Истакнути пост

субота, 05. децембар 2015.

Људска душа


 Постоји само један предмет који је изнад људске душе -
то је њен Створитељ
(бл. Августин)

Постепена замена појмова, у вези са владавином материјалистичких појмова у 19. веку, довела је до фактичке редукције самог појма душе на ниво свести и психичког живота.

Зато не чуди то да је уместо терапије душе почео да се развија другачији правац, у чијој основи се налази исцелење разума и механички приступ. Његове плодове већ жање 20. век, чији крај, са своје стране, припрема тло за нови продор у "свест човека". Ради се о истински ђаволској идеји, повезаној са стварањем вештачке интелигенције, као и радовима и правцима био-компјутеризације, зомбирања, програмирања и кодирања људске свести. Ови злокобни планови не само да лебде у ваздуху, него већ почињу и реално да се примењују не само у медицини, почев од привидно нешкодљивих и привлачних методика лечења од алкохолизма, скидања сувишних килограма и сл., помоћу кодирања, него и у политици, у формирању јавног мњења и у прихватањима свакојаких идеја које попримају епидемијски карактер, услед вештог дириговања и програмирања.
Међутим, срозавање људске душе на ниво апсурдне категорије, па чак и њено порицање, уопште не мењају суштину ствари (исто као што и укидање говора о Богу не значи Његово одсуство или неучествовање у животу свакога од нас). Оно само доприноси васпитању бездушног поколења људи који не схватају смисао свог истинског предназначења у животу, људи који иду очигледно лажним путем развоја.

Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на цео наш живот.

Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложност човека, други Свети Оци су помињали два слоја - душу и тело, при чему ова концепција принципијално не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан, храна, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном исцрпљују круг телесних интересовања.

Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти природе, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример, слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне представе итд.

Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку, тако и свему што га окружује.

Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће лепоте и величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.

Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике, читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе. Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада постаје све приступачнија читаоцима.

У грађи душе људске св. Теофан условно издваја три дела:

1. Мисаони;
2. Вољни;
3. Осећања (срце).

Светитељ Димитрије Ростовски говори о разумном, похотном и гневном делу, што у принципу одражава исте аспекте. У књизи "Тачно изложење православне вере" св. Јована Дамаскина говори се о разумном и неразумном делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре открића подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)

У категорије мисаоног дела душе (по св. Теофану Затворнику) спадају: уобразиља и памћење (душевни архив), где се чува усвојени и прихваћени материјал, као и образност и разумност. Јер мисаони део душе има позитивне пројаве у виду: знања, формираних мишљења, претпоставки и најзад наука које представљају круну мисаоне делатности разума. Негативне пројаве овог дела душе испољавају се као љутња, расејаност мисли, празнословље и празноумље. У категорије вољног дела душе убрајају се ревност (тј. жудња за делатношћу), потреба, жеље (душевне, телесне, свакодневне и друштвене), избор средстава. Све то условљава вршење било којег посла.

Позитивна испољавања вољне стране јесу формирање навика, правила живота, обичаја, карактера, разборитости (када се разум налази у служби воље и савести).
Негативна испољавања вољног дела душе су: непостојаност, немарност, ћудљивост жеља (а услед тога и дела). Међутим, постоје још и пратеће негативне појаве које се јављају у виду страсти.

Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив, повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.
Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање - животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто управљање помоћу узди.

Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор, стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а "психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска", с. 15, реп. изд., 1992).
Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног, духа и материје".

На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела - писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).
Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише: "Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и никако не налази смирење.

Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу рађања".

Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи "Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра гвожђе.
Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише: "У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства - савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."
И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).




Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis