УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Свети Владика Николај о Пресветој Богородици

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано о д њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородичино Јеванђеље и није у речи ма њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Погледајмо први и уводни лист:


Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.

Посмотримо сада други лист.

Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби - слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде - није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.

Трећи лист.

Кућа у којој се родила Пресвета Богородица

Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни - многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.

Руска црква на месту где је била
кућа светих Јоакима и Ане

Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).

Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?

И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?

Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао - она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити - Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална" деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.

Место тамновања Господа Исуса Христа

Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?

Место на које се Господ ослонио док је носио Крст

О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад - о ужаса! - привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне: вере у истинито ваплоћење Бога Слова, вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем, вере у Његову истинску жртву за спасење грешника, вере у љуте ране на телу Његовом, вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.

Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.

И уз то још - и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког - светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.

Голгота

Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.

А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету". Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.

А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног - ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом... приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа" (II Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.

И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).

Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена" (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене". Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи - та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.

Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!

Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин. 

Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављање, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.

У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је о сетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом - то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.

  

 Успење Пресвете Богородице

 В рождествје дјевство сохранила јеси, во успе-нији мира не оставила јеси Богородице: пре-ставиласја јеси к животу, мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Родивши девство си сачувала, упокојивши се

свет ниси оставила, Богородице: прешла си у

живот, будући Мати Живота, и молитвама

Твојим избављаш од смрти душе наше.

Православна Црква у августу празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт коју назива Успењем, речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спо-којства и радости.

Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке Исуса Хри-ста. Из времена раног Хришћанства до нас су дошле разне приче о тој смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због тога што су те приче ра-зличите нема потребе да се бавимо испитивањем "историјске поузданости" ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно ме-сто окончања земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила. Црква се сећа смрти Оне чији је Син - како вели наша вера хришћанска - победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.

Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони која се на Успење износи на средину храма и представља символично средиште празнова-ња тог празника. На тој икони Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и - у коначном исходу - не смрт, већ живот. "И после Рождества - Дјева и после смрти – жива'', пева Црква гледајући ту икону и додаје: ''Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси''.

Падају нам на памет речи једне од најдубљих и најлепших молитава које Црква упућује Дјеви Марији и у којој је Дјева Марија названа "зором тајанственога дана". "Радуј се, зоро тајанственога дана!". И управо нам светлост те зоре сија из празника Успе-ња. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почи-њемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и чове-ков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! И, гле, над свим што по-стоји зацарује се радост и љубав! Она је једна од нас : Она - Марија, Дјева, Мајка Божија!

Вековима је Црква промишљала смрт Дјеве Марије, вековима се удубљивала и ужи-вљавала у смрт Оне која је била Мајка Исусова, којаје дала живот нашем Спаситељу и Го-споду, која је целу себе - све до стајања под Крстом - предала Сину свом. И Црква – сагле-давајући Њену смрт - никада у тој смрти није видела, нити осетила ни страх, ни ужас, ни крај, већ увек и само блештаву и истинску васкршњу радост. "На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...", пева Црква у првој песми тог празника, откривајући - већ у тим првим и почетним речима - саму суштину успењске радости. ''Бесмртно Усиење! Бесмртна смрт!''.

Шта значе ови противречни, на први поглед апсурдни искази? У празнику Успења нам се открива радосна тајиа смрти Мајке Божије и та тајна постаје и наша радост. Зна-мо да је смрт ужас и страва коначног растанка и погружења у страшну тмину и самоћу, али ничега тога нема у смрти Мајке Божије. Јер Њена је смрт као и читав Њен живот – непре-стани сусрет, непрестана љубав, непрестано приближавање и улажење у непролазну и невечерњу светлост вечног Царства Божијег.

"Савршена љубав побеђује страх", говори апостол љубави Јован Богослов. И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Може се рећи да је у Успењу Пре-свете Богородице сама смрт постала живот и победа живота. Смрт је постала ''зора та-јанственога дана''. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближавамо неизбежном прагу смрти - у празнику Успења - отварају двери из којих почињу да проси-јавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.

У те августовске дане, када природни свет достиже врхунац своје лепоте и када као да и сам постаје похвала, нада и знак другога света, све трепери успењском светлошћу у којој одјекују речи молитве: "У молитвама неуморну Богородицу смрт и умртвљење нису задржали. Јер је у живот прешла Мајка Самога Живота...".

Смрт престаје да буде смрт. Смрт почиње да сија вечношћу и бесмрћем. Смрт више није растанак, већ сједињење. Смрт више није жалост, већ радост. Смрт више није пораз, већ победа. Ето то је оно што празнујемо на дан Успења Пречисте Мајке Божије, предосе-ћајући, предокушајући и исповедајући зору тајанственога дана који већ почиње да свиће.

прот. А. Шмеман,

ТУМАЧЕЊЕ ПРАЗНИКА, Цетиње, 1996