СВЕТИ НИКОЛАЈ ЗАШТИТНИК ПАЛЕСТИНЕ

Чудотворна икона светог Николаја  

Увод

Божијом милошћу и благословом неки од наших парохијана су августа 2012. године имали прилику да оду у Свету Земљу тј. Палестину, где су се по први пут сусрели и са православним, верујућим народом арапске националности, које негује живу успомену на Светог Николаја. У Палестини, или тачније Палестинској територији, недалеко од светог града Јерусалима и тик уз Витлејем, налази се град Беит Џала, са већинским хришћанским становништвом. Од тога постоји и велики број православног живља које се окупља у саборном храму посвећеном Светом Николају, а који су посетили наши, поменути ходочасници, о коме говори овај текст, тј. кратка репортажа о духовном доживљају Палестине.

Приликом посете овој цркви, према сведочењу наших ходочасника, сазнали смо да становници свих вероисповести града Беит Џале необично поштују и воле светог Николаја, а и он њих! Та љубав траје непрекидно од путовања светитељевог у Свету Земљу, па све до данашњих дана. Сво то време, његова чуда не престају. Уласком у цркву, човек не може да се отме утиску да је и он сам под светитељевом заштитом, његовим будним оком и посебним благословом. Тачније, уласком у ову цркву, човек осети светитељеву љубав према сваком ко дође, осећа његову добродошлицу и схвата да је вера овог народа толико велика да се готово може опипати, због чега се у срцу рађа неизмерна радост.  

Такву радост у срцу и души човек пожели да увек носи са собом, ма где да крене и ма шта да се догађа. У разговору са црквењаком Нидалом, сином локалног свештеника, сазнали смо да свети Николај и дан данас чини небројена чуда и штити верни народ од разних зала, било да су то бомбе или обични пљачкаши. У једном тренутку човек застане у мислима и запита се – како је могуће да један светитељ толико љубави има за један народ? Одговор је лак. Зато што ти људи имају дечију веру и љубав према њему тј. према Богу. Довољно је било да народ дође до улаза у пећину, у којој се својевремено молио, и замоли свог љубљеног светитеља за помоћ и он је одмах својом молитвом досезао до Бога и помагао.

Тако се човек запита зашто и у нашем народу тај однос према светом Николају није некако приснији. Шта нас то спречава да отоворимо своје срце? Славимо ми разне светитеље, како ко уме и може, а најчешће се славље сведе на препуну трпезу, а некако мање на тај присан однос. Као да светитељ остаје тамо негде на својим облацима. Лепо је имати пуну трпезу и пуно гостију, али зар Господ то од нас тражи? Да ли је то довољно? Човек добије одговор на ова питања, али тек када пође од себе и тек када истражи своје срце. Тада схвати да су себичност и слабоверје ти који човека одвајају од Бога, у делићу секунде. Нису потребни неки велики грехови. Довољно је да човек у себи гаји себичност и да је, код очињег вида, не примећује. Када у срцу има себичности, тада из њега Бог одлази и више му ту места нема, а о вери да не говоримо. Он се удаљује и пушта да човек пребива у тој тами и хладноћи. Тако човек неприметно запада у равнодушност а све време мисли како је веран Богу. Тада наступа хладноћа срца и душе.

Онда човек схвати да је покајање једини лек против таквог стања. Сети се те цркве на брегу, у Палестини, и те дечије вере и простодушности. Простодушност је лек, такође. Једноставност, некомпликованост и неосуђивање. Људи у Палестини, Сирији, Јордану и другде на Блиском истоку живе под сталном прењом рата. Међутим, они се не брину, они не осуђују. Они су мирни и сталожени. Тамо нема оног унутрашњег немира какав се све више среће код нас. У разговору са једном породицом из истоименог града, сазнали смо кроз које муке је пролазио овај народ. У августу ове године није било рата у Сирији, али на наше питање у вези свенадолазеће ратне претње, сусрели смо се њиховим осмесима и миром, али не и равнодушношћу (која је дијагноза духовне смрти). Мир се никаквим новцем не може купити, већ једино задобити беспоговорном вером, поверењем у Бога и недостатком осуђивања. Не сме бити ни трунке сумње у Бога. Вера је недостатак сумње.

Сумња је светог Петра потопила у воду, и он је потонуо. А ходао је по мору. Док је имао вере и храбрости. Значи да вера рађа храброст. Човек је рођен да хода по мору овог света, а народ Палестине већ увелико хода по том мору, храбро за Христом. На питање: „Зар не стрепите што ће бити рата“, они одговарају „па што да се плашимо? Све је од Бога – и рат и мир.“ Онда се човек постиди и опет се пита зашто такве вере нема код нас. Зашто се ми олако предамо равнодушности или упаднемо у очајање или у гнев па осуђујемо и своје ближње и своје непријатеље? Ако ми као народ немамо вере, онда нећемо имати ни храбрости, нити љубави према Богу. Кога ми лажемо? 

У последње време вера је захладила, храбрости нема, и постали смо сервилни. Сагињемо се и клањамо људима до земље, а пред Богом не можемо ни главу да погнемо. Зашто не желимо да учимо и да се поправљамо? Свети Николај није био кукавица, већ борац и победник. Само онај народ који се бори, побеђује. Ако се не бори, онда се предао. Међутим, наде има. У наставку следи превод текста Приче из града Беит Џала.

Црква светог Николаја (Беит Џала)

Приче из Беит Џала

Када је свети Николај посетио Палестину, три или четири године живео је маленој пећини у овом граду. На месту изнад пећине подигнута је Грчка православна црква посвећена управо светом Николи. Данас у Беит Џали постоји пуно прича о чудима светог Николаја.

Један од најстаријих свештеника православне цркве у Беит Џалу отац Ђорђе Шаван, каже:„За нас свети Николај није Деда Мраз, ми га доживљавамо као свог чукун-деду. Према њему имамо осећај присности као да га лично познајемо. Неколико калуђера из Анатолије у Малој Азији дошло је овде 305. године и основало манастир са црквом која је била посвећена великомученику Ђорђу. Живели су у пећинама и у неколико кућа. Ово се све дешавало пре него што је у пустињи, источно од Витлејема, тик уз кањон реке Кедрон основан манастир Светог Саве Освећеног, у близини Мртвог Мора. Свети Николај је у овом граду боравио у периоду између 312-315. године. Дошао је као један од ходочасника када је кренуо на пут у Свету Земљу. Данас се у Јерусалимској Патријаршији чува неки текст написан руком светог Николаја. Једном приликом док се молио Богу Свети Николај је од Светог Духа добио позив да се врати у Миру Ликијску, где је убрзо након повратка 317. године примио епископски чин“.

Заштитник града Беит Џала 

Једном пrиликом су у пљачкашки поход на Беит Џал кренули неки пљачкаши, окупирали и нападали град, а житељи града су се храбро супротставили. Сваки пут када су нападачи хтели да заузму град, неки Старац¹ са копљем их је зауставио у њиховим покушајима. Такође су гране маслиновог дрвећа нападале и тукле пљачкаше. Касније су пљачкаши причали како су меци које су испаљивали становници града били слабог домета, већ да је управо тај Старац заштитио град и спречио их да га заузму. Тај Старац који је спасио град од пљачкаша беше сам Свети Николај.

Свети Николај је био заштитник града током првог и другог светског рата, када је штитио град тако што се његова фигура надвила над читав град. Такође, након проглашења независности Израелске државе 1948. године, у току ракетног бомбардовања, неки од житеља су пријавили да су видели како светитељ шири своје руке да би ухватио бомбе које су биле усмерене да падну на град. Многи становници су побегли у цркву да се склоне и тада су видели како свети Николај поново зауставља бомбе да не падну на цркву и потпуно је униште. Један од становника је рекао: „Ни једна бомба није стигла до Беит Џала. Једино је звоник цркве претрпео штету. Знамо да свети Николај спасава Беит Џал од свих недаћа."

Једна од икона из
поменуте цркве

Свети Николај спашава жену

Jедна бака родом из Беит Џала отишла је на молитву у цркву Мар²  Николе. После извесног времена је заспала. Црквењак је дошао предвече као увек, и закључао врата од цркве. Старицу није приметио.

Када се пробудила схватила је да не може да изађе из цркве и да никако није могла да оде својој кући. Стога је отишла до иконе Мар Николе и са великом надом у срцу и усрдно га замолила да је избави:„ Тесто ми је остало замешено у чинији, а син ми је без вечере“.

Тада је угледала Старца како силази са иконе. Дошао је до ње и повео је ка вратима цркве. Отворио је прво унутрашња врата цркве па онда и излазна. На одласку, рекао јој је: „Реци црквењаку да дође и закључа врата“.

Жена је отишла црквењаку и рекла му: „Абу³ Јусуфе, Мар Никола ти је рекао да закључаш врата од цркве“.

„Али закључао сам врата бако", одговорио је. Жена је била упорна и на крају је ипак отишао у цркву. На своје изненађење видео је да су врата отворена. Тек тада је поверовао бакиној причи. 

1 Тај старац је био свети Николај
2 Мар на арапском значи свети
3 Абу је почасан назив, и значи "отац"

Извор: http://www.stnicholascenter.org/pages/beit-jala-stories/  
Слике: http://www.beitjala-city.org/en/photo-gallery-en/the-city-of-beit-jala