Истакнути пост

субота, 07. септембар 2013.

ИМА ЛИ ШТА УЗВИШЕНИЈЕ ОД ЧОВЕКА

Блаженог упокојења архимандрит Лука (Анић)


Поводом текста „Блиски сусрет треће врсте“ објављеног у Православљу од 15. јуна 2011. Године

У Православљу бр. 1062 појавио се чланак под називом „Блиски сусрет треће врсте“. Пошто ми се не чини могућим спајање идеја које носи овај текст са основама онога у шта верујемо слободан сам да изнесем нека своја запажања. 

Теза о могућности постојања интелигентног облика живота тј. разумних бића на другим планетама, никако се не поклапа са православним Богословљем, односно са нашом Вером. А наша Вера није људско домишљање или теорија, већ Богом откривено стање ствари садашњих и будућих. Бог је постао човек. Има ли онда ишта више од човека? Ако је васиона мала за Сведржитеља, исто тако је мала и за човека који благодаћу и заједничарењем постаје сутелесник Творца. Чак и анђеле Бог одређује да служе човеку. Шта је онда васиона за човека? Треба ли му она нешто и може ли му нешто дати? Јер, наводно, у тој васиони може постојати и други облик интелигентног живота и то виши од човека. 

Манастир Дајбабе
Да ли би у том случају Бог постао човек или неко друго биће?Ако постоје разумне душе негде у свемиру не значи ли то да их је Бог створио и да оне имају право на вечност. И ако га имају како то да у свој причи о сједињењу свих нико нема представу о њиховом постојању. Па их ни Бог не помиње јер видимо да Он суди анђелима и људима и никог другог осим земаљских (са планете Земље) и небеских тј. духовних бића – анђела, не помиње. Смртност је последица греха. Бића других светова била би у основи бесмртна јер нису учествовала у прародитељском греху. Међутим пошто је грехом праоца Адама смртност ушла у сав створени свет, што значи да је васиона њоме заражена то би онда и та бића била смртна. Иако су потпуно невина. Али онда и њима треба искупитељ који ће васпоставити њихов првоздани бесмртни облик.

А како да га васпостави кад га никад нису ни имали? Јер, у књизи Постања, о њима нема ни речи што значи да би они морали настати после Мојсија који Богом просвећен извештава о постању свега створенога све до себе и о њима ништа не каже. У колико и ти ванземаљци немају неку своју причу о „свом стварању“, о „свом грехопаду“ и „свом искупитељу“, али ту већ долазимо до такве сомнабулности, до приче о паралелној грешности светова паралелном искупљењу да потпадамо под осуду апостола који каже – „одвратиће уши од истине и окренути се бајкама“ (2 Тим 4,4). Човекова тежња за продирањем у васиону и за тражењем облика живота „негде тамо“ корени у његовом остављању Царства Божијег и неосећању духовног света.За нагомилане тешкоће садашњости модерни човек очекује помоћ од интелигентних бића „одозго“ али не из Царства Божијег, већ са Марса и Плутона. 

Интересантно је да облик који машта даје таквим створењима, а којега виђамо у многобројним научно-фантастичним филмовима уопште није леп. То су наказе, мали зелени људи, некаква пуноглава чудовишта са три прста итд. То није зачуђујуће јер човек и не може да замисли нешто лепше од човека – како и да замисли кад га је Бог створио као круну стварања и потом се за вечност уписао у њега. Али ове наказе које глуме интелигенцију, што исправно каже отац Серафим Роуз, у ствари су слике демона, сасвим сличне облицима њиховог јављања. 

То показује и илустрација поменутог чланка у „Православљу“ где се у звезданом сусрету, људска рука додирује са руком некаквог чудовишта. Да се човеку кожа најежи! И сва та прича о неким бићима „вишим“ и „значајнијим“ од човека, личи на причу палог анђела који не може да поднесе да човек наследи место у рају које је он изгубио. 

И зато се маскира у неке избавитеље из свемира као што се маскирао у многобројне идоле кроз сву историју рода људског. А сва та игра служи да човек не сагледа „право“ стање ствари, своју огреховљеност из које, ако се не извуче;неће видети вечно Царство Славе, Бога који га храни својим Телом и Крвљу, већ вечни Ад пун демона који су глумили избавитеље из васионе. Спознавши једном откривену истину, Онога који је истина, оставимо науку да се бави пројавама те истине у нашем свагдашњем животу. Задатак науке је тражење а не сами ауторитет истине и наука је тога свесна. Апсолутну истину даје само онај који је има.



Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis