СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

                                                                                                                                              

        Живот Јована Златоуста је живот једног Христовог пророка и апостола, живот подвижника и мученика, јер је Златоуст био, по речима светог Јустина Ћелијског, ,,живо ходеће јеванђеље``. Ретко је који међу Оцима Цркве живео и доживео тако крстоносан пут истинског Христовог следбеника као што је то био Јован Златоуст.

Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци у Сирији,и побожне мајке Антусе.  Кратко време по рођењу остао је без оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтела поново удавати, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована. Златоуст је стекао ванредно добро образовање, и у дому и по школама Антиохије. У својој 18. години напустио је ,, јелинску реторику и вербалистику`` и предао се изучавању Светога Писма и хришћанског богословља. Врло рано је ступио у антиохијску монашку школу коју је водио Диодор, каснији епископ Тарсијски. Млади Јован се спремао да напусти дом и оде у монаштво, али га је спречило преклињање мајчино. У Антиохији он се врло млад приближио Св. Мелентију епископу Антиохијском, и овај га је увео у црквену службу произвевши га за чтеца. По смрти мајке 371/2. Године, Златоуст напушта свет и одлази у монаштво, где код једног пустињака проведе четири године, а затим још две године у подвижничком молитвеном усамљеништву. Он се ту предао врло строгим подвизима, па је, како је слабе телесне конструкције, доста брзо изгубио здравље, те се после шест година повига морао вратити у град.

По повратку у Антиохију рукоположен је за ђакона 381. године, а пет година касније наследник Св. Мелентија, Флавијан епископ Антиохијски, рукоположио га је за свештеника. Поверена му је дужност од епископа да проповеда по свим великим црквама у граду. Почео је да проповеда и тумачи Јевађеље народу онако како то нико пре њега није чинио и окупљао је у храмове велико мноштво народа. За ово време, од 386 до 397 године одржао је највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну делатност Цркве. У то време Антиохијска Црква је збрињавала и хранила око три хиљаде сиромашних, удовица и потребитих.

Период антиохијског живота и рада Златоустовог донео му је такву славу да ће он ускоро бити позван на архиепископску катедру у престоном Цариграду. По смрти Св. Нектарија у Цариграду 397. године, саветник и секретар цара Аркадија Евтропије утиче на цара да се у престоницу доведе чувени антиохијски проповедник Јован што цар и учини. Преко воље Златоустове, он буде доведен у Константинов град и 15. децембра 397. буде хиротонисан за епископа и одмах почео са својим пастирским апостолским радом. Златоуст је био човек запаљен огњем благодатне ревности и љубави. У једној проповеди је рекао: ,, Довољан је само  један човек, распаљен огњем божанске ревности, да читав један народ преобрази``. Иако је био ретко танане душе, истински смирен и смиреноуман, човек и пастир ретко човекољубивог срца, он је брзо наишао на грубости, бруталне отпоре, на отворено непријатељство, и тиме отпочео његов пастирски и апостолски крст страдања у престоници. Златоуст је заиста говорио са влашћу,, али је то била власт вере и убеђености, у крајњој линији власт љубави. Љубав јеванђелска, међутим, истовремено и суди, суди да би спасавала од зла; то је крсна љубав, не сентименталност. И у Цариграду је он наставио са мисионарским и добротворним радом  у Цркви. Отварао је болнице, сиротишта,прихватилишта и хранилишта за гладне. Лично и црквено заузимао се за прогоњене и онеправдоване, спречавао отмице, злостављања невиних, неправедна суђења. Око себе је имао сјајну групу ученика и ученица, који су му били десна рука у свим пословима. У његове ученике спадали су: Јован Касијан, Прокло (потоњи патријарх), ђакониса Олимпијада и бројни други. У спољној мисији Цркве Златоуст је организовао проповедање и ширење Јевађеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији. У Цариграду је преорганизовао богослужбени црквени живот, зато се са разлогом Света Литургија везује за његово име. Златоуст је у престоници завео свеноћна бденија, литије и друге богослужбене обичаје. У сваком случају Цариградска патријаршија у византијско време, а и до данас, са правом сматра да свој црквено- богослужбени сјај и славу дугује највише светом Јовану Златоусту.

Био је то човек апостолског духа и ширине и није случајно да је од свих апостола највише волео апостола Павла. Павлу је био сличан не само растом (био је ниског раста), него и по љубави за Јеванђеље Христово, по састрадалности за спасење људи, за изграђивање Цркве као тела Христовог и, на крају, по личном одстрадавању свега што је проповедао и учио.                                                                                                                        

Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се згруписали његови непријатељи и почела је хајка против њега. Нарочито је то дошло после пада Евтропијевог( око 399. године) и преласка власти практично у руке царице Евдоксије, од које два пута послан у прогонство.  Пред одлазак други пут у прогонство изговорио је дивну Беседу пред прогонство и онда мирно и апостолски пошао у изгнанство правде ради. У Кукузу је провео три године, док није, због честих посета његових верних Антиохијаца, био протеран још даље у Питиунт, дивље место на крајњој источној обали Црнога Мора. На том путу, после ноћног јављања Св. Мученика Василиска, преминуо је у месту Коману, 14. септембра 407. године изговоривши као последње речи свој познати славослов Богу: ,,Слава Богу за све!``

У Православној Цркви се 14. септембра његовспомен само спомиње, јер је због празника Крстовдана празновање премештено два месеца касније(13.новембар). Његове свете мошти пренео је у Цариград његов ученик патријарх Прокло и свечано их са народном литијом положио у цркву Светих Апостола, 27. јануара 438. Године. Њговим светим молитвама да и нас Господ помилује и спасе!