Свети Теофан: Уђимо дакле у себе и почнимо да прегледамо чега све ту има

Свети Теофан Затворник

Рекли сте да ћете да постите, онда постите! Нека Господ благослови! Изволите, поразмислите о томе како да се припремите. Старе хаљине треба да замените новим. Ако се нешто од старог учини погодним, онда га треба опрати, изглачати и показати га у оном облику као да је сасвим ново. Тиме хоћу да кажем како треба да преиспитате себе: лоше да одбаците а добро да задржите, поправите и усавршите.

Уђимо дакле у себе и почнимо да прегледамо чега све ту има.

Да се у то меша неко лице са стране неумесно је и сасвим немогуће. Нико не може да уђе у Вас и да разабере дела Ваше савести, осим Вас самих. Изволите дакле то сами да учините. Ја ћу Вам тим поводом дати само неколико упутстава. И у оним књигама које сам Вам одредио за читање наћи ћете многе савете о томе. Али рећи ћу још нешто. Да би себе добро прегледали треба да обратите пажњу на три стране нашег делатног живота: на дела - појединачна, обављена у одређено време и на одређеном месту, у одређеним околностима; на расположења срца и карактеристичне склоности, које се крију иза дела; и на општи дух живота.

Читав наш живот састоји се из непрекидног делања: мисли, речи и дела која се непрекидно смењују и једни друге изазивају. Претрести сва та дела, свако посебно, и одредити њихову моралну вредност - то је потпуно немогуће. Чак и када бисте хтели да се присетите и просудите дела која сте обавили током једног дана, ни то нећете моћи да учините. 

Човек је биће које је свагда у покрету. Шта он све помисли и уради од јутра до вечери! Колико ствари уради од исповести до исповести! Нема потребе да се све потанко истражује и посебно просуђује. Јер имамо стално будног стражара - савест. Оно лоше што је учињено, она неће превидети; и колико год јој ви објашњавали да то није ништа, она неће престати да говори своје: лоше је, лоше је. Ето вам првог дела: да слушате савест и да сва она дела која савест разоткрије признате за грешна и спремите се да их исповедите. То се може назвати првим и последњим делом: да схватите да сте криви за оно за шта Вас савест оптужује, да одлучите да то убудуће избегавате. Понекад се догоди да она нешто не примети, или због некакве збуњености, или због тога што је било давно, а нешто можда и због тога што не сматра за грех због непознавања или непотпуног познавања онога што је за нас обавезно. Ту се, као помоћ савести, треба обратити заповестима Божијим, изложеним у речи Божијој, прегледати их и запитати се нисмо ли учинили нешто против ове или оне заповести. При томе ћемо се сетити много чега што смо заборавили, док ће нам се много шта представити у другом светлу, а не онако како смо дотле видели.

Реч Божија је налик на огледало. Као што свако гледајући у огледало види где је која флека или зрно прашине на лицу или на одећи, тако и душа, читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли према тим заповестима исправна или неисправна: савест, просвећена при томе речју живог Бога, истога часа ће јој то нелицемерно рећи. Ево Вам и другог дела. Испитајте заповести и погледајте да ли их испуњавате или не. На пример: заповест да дајете милостињу сваки пут када Вам неко затражи - погледајте да ли сте увек тако чинили или не. Понекад сте одбијали да то учините без неког оправданог разлога, једноставно сте презрели сиромага. Ако се покаже да је то - у питању је грех. Заповест каже да свакоме све треба да се опрости, чак и оно непријатно и увредљиво. Погледајте да ли сте увек били попустљиви, да није било спорова, тешких разговора, па чак и свађа. Ако приметите да је било, онда констатујте да је то грех, мада савест обично не примећује такве ствари. Још нешто: сву своју наду човек треба да полаже на Бога. Да ли је код Вас увек било тако? У обичном току ствари то нећеш ни приметити, али када се појави нека велика потреба, истога часа се показује да ли се душа ослања на Бога или на нешто друго, а да на Бога заборавља. Несумњиво је да и све сопствене снаге човек треба да употреби како би се извукао из неугодних околности, јер и оне су од Бога, али коначан успех може се очекивати само од Бога, због чега му се треба обраћати са молитвом за помоћ, а када се дело оконча, благодарити Њему као једином избавитељу, не помињући сопствене снаге. А сада погледајте да ли сте поступали тако. Ако нисте, констатујте опет: грех. Поступите овако са сваком заповешћу и откривајте којим сте делима преступили коју заповест. На тај начин детаљније ћете испитати своја дела. 

Свети Теофан Затворник - О непокајаном човеку

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

У сваком човеку који непокајано живи у греху, живи и бес (демон), који, као у кући, располаже свим што је у њему. Када грешник, по благодати Божијој, доживи скрушеност због својих грехова, каје се и престаје да греши, ђаво бива изгнан из њега. Он га спочетка не узнемирава, јер је у покајаном много ревности која као огањ сажиже бесове и одбија их као стрела. Међутим, када ревност почне да се хлади, ђаво приступа издалека са својим предлозима, убацујући сећање на ранија задовољства и призивајући к њима. Добро се чувај, покајниче, јер се од везивања осећањем за њих брзо прелази ка жељи. И ако се ни овде не опоменемо и не вратимо у стање раније трезвености, пад неће бити далеко. Из жеље се рађа склоност ка греху и решеност, и унутрашњи грех је већ готов. За спољашњи се, пак, само чека повољна прилика. Укаже ли се она - грех ћe се учинити. Са тим и бес поново улази и почиње да гони човека од греха ка греху, и то још брже него раније. Господ је то описао у причи о поновном враћању беса у очишћени и пометени дом (Мт.12,42-45).

МИСЛИ У ЧАСНОМ ПОСТУ

ЧЕТВРТАК

Бој се Бога и удаљавај се од сваког зла (Прич.3,7). Врхунац твоје побожности нека се састоји у зацарењу страха Божијег и укорењивању тврде намере да се уклањаш од сваког зла, па макар те то коштало чак и живота. Немој се задовољавати само спољашњим изгледом побожности, него се побрини о својој унутрашњости: уђи у себе и гледај начин свог мишљења, тј. да ли је сагласан са нелажним речима Божијим; погледај на своје склоности и расположења, тј. да ли су онаква каква од тебе Господ очекује у Јеванђељу; погледај на читав свој живот, тј. да ли је у свему сагласан са заповестима Божијим. И онда све богопротивно оплачи и замрзни, одлучивши да се више на то не враћаш. Учинивши тако - бићеш премудар.

Свети Теофан Затворник

Војници живота, војујте крепко и не сустаните веровати у победу. Победа се даје оном, чије око неуморно гледа у њу. Ко помисли на пораз, победа му се губи из вида, и он је не налази више. Малена звезда у даљини, што од истрајног погледа расте и приближује се!

Живот је победа, децо моја. Војници Живота, војници су победе.

Стражарите будно, да ниједан непријатељ не ускочи преко зида у ваш град. Ускочи ли један, град је изгубљен. Само једна змија увукла се у Рај, и Рај се претворио у Пакао.

Гле, једна кап отрова у пуно тело крви, и лекари проричу смрт!

Није важно убити непријатеља ван града колико не пустити га у град.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Шта вам вреди, ако свет освојите, и свет вам заузме место душе? Заиста, свет ће остати, али душе ваше не ће бити. Плашљива је тица душа, и ако мало мало пепела баците на њу, она прне и отима се да побегне.

Скупља је душа од света, - боље, дакле, освојите душу него свет. Вернији је савезник душа него свет, - боље, вежите савез с душом. Богатија је душа од света, - боље, остављајте своје благо у њу. Моћнија је душа од света, - боље, правите од ње своју тврђаву. Здравија је душа од света, - боље, тражите здравља у њој. Лепша је душа од света, - боље, узмите њу за невесту. Плоднија је њива душе него свет, - боље, трудите се око ње.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Не изгоните ђавола ђаволом. Јер увек ћете имати ђавола у кући. Него изгоните ђавола Богом. И ђаво ће побећи, а Бог ће остати.

Не војујте огњем против огња. Јер ћете учинити огањ сувише великим, и сагореће и ваша кућа, поред куће вашег непријатеља. Него водом војујте против огња, и угасићете га.

Не дижите смрт против смрти, јер ћете повећати њиву смрти. Него дижите живот против смрти, и смрт ће узмаћи као сенка пред сунцем.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Ваш циљ ваше је и оружје. Ако за Живот војујете, од Живота и очекујте венац славе.

Немојте имати два циља, нити двојаког оружја. Када је циљ живот, живот је и оружје. Када је циљ смрт, смрт је и оружје.

Нити тражите награду с две стране. Јер друга је страна смрт.

Нити служите два господара. Јер другоме господару име је смрт.

Све жртвујте за Живот, и све очекујте од Живота. И Живот ће вам дати све.

Ко освоји Живот, ваистину освојио је најбогатији град У свима световима.

И наћи ће у том граду више блага него што око може прегледати, и срце пожелети, и сан сањати.

Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.

Молитве на језеру, Свети Владика Николај Велимировић

Три су врсте крстова,које православни носе следујући свог Спаситеља

Свети Теофан Затворник

Први крст је крст спољашњи, који настане од спољашњих несрећа и беда, болести и животних невоља што их човек у животу среће; други је унутрашњи, који никне у души у току борбе против страсти и... похота, греха и безакоња у себи; трећи је крст благодатни, који на плећа спушта Господ када се потпуно предамо Његовој светој вољи. Онај ко почне да живи хришћански, то, мало по мало, животом и подвигом, схвата као највећи благослов: иако је ношење крста тешко, иако се под њим почесто застане, спотакне, па и падне, преобилне су утехе Божије крстоносцу, почев од умилних, покајничких суза, преко осећања своје свегрешности и Божје свељубави, до Боговиђења, кога су се удостојавали свети мужеви и жене још за земаљског живота. Зато православни воле Крст и радују му се као најдражем пријатељу своме и узводитељу ка Царству Небеском.

КРАТКИ ЖИВОТОПИС СВЕТОГ ЕПИСКОПА ТЕОФАНА ЗАТВОРНИКА ВИШИНСКОГ

На данашњи дан Руска Православна Црква прославља пренос моштију овог светитеља 2002. године.

Својим богоугодним и богосведочанским животом епископ Теофан Вишински подсећа на многе велике Оце и Учитеље древне хришћанске Цркве. То је оцена коју сам по себи намеће његов изузетни подвижнички живот, његов неуморни пастирски и духовнички рад, његова дубока и снажна богословска мисао, исказана у бројним писаним делима.

Детињство и младост

Будући епископ Теофан Затворник се родио 1815. године у селу Черновскоје, у Орловској губернији, у царској Русији, од побожних родитеља: оца Василија Тимотејевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне, која је, такође, била пореклом из свештеничке породице. На крштењу је добио име Георгије. Стога је за време школовања, тј. док није положио монашки завет, био познат под световним именом Георгије Васиљевич Говоров. Велика благочестовост Георгијевих родитеља била је прва и најважнија "школа" за његово основно хришћанско образовање и усмерење у даљем животу. У осмој години живота (1823.) креће у Ливенску духовну школу. Шест година касније (1829.) уписује се на Орловску семинарију, коју води архимандрит Исидор, касније познати јерарх Руске Цркве. Орловску семинарију завршава 1837. године са одличним успехом.

Монаштво

Георгије се, затим, уписује на Кијевску духовну академију, на којој студира идуће четири године. Академију успешно завршава 1841. године, са научним степеном магистра, и то као млади јеромонах, јер се нешто раније, исте те године, пред крај студија, замонашио и рукоположио под именом Теофан. Већ у августу 1841. године јеромонах Теофан бива постављен за ректора Кијево-софијевске духовне школе. Убрзо бива (1842) одређен за инспектора Новгородске семинарије, у којој се, потом, истиче као врстан предавач психологије и логике. Због својих обилних умних и духовних дарова, као и педагошких способности, Теофан 1844. године бива постављен за предавача на Петербуршкој духовној академији, где предаје морално и пастирско богословље. Јеромонах Теофан своја надахнута предавања темељи на хришћанској психологији (оплемењеној личним аскетским животом и осмишљеној учењем Светога Писма), као и на светим житијима и поукама великих хришћанских богоугодника и Отаца Цркве. Богат духовним животом и богословљем, отац Теофан 1845. године бива постављен за помоћника инспектора Петербуршке духовне академије, а током 1846. години врши и дужност инспектора Академије.

Мисионарски боравак па Истоку

Следеће године (1847) по сопственој жељи постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју у то време предводи архимандрит Порфирије (Успенски), велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка на Истоку, јеромонах Теофан ревносно посећује древне монашке обитељи и вредно ишчитава старе хришћанске рукописе, нарочито оне у којима су била изложена житија Светитеља и устави древног монашког живљења. Уз то, среће се и води духовне разговоре са великим подвижницима, нарочито током својих боравака на Светој Гори. Све то у срцу његовоме разбуктава љубав и жељу за пустињачким подвизавањем.

Повратак у Русију

1854. јеромонах Теофан се враћа из Јерусалима у Русију, заједно са Руском духовном мисијом која је, због Кримског рата морала да буде повучена у Отаџбину.

Труд јеромонаха Теофана у Мисији није остао незапажен, што је и био један од разлога да он 1855. године постане архимандрит и, потом, буде постављен за професора на катедри за канонско право на Петербуршкој духовној академији, а убрзо и на дужност ректора Олонецке духовне семинарије. Исте те године архимандрит Теофан постаје члан Олонецке духовне конзисторије. У то време он је већ познат по својим надахнутим проповедима, као и по мерама које је предузимао за сузбијање јереси расколништва.

У Цариграду

Познавање прилика на Истоку као и знање грчког језика пресудно су утицали да Руска Црква 1856. године постави архимандрита Теофана за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду. Архимандрит Теофан са тог места изблиза прати и обавештава Синод Руске Православне Цркве о распрама између Цариградске и Бугарске Цркве у вези са расколом Бугара. У својим извештајима отворено испољава наклоност према Бугарима, али и богословску љубав према Цариградској Цркви, наглашавајући да "великодушна" Русија "не би требало да остави своју мајку по вери у тако беспомоћном стању".

Ректор Петербуршке духовне академије

Када се убрзо (1857) указала потреба да архимандрит Теофан својим искуством и даровима још више допринесе Руској Православној Цркви, Свети Синод га је указом поставља за ректора Петербуршке духовне академије. Са тог места објављује своје бројне богословске радове, углавном у часопису "Христианское чтение", који излази под његовим надзором. Међутим, основни му је задатак у Петербургу - стражење над духовним и образовним развојем поверених му студената. У време његовог ректоровања Академија, 1859. године, обележава педесетогодишњицу свог оснивања, којом приликом га Синод Руске Цркве, "за показани труд и предану службу у Академији", одликује орденом светог кнеза Владимира III степена.

Епископ тамбовски и шацки

1859. године архимандрит Теофан бива изабран за еиископа тамбовског и шацког. Као епископ те епархије он четири године неуморно поучава паству једноставним и снажним проповедима (које су, касније, објављене у два обимна тома). У време свог тамошњег епископовања, епископ Теофан отвара многе црквено-парохијске и друге школе, и покреће излажење епархијдког часописа. Од посебне важности је његов богословски рад "Писма о хришћанском животу".

Епископ Теофан, у свом пастирском раду, око себе богосведочански шири истинску црквеност и духовност, богословску строгост и човекољубиву благост, очинску љубав према свима и бригу за све, нарочито за ниште и сиромашне. Обилазећи, једном приликом, цркве и манастире по својој епархији, епископ Теофан посећује и Вишинску пустињу, која му се одмах необично допала како по свом строгом монашком уставу, тако и по дивном месту где се налазила. Шаљући за настојатеља у Вишинској пустињи игумана Аркадија, епископ Теофан изговара следеће пророчке речи: "Пођите, оче игумане, тамо, а Бог ће дати да и ја ка вама дођем".

