овладајучовеком) наруше духовни живот, лише спасења и доведу до вечне смрти. Како кажу свети оци, иза сваке страсти стоји одређени демон, а зависност од истог и чини човека заробљеником одговарајућег порока. То учење се темељи на Јеванђељу: Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом ceoj откуда сам изашао; И дошавши нађе пометен и украшен; Тада отиде иузме седам других духова горих од себе, иушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку горе од првога (Лк. 11, 24-26).

ПОКАЈАЊЕ - ОСНОВА ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. 

Како започети борбу са страстима? Свети Теофан Затворник пише да у почетку треба дословно мрзети грех с којим се боримо. Након што смо се чврсто одлучили да ступимо у борбу са грехом, неопходно је да се покајемо.

Покајање је без сумње основа духовног живота. О томе нам сведочи Јеванђеље. Претеча и Крститељ Господњи Јован започео је своју проповед речима: покајте се јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3,2). Господ нам је дао велики дар - дар исповести, захваљујући којој се ми ослобађамо наших грехова, јер је свештеник обдарен од Бога влашћу "да везује и разрешава" грехе човечије.

Често се може чути следећа тврдња: "Вама, верујућим, све је лако: сагрешио сам - потом се покајао, и Господ ће све да опрости". У Пафнутијево-Боровском манастиру је у совјетско време био музеј. Након обиласка манастира и музеја водич је посетиоцима пустио са CD-плејера песму "Живело је дванаест разбојника" у извођењу Шаљапина. Фјодор Иванович је својим непоновљивим басом извео: "Напустио је Кудејар другове своје, напустио разбојничке нападе, и у манастир је отишао, да Богу и људима служи". Након што су је одслушали, водич је рекао отприлике следеће: "Па, ево чему учи Црква: греши, кради, пљачкај, свеједно се после можеш покајати". Ето такво је неочекивано тумачење познате песме. Је ли ли то заиста тако?

И стварно, има људи који доживљавају Тајну исповести управо тако: као некакву духовну праоницу. Можемо да се ваљамо по земли и блату без страха: гле, после ће свакако све опрати у души. "Блато није исто што и сало обришеш и скине се". Мислим да таква исповест није на корист. Човек ће јој приступати не на спасење, већ на суд и на осуду. И формално "исповеђени" разрешење грехова од Бога неће добити. Није све тако једноставно.

Недовољно је само исповедати грех; треба уложити напоре да се победи склоност ка греху у својој души. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив. Наравно, није једноставно одмах напустити страст. Међутим, покајник не сме да буде лицемеран: покајаћу се и опет ћу наставити да грешим. Човек је дужан да уложи све своје напоре како би кренуо путем исправке, и да се више не враћа греху молећи Бога за помоћ у борби са страстима: "Помози ми Господе јер сам немоћан". Хришћанин је позван да сажиже мостове који га враћају старом, греховном животу. Покајање се на грчком каже - "метаноиа" тј. у преводу "промена".

Наравно, понекад нас је срамота, тј. није нам баш лако да откривамо своје душевне ране, али се управо на тај начин избављамо од греховних навика, побеђујући стид и чупајући их као коров из своје душе. Без исповести и очишћења од грехова и страсти немогуће је борити се с њима. Најпре их треба увидети, ишчупати, а затим учинити све да не би опет израсле у нашој души.

Неувиђање својих грехова је први симптом духовне болести. Исповест није извештај о духовном животу (о томе шта је у њему добро, а шта не ваља) или беседа са свештеником. То је разоткривање себе, без икаквог самооправдавања и самосажаљевања. 

Не треба се срамити исповедања грехова, већ се треба срамити чињења греха. Многи мисле да ће их свештеник, поготову ако се и лично познају осудити, па самим тим желе да се на исповести покажу бољим него што јесу. Ја вас уверавам да свештеника, који мање-више редовно исповеда, апсолутно ничим не можете запањити, и тешко да ћете му ви рећи нешто ново и необично. Велика утеха за свештеника је кад види пред собом искреног покајника, макар он био и највећи грешник. То значи да он не стоји узалуд код налоња.

