СВЕТА И ВЕЛИКА СУБОТА ЊЕН ОПШТИ СМИСАО

Полагање Христа у Гроб, храм Васкрсења Христовог, Јерусалим

Две крајње етапе земног живота Исуса Христа јесу непорочна утроба Пресвете Богородице, из које се родио Спаситељ, и нови гроб, у који је положено Његово тело након скидања са крста. Једном речју, то је излазак из вечности и поновни улазак у њу, уз напомену: 

Место јављања Анђела Мироносицама, Јерусалим

Унутрашњост Христовог гроба, Јерусалим

Христов гроб постаје Источник живота. Смрт постаје живот, а гроб постаје ложница бесмртности.

Како се то могло догодити?
Одговор на ово питање света Црква нам даје кроз богослужење Велике суботе.
Признавајући Христа као Сина Божијег, признајемо и Његову победу над смрћу и Адом. У Делима апостолским (2. глава) и Посланицама апостола Павла (нпр. 1. Кор. 15. и Рим. 6.), детаљно се излаже учење о смислу и иоследицама васкрсења као реалне победе над смрћу. У том смислу можемо рећи да су речи апостола Петра (погл. Дела ап. 2, 24-28), у дан Педесетнице, откривење јављено управо смрћу и васкрсењем Христа. Тај део Дела апостолских јасно казује о обитавању Господа у Аду и о Његовој победи над смрћу.
У тзв. Никодимовом јеванђељу (апокрифни споменик), за које се сматра да је веома блиско апостолском времену (када је реч о времену настанка), наилазимо на интересантне детаље који казују о распећу, а такође и детаље који говоре о Христовом силаску у Ад. Као извор за то наводе се изјаве оних људи који васкрсли у тренутку Спаситељеве смрти.[1]
Казивање васкрслих започиње изображењем „тога како се мрак преисподње озари светлошћу Богочовека који сиђе у таму вечну. Патријарси, пророци и праведници, који тамо беху, одмах препознаше Онога кога толико дуго чекаше и о коме су сведочили током свога живота. Сатана покуша да се супростави Спаситељу, али се кроз читаву преисподњу зачуше речи: „Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“ (Пс. 24, 7). Пророци Давид и Исаија ликују, препознавши у томе гласу своја пророштва о победи над смрћу, Адом и о васкрсењу мртвих. Побеђени и сметени Сатана, упита: „Ко је тај цар славе“, а Давид рече: „Господ крепак и силан, Господ силан у боју. Господ над војскама; он је цар славе“ (Пс. 24. 8-10). Док је изговарао те речи, појави се Спаситељ, пружајући десницу свима који су Га са вером очекивали. Господ пружа руку Адаму и осталима, изводи их из преисподње уз свеопште ликовање светих, а арханђел Михаил отвара Рај онима који су ослобођени…“.[2]

Овај одломак заправо је сажетак онога о чему сведоче химне које се певају на Велику суботу и које говоре о тајанственом, страшном и радосном догађају Спаситељевог силаска у Ад.
У основи тих химни заправо је древно црквено предање које је у нераскидивом јединству са благовешћу о Христовом васкрсењу још од најранијих времена постојања свете Цркве.

---

НАПОМЕНЕ:

Спомињу се Левекије и Карин, синови светог Симеона Богопримца.

Тишендорф, Апокрифна јеванђеља, стр. 312.

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ

Коментари и напомене професора В. Н. Иљина

О БЛАГОДАТНОМ ОГЊУ

СНИМАК СИЛАСКА СВ. ОГЊА 2015