Уз недељу светог Јована Лествичника

О ОГОВАРАЊУ

Нико паметан, мислим, неће оспорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв Љубави. Оговарање је лицемерство Љубави, узрочник оскрвњења и оптерећења савести, уништење чистоте.

Ако заиста волиш ближњег како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!

Знао сам човека који је ЈАВНО ЗГРЕШИО, А ТАЈНО СЕ ПОКАЈАО. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћањем. Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговарају ближњега, него штавише реци: "Стани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па како могу да га осуђујем." Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњег.

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. "Не судите и неће вам се судити" (Лк. 6,37). Неки су јавно чинили велике грехове али су још веће врлине чинили тајно.

Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (упореди Мат. 7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. Демони нас наговарају или, да грешимо или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би убице, помоћу другог исправљали прво.

Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који падају у лаке грехе. Судити значи бестидно својатати Божије право,а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога.

Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек само проналази кривице и НЕДОСТАТКЕ. НЕМОЈ ОСУЂИВАТИ НИ ОНДА КАДА ВИДИШ ДА НЕКО ГРЕШИ: ЧЕСТО СЕ И ОЧИ ВАРАЈУ.

ПРЕСТАНАК ОСУЂИВАЊА

Може бити да је монах од самог свог доласка у манастир живео у средини која га је подстицала и навикавала да осуђује. Може бити да му нико никада није скренуо пажњу на сву погрешност таквог делања. Може бити чак да је осуђивање било саставни део начина живота и „духовности“ у манастиру. Дакле, може се десити да се монах, гушећи своју савест, сасвим формирао у осуђивачком духу. Овај (зло)дух ће га спречавати да увиди основне разлоге свога незадовољства и муке. Ако монах који живи у средини оних који осуђују ипак реши да прекине ову навику, овај престанак може да буде болан за њега. Болан због тога што прекидање осуђивања мора да повуче за собом и одбацивање „ауторитета“ који су га на то наводили. Може се десити да монах, да би се избавио овакве зле навике, буде принуђен да скине са листе ауторитета и саме своје духовне оце ако га ови подстичу на осуђивање (иако им можда дугује много захвалности за прве кораке у свом монашком животу). Тада би се можда могао сетити речи светог ђакона Авакума, који је својој рођеној мајци, када га је наговарала да се потурчи, рекао: „Мајко моја, на млеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме савету!“. Ако желимо добро и себи и таквим „ауторитетима“, треба да им кажемо истину, макар им то тешко пало. Никакво добро нисмо учинили некоме ако га оставимо да аутосугестивно понавља неку заблуду, а при том му не кажемо истину – да га можда не бисмо увредили. Многи и успеју да задуго пребивају у осуђивачкој „ревности“ баш захваљујући чињеници да њихова „харизма“ не дозвољава другима да им у лице кажу како нису у праву. Побожни људи ћуте и поштују духовна лица чак и када она оговарају и осуђују. Због таквог лицемерног и плашљивог „ћутања“ других људи, монаси могу да пострадају, јер се може десити да се не нађе нико да им на време каже да се окану бављења туђим гресима, уместо да се посвете молитви и монашком животу. Но, будимо храбри и рецимо свакоме, ма како харизматичан изгледао: немој да осуђујеш, ниси свише постављен за судију васељени, бави се оним на шта си се заветовао. Ако се неко не боји да осуђује и да напада било кога, немојмо се ни ми бојати да му у лице кажемо да то не ради, јер „зли разговори кваре добре обичаје“ (1 Кор. 15,33). Нажалост, мало који верник ће се усудити да пред нечијом духовном „харизмом“ одбрани оне који су мете осуђивања. Поводљив верник ће чешће својим ћутањем одобравати осуђивање других. Ово сведочи о недовољној духовној изграђености самих верника.