Покајнику се кроз исповест даје не само опроштај грехова, већ и благодат и помоћ Божија за борбу са гресима. Дешава се да људи који се ретко или формално исповедају, понекад сасвим престану да примећују своје грехе. Сваком свештенику је то добро познато. Човек дође на исповест и каже: "Ја нисам грешан" или: "Много сам грешан" (што je заправо исто).

Све се то дешава, наравно, из духовне лењости и одсуства жеље за икаквим радом над својом душом.

БОРБА С ПОМИСЛИМА

Одбацивање лоших помисли је неопходан услов за борбу са страстима. Страст се не рађа у души човековој одмах. Свети оци говоре да она почиње предлогом или приближавањем искушења односно саблазни. Словенски глагол "приражать" значи срести се, тј. сударити се с нечим.

Предлог се појављује у свести човековој као последица визуелних импресија и из неких других разлога или као слика наметнута од стране непријатеља - ђавола, али против човекове воле, без његове сагласности и учешћа. Човек сам одлучује да ли ће да прихвати предлог у срце или да га одбаци. Уколико га прихвати, о њему већ почиње да се разматра, тј. постаје наше "власништво". Оци то називају још и сједињавање или разговарање са помишљу.

Трећи стадијум је склоност ка помисли или слагање с њом, тј. кад је вола толико подлегла утицају грешне мисли и сродила се с њом, да је човек спреман да пређе на дела. У мислима се почини готово половина греха. Као што говори Господ у Јеванђелу: јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15,19). На тај начин, показујући од чега почиње грех - од зле помисли на њега, и свети апостол Јаков пише: тада жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт (Јак. 1,15).

Греховна помисао која се настанила у души и у срцу кад-тад обавезно пређе у дело. Човек који себи допушта наметљиве погледе, који не чува свој вид и слух од саблазних слика и чији разум обузимају нечисте и блудне помисли, не може остати целомудрен.

Једном сам у некој књизи из психологије прочитао да наше помисли уопште нису наше власништво или продукт нашег разума. Оно, о чему ми размишљамо, у ствари је резултат мноштва узрока и околности: васпитања, услова живота, времена у којем живимо, државе у којој смо се родили итд. На пример, да смо се ми родили у другој држави и у неком другом времену, или да смо добили друго васпитање, размишљали би другачије. Тако да то нису сасвим наше мисли, јер могу да се јаве услед различитих узрока који не зависе од нас (треба додати још и оно што је православним људима веома познато: греховне помисли могу долазити и из још једног, добро познатог извора, а то је непријатељ рода човечијега). Наравно, горенаведене примедбе тичу се само оних који нису укорењени у увиђању помисли; уколико је човек прихватио мисао и почео о њој да размишља, он се већ сродио с њом, тј. она постаје његово власништво.

Психолози саветују да одвајамо лоше мисли од добрих. Треба да се "разведемо" од лоших, тј. да их не пуштамо у свој разум и не сматрамо својим, а да насупрот њима "запросимо" добре мисли, замењујући мрачне и агресивне, светлим, добрим и позитивним. Мени се та мисао веома допала и био сам много изненађен када сам код светог Теофана Затворника прочитао готово дослован савет: "Велика колективна грешка је поштовати све оно што искрсава у нама као крвну својину, коју треба бранити као себе самог. Све грешно је дошло у наш живот са стране, због чега га увек изнова треба гурати од себе, у супротном ћемо имати у самима себи издајнике. Онај који жели да води борбу са собом, мора да пронађе у себи непријатеља, који се у њему крије. Одбацивши од себе познато порочно кретање и прогласивши га непријатељем, предај га затим и осећању, тј. оживи у срцу антипатију према њему. То је најспасоносније средство за изгнање греха. Свако греховно кретање одржава се у души кроз осећај неке приватности од њега; због тога оно (када је изазвана антипатија према њему), лишивши се сваког ослонца, само од себе ишчезава".

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/PAM/PAM.htm