КРСТИЛИ СТЕ СЕ. ШТА ДАЉЕ?

Напомена: ово упутство треба схватити у смислу општих правила. То значи да би сваки верник требало око поста, исповести, причешћа, одговарајућих молитви, као и у случају било каквих недоумица око ових питања ОБАВЕЗНО да се консултује са својим парохијским свештеником, како би он узео у обзир све специфичности нечијег посла, болести, трудноће, итд.

Многи мисле да се Крштењем све завршава. Уопште није тако. Са Крштењем све тек почиње. У теби је посејано семе Вечног Живота и њега треба гајити. Семену вечног Живота је за раст потребно заливање – често причешћивање Светим Тајнама, окопавање – трпљење невоља

Христа ради...

Често након Крштења на човека нагрну различите непријатности, мора да трпи невоље, појачавају се искушења, мада се никада не догађа да она превазилазе човекове снаге. У тим тренуцима се не треба бојати ни урока, ни „урокљивог ока“, нити врачара, већ треба ревносно испуњавати заповести и никакво духовно зло ти неће наудити. Не треба се збуњивати никаквим „модрицама“ нити „чворугама“, тј. неуспесима, већ треба тихо, постепено и упорно радити на себи, са вером у помоћ и подршку Господа. Главно је да се не губи почетна усрдност, да се она подржава постојаном молитвом (макар и малим молитвеним правилом), постом, као и постепеним, а упорним савладавањем својих греховних навика, склоности, а затим и страсти.

Како то чинити?

Погледајте како расту биљке. Најпре треба спалити коров – ишчупати из срца лоше навике и мисли. Око биљака мора да постоји чист, незагађен ваздух – црквена атмосфера, која се посебно види у чувању неповређене вере. Неопходан је надзор баштована – помоћ свештеника. Мора да постоји стакленик – нада на Бога. Неопходно је чувати биљке од паразита и болести – од јереси, раскола и духовних страсти (гордости, сујете, среброљубља, чамотиње). Неопходно је да има много светлости – читања Светог Писма и светоотачке литературе. Потребно је често скидати увенуло лишће – фарисејско бављење спољашњим правилима на уштрб унутрашњег раста. И тада ће доћи плодови истински добрих дела. Али тада се појачавају и искушења. 

То је и разумљиво. Ако спортиста планира да постигне добар резултат, тренер тада појачава тренинг да би се резултат побољшао. Тако и Бог. Он често као награду за наше добро дело даје могућност за нешто још више и још теже. То је знак Његове љубави према нама. Када плодови сазру, тада Бог узима човека Себи и увенчава га као победника.

Не треба одмах да покушаваш да се попнеш на врх лествице која води на Небо. Треба ићи постепено. Помоћници у томе су нам Оци Цркве и духовник. Главно је да запамтимо да духовни раст не зависи просто од дела, већ од благодати Светога Духа која долази смиренима.

Почнимо са најједноставнијим. 

Како да се правилно молимо?

Апостол Павле каже да је боље рећи пет речи умом, него хиљаду језиком, зато што човек који се моли мора да разуме сваку реч молитве. За време молитве ни у ком случају се не смеју замишљати светитељи или Христос. На тај начин се може сићи са ума и духовно повредити. Треба умом пажљиво пратити речи молитве, подстичући срце да памти да је Бог свуда и да све види. Најбоље је руке држати прекрштене на грудима као што и каже богослужбени Устав.

Не треба заборавити да се прекрстиш и да чиниш поклоне. Након јутарњих молитви узима се просфора и пије освећена вода и иде се на своје обавезе.

Пре него што седне за јело, хришћанин изговара молитву „Оче наш“, а затим закрштава јело речима „У име Оца и Сина и Светога Духа“.Након трпезе не заборављамо да се захвалимо Господу. Током дана хришћани се труде да се све време сећају Бога. Зато често понављамо молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.

Пред свако добро дело молимо помоћ од Бога. Ако је дело велико, можемо отићи у храм и затражити да нам се прочита молитва. Увече, пред спавање, читамо вечерње молитве молећи Бога да нас сачува током ноћи. Сваког дана читамо Свето Писмо. Обично једну главу из Јеванђеља, две главе из Апостолских Посланица, једну катизму из Псалтира (мера се одређује за

сваког индивидуално).

Сваке недеље постимо среду (сећајући се Јудиног издајства) и петак (сећајући се Голготских Христових мука). Држимо велике Постове (Велики, Петровски, Богородичин, Божићни). У суботу увече и недељу ујутро смо увек у храму. Трудимо се да се причешћујемо не ређе од једном месечно (што чешће то боље). Обавезно одлазимо на вечерњу службу, исповедамо своје грехе. Јако је важно и корисно наћи себи духовника који нам помаже да идемо ка Христу. Питај и моли духовника за објашњење свих тежих питања, за одговоре засноване на Светом Писму и светим Оцима и након тога следи његове савете. 

Али, не заборављај оно што је најважније. Ти си у Цркву дошао Богу, тако да живи пред Њим, ходај пред Њим, љуби Га и буди непорочан. Тада ћеш постати Светитељ и остварити циљ хришћанског живота. Само се због тога и прима Крштење, јер је речено: „Бићете Ми свети, јер сам свет Ја, Господ“ (3Мојс. 20:26). Тако заповеда Свемогући Бог! Испуни Његову благу Вољу и стекни од Њега Живот и то „живот у изобиљу“ (Јн.10:10).

Аутор текста је свештеномученик о. Данил Сисојев, мисионар Руске Православне Цркве, пострадао за Христа 2009. године.

Извор: http://www.svedokverni.org/svaki-letak-je-sansa-za-spasenje/