Епископ владимирски

Кад се 1863. године упокојио владимирски епископ Јустин, Синод Руске Цркве доноси одлуку да на ту епископију постави тамбовског епископа Теофана, са образложењем да је способан да управља "већом паством". Као и у претходној епархији, епископ Теофан и у овој - Владимирској, непрекидно мисионари, отвара школе, покреће епархијски лист...

После двадесетпетогодишњег неуморног служења Цркви епископ Теофан доноси одлуку да свој монашки идеал оствари тако, што ће се повући у пустињу и потпуно се одрећи овога света.

Та најузвишенија монашка одлука представља круну његовог подвижничког живота и испуњење најдубљега Божијега призива, који је епископ Теофан осећао у срцу, док се - још као дете, и касније као младић - дивио подвижницима, што их је виђао по руским манастирима, по Светој Земљи и на Атонској Гори; док је читао светоотачку литературу и, нарочито, када је 1861. године присуствовао духовном слављу поводом откривања моштију светог Тихона Задонског.

Настојатељ Вишинске пустиње

После саветовања са својим духовним руководитељем, митрополитом Исидором, епископ Теофан упућује молбу Светом Синоду, у којој моли да га овај разреши епископских обавеза у Владимирској епархији и дозволи му да се за стално насели у Вишинској пустињи.

Одобрење за то добија 1866. године, када и бива постављен за настојатеља Вишинске пустиње, у којој је, до краја, провео свој овоземаљски живот, али не као настојатељ.(Убрзо пише нову молбу Светом Синоду, тражећи да га овај сада разреши и настојатељских обавеза, да би могао да се повуче у још дубљу подвижничку осаму, еда би тако - још одвојенији од света могао преданије да служи Богу, свецело уроњен у подвиг молитвенога тиховања).

О себи и својим најдубљим стремљењима ка савршеном хришћанском животу подвижник Теофан, у то време, овако пише: "Називате ме срећним. Ја себе тако не осећам... Вишу (то јест Вишинску пустињу) могуће је заменити искључиво за Царство Небеско".

Најдубље предан тиховатељском животу у тишини Вишинске пустиње епископ Теофан не прихвата понуде Светог Синода Руске Православне Цркве да поново управља неком од великих епархија, као ни понуду да буде епископ московски, нити да оде за Јапан, где је у то време мисионарио отац Николај Касаткин.

Затворник ,пастир и духовник

Удубљујући се све више у тајну пустињачког подвижвиштва, епископ Теофан 1872. године почиње да живи затворничким животом.

Прекида контакте са људима и престаје да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебни кутак пустињских обитавалишта, због чега и бива назван Затворником. Отада прима само настојатеља пустиње, духовника игумана Тихона, и келејника, оца Евлампија.

У својим келијама подиже малу цркву, посвећену Крштењу Господњем, у којој последњих једанаест година свакодневно служи свету Литургију. Свој затворнички живот проводи у непрестаном општењу са Богом кроз непрекидну молитву, читање и писање.

Живећи подвижнички и затворнички, пише многа писма - одговоре онима који су му се обраћали, тражећи од њега духовну утеху, помоћ и поуку, што он схвата посебном врстом служења Цркви Божјој и народу хришћанском. Дневно му стиже 20 до 40 писама из разних крајева Русије. Зато га, са правом, један од његових биографа назива "великим умником хришћанске философије, списатељем плодотворним у мери коју су постигли свети Оци IV века".

Треба, такође, истаћи да је епископ Теофан својим богонадахнутим богословским радовима у знатној мери обогатио руско богословље, али и православну духовност у целини, јер је своје мисли - кроз поуке и тумачења - излагао на једноставан и јасан начин, тако, да основне истине хришћанске вере и учења Цркве буду појмљиве и, тиме, лако прихвативе свакоме.

Епископ Теофан се, такође, истакао и као врстан преводилац светоотачких текстова.Најбољи доказ за то је његов превод Добротољубља, књиге која садржи највиша учења о духовном животу из пера оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма.

Искреност, скромност, љубав према човеку и Богу представљају основне одлике свете душе Теофана Затворника. "Ево - говорио је он - књиге и читам и пишем, али у мени нема ничега сличног ономе што су чинили угодници Божји". Такав његов унутарњи живот и смирење чинили су га благим према свима; а познато је да је био склон да све људе сматра, у суштини, добрима и потенцијално светима.

Свог великог праведника Бог је преселио на онај свет 1894. године на дан Крштења Господњег - дан празника храма који је подигао у својој келији. Епископ Теофан се преселио у Царство Божије, не престајући да живи и на земљи, у памћењу живих чланова Цркве Христове, не само у Русији, но широм православног света.

У једном од многих написаних дела овог Светитеља стоји и ово: "Умрли настављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим делима".

Црква Православна прославља као Светитеља угодника Божијег Теофана Затворника, који - кроз своја предрагоцена богословска и пастирска добра дела - наставља да поучава поколења нових војника Христових који се, на путу спасења, у Цркви Христовој, подвизавају и двигају ка Светој Тројици и Царству Божијем.

Пут ка спасењу:

Чињеница да се неко назива Хришћанином и да је члан Цркве Христове још није поуздан знак истинског живљења у Христу: "Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско" (Мт. 7, 21), и: "Нису сви Израиљци који су од Израиља" (Римљ. 9, 6). Може се човек убрајати у Хришћане, а не бити Хришћанин. То је свакоме познато.

Постоји један тренутак, уз то веома приметан, јасно издвојен и уочљив у протицању нашега живота, а то је моменат када неко почиње да живи по Христу, моменат у коме се почињу испољавати у човеку суштинске одлике хришћанског живљења. Хришћанско живљење јесте ревност и снага делатног пребивања у општењу (заједничењу) са Богом, вером у Господа нашега Исуса Христа, помоћу благодати Божије, испуњавањем свете воље Његове, у славу пресветог имена Његовог. Суштина живљења хришћанскога састоји се у богоопштењу (богозаједничењу) у Христу Исусу Господу нашем, богоопштењу (богозаједничењу) које је у почетку скривено не само од очију околине, него и од самога човека. Сведочанство о њему, видљиво другима или јасно нама самима, јесте жар делатне ревности за једно једино - за хришћанско богоугађање, са пуним самопрегором и презиром према свему што је богоугодном животу противно. Дакле, када се у души запали овај пламен ревности, поставља се темељ хришћанског живљења; и у коме се тај пламен не гаси, он живи по Христу.

На овој суштинској одлици ваљало би да мало дуже задржимо нашу пажњу.

" Дођох да бацим огањ на земљу," - говори Спаситељ, "и како бих желео да се већ запалио!" (Лк. 12, 49). Те се речи односе на живљење хришћанско, а Господ их казује због тога што је видљиво сведочанство таквог живљења заправо ревност према богоугађању, која се разбуктава у срцу Духом Божијим попут огња; и као што огањ сажиже вештаство у којем се заметнуо, тако и ревновање за живот по Христу захвата душу у којој се зачело. Опет, као што у пожару пламен захвата читаву кућу, тако разбуктали огањ ревности обузима и прожима читаво биће човеково.

На другом, пак, месту Господ казује: "Сваки ће се огњем посолити" (Мк. 9, 49). Овим се речима указује на огањ духа, који ревношћу обузима читаво наше биће. Као што со, продирући кроз лако кварљиву материју, спречава труљење, тако и дух ревности, обузимајући читаво наше биће, изгони грех који разједа и уништава нашу природу и по души, и по телу, уклања га из свих, па и најскривенијих његових станишта и обиталишта, спасавајући нас на тај начин од моралног кварења и трулежи.

Извор: Пут ка спасењу