СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ ПАСХЕ, БЕСЕДА И ТУМАЧЕЊЕ

СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ ПАСХЕ[1]

Стихови:


Христос сам сиђе да се бори с адом, и изиђе с обилним пленом победе.

На свету и велику недељу Пасхе празнујемо најживоносније васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Овај празник називамо и Пасхом, што на јеврејском значи прелажење, јер то је дан у којем је Бог у почетку привео свет из непостојања (у постојање); тог истог дана превео је израиљски народ преко Црвеног мора и тако га истргао из фараонових руку; истог тог дана сишао је с неба, уселио се у утробу Дјеве. На данашњи дан је истргао сав људски род из ада, извео на небо и привео у првобитно достојанство непропадљивости. Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима. Ето зашто, преиспуњени највећом радошћу, светло празнујемо Васкрсење и потврђујемо радост којом се обогатила наша природа богатим даровима Божијег милосрђа. Исто тако, исказујући и прекид непријатељства и сједињење с Богом и самим анђелима, поздрављамо (једни друте) уобичајеним целивањем.
Васкрсење Господа се десило овако: док су војници чували гроб, земља се око поноћи затресла јер је анђео сишао с неба и одвалио камен од гробних врата; запањени стражари су се разбежали, и тиме се, чим је минула субота, негде у освит првог дана седмице, отворио пут и женама. Пре свих васкрсење постаје познато Мајци Божијој, која је, по казивању светог Матеја, седела према гробу с Магдалином. Али да не би било места за сумњу у васкрсење због сродства са Мајком, јеванђелисти говоре: јави се најпре Марији Магдалини. Она је видела и анђела на камену, а кад је пришла ближе, видела је и у гробу анђеле, који и јављају васкрсење Господа. Устаде, говоре они, није овде; ево места где га положише. Кад је чула ово, она је похитала према најватренијим ученицима, Петру и Јовану, и саопштила им радосну вест о васкрсењу. А када се она враћала са другом Маријом, срео их је Христос, и рекао: Радујте се! Управо онај род, који је раније слушао: с мукама ћеш децу рађати, требало је први да чује ту радост. Ношене незадрживом љубављу, оне се приближавају Христу, и желећи да се стварно увере, додирују Његове ноге. Гробу прилазе и апостоли: Јован се само надвирио над гробом и отишао, а Петар је ушао унутра и веома брижно разгледао, додиривао плаштаницу и убрус који је био на Христовој глави.
Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре; Жено, што плачеш? Koгa тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде,јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар, (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си ia ти однео, кажи ми где си гa положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Mapuja! Кад је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су кад је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава: једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.
Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Ови су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благовестио: Мир вам! Кад су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Свесветог Духа.
Како је васкрсење Господа тродневно? Ноћ између четвртка и петка и петак до заласка сунца је један дан (Јевреји тако рачунају дан); затим ноћ између петка и суботе и субота до заласка сунца је други дан, затим ноћ између суботе и недеље и недеља до заласка сунца (јер се део почетка узима као целина) је трећи дан. Или чак и овако: у трећем часу петка Христос је распет; затим је од шестог до деветог часа била тама – рачунај то као ноћ, и од трећег до деветог часа – то је један дан; затим после таме опет обданица и ноћ између петка и суботе – то су два дана; затим субота до заласка сунца и ноћ између суботе и недеље – то су три дана – по речима јеванђелисте: и субота освиташе. Кад Спаситељ, који је обећао да ће нам трећег дана указати милост, на најкраћи начин учини (то) добро дело, Њему слава и сила у векове векова. Амин.



НАПОМЕНЕ:


Чита се на јутрењу, после шесте песме.

Извор: светосавље.орг

ВАСКРШЊЕ СЛОВО СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Јављање васкрслог Господа Марији Магдалини и другој Марији

(Јн. 20, 11–18; Мк. 16, 9–11; Мт. 28, 9–10)

После тога, када су апостоли Петар и Јован отишли од гроба, тамо је остала Марија Магдалина, која је можда дошла с њима или убрзо после њих. Њена душа је била сметена и она је плакала, сматрајући да је тело Господа украдено. Плачући, она се нагнула према отвору гроба и видела тамо два анђела који су седели на одру на коме су у пећинама полагали тела умрлих. Туга за Господом била је толико велика да је угушила сва друга осећања, и због тога Магдалина, очито није била посебно потрешена овом појавом анђела, и на њихово питање, са жељом да је утеше: жено што плачеш? она напросто као да разговара са земаљским бићима, потрешена изражава своју тугу речима, као раније ап. Петру и Јовану: узеше Господа мојега и не знам где га положише. Ово рекавши, можда случајно, у растројству чула, а можда вођена инстинктивним унутрашњим осећајем, окренула се и угледала Исуса, али га није препознала. Није га препознала јер се Он појавио у другоме обличју, као касније емауским путницима, у смиреном и обичном виду (св. Златоусти) због чега је она помислила за Њега да је градинар. А можда га није препознала јер су јој очи биле уплакане а она скрхана тугом, и отуда није очекивала да види Господа живим. Није га препознала чак ни по гласу, када је Он питао: Жено што плачеш? Кога тражиш? Мислећи да је градинар, што је потпуно природно, јер ко би тако рано био у врту, ако не градинар? она му одговара: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио и ја ћу га узети, не мислећи да је она слаба жена да би га подигла. Тада се Господ открива њој, изговарајући њено име очито нарочитом, добро и давно познатом интонацијом гласа: Марија. Окренувши се - ово показује да она после својих речи наводном градинару, поново свој поглед окреће ка гробу - рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу. и при том, очито, у неописивој радости пада пред Његове ноге, желећи да прионе к њима, да их можда загрли да би се уверила да сада види живог Исуса, а не приказање. Господ јој то забрањује, рекавши: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, него иди браћи мојој и кажи им: улазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. Веруј не свом додиру, већ Мојој речи, као да жели да каже Господ. Смисао ове забране је тај, што је Господ хтео да тиме каже Марији: остави Мене, јер ти не може бити нераздвојно са мном, не задржавај Мене и себе, већ иди и проповедај Моје васкрсење. Ја не могу више остати с вама, већ се морам узнети к Оцу небеском. Још боље објашњење смисла ове забране да додирне Господа налазимо у јутарњој стихири 8. гласа: Еще земная мудроствуеть жена: тъмже и отсылается не прикасатися Христу. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видела Господа и да јој ово рече - упоређујући ове речи са казивањем св. Матеја, ми морамо претпоставити да је на путу Марија срела другу Марију, и њима обема се опет јавио Господ (друго јављање), говорећи: Радујте се. Оне приступивши к Њему припале су ногама Његовим и Он понавља своје наређење да оду до ученика, тј. браћи Мојој и известити их о Својем васкрсењу, потврђујући то што је раније рекао анђео: да иду у Галилеју. Дирљиво је називање браћом, које васкрсли Господ, већ прослављени Месија, спреман да оде Оцу, даје Својим ученицима Он се не стиди да их назове тако, како наглашава у својој посланици Јеврејима 2,11-12 св. ап. Павле.

Свети Марко каже да је жене - мироносице ухватио такав страх и трепет, коначно, побожан, да оне ником ништа не казаше. Ово треба схватити у том смислу, да оне на путу никоме нису рекле о ономе што су виделе и чуле. О томе шта су, када су стигле кући, оне рекле о свему апостолима, говори сам јеванђелист Марко (Мк. 16,8 и 16,10) и други Јеванђелисти (Лк. 24,9).

По јеванђељском казивању, прво јављање Господа по васкрсењу као да је било Марији Магдалени (Мк. 16,9-10). Али из давнине предање чува о томе да се пре Марији Магдалини васкрсли Господ јавио Својој Пречистој Матери, што је потпуно природно и схватљиво. У Јерусалиму, у храму Васкрсења до данас показују место јављања васкрслог Спаситеља својој Пречистој Мајци. Предање, освећивано вековима, не може не бити основано на стварним чињеницама. А ако се у Јеванђељу ништа о томе не говори, то је због тога што и у Јеванђељу има много тога што није записано, како о томе сведочи св. Јован (21,25; 20,30-31). Треба претпоставити да је самој Мајци Божјој било неугодно, по Њеном смирењу, да се разглашава заветна тајна Њеног живота - због тога се о Њој говори у Јеванђељу необично мало, осим најнеопходнијих чињеница повезаних непосредно са животом Самога Господа Исуса Христа. Пресвету Богородицу Јеванђелисти очито нису хтели да помињу као сведока истинитости догађаја Христовог Васкрсења, због тога што мајчино сведочење не би могло да буде прихваћено као истинито. Јеванђелисти говоре да се прича жена - мироносица о ономе шта су виделе и чуле код гроба и о јављању Самога васкрслога Господа показала узалудном, они им нису поверовали (Лк. 24,11). Ако чак апостоли нису поверовали женама - мироносицама, могу ли страни људи поверовати сведочењу Мајке? 

На велики четвртак О издајству Јудином, о Пасхи, предавању св. тајни и о незлопамћењу

                             

                           

                Данас треба вашој љубави мало да говорим. Мало, не зато што би вас дуг говор спутавао и што би вам тешко пао, јер се не могаше наћи који други град који је слушању слова Божијег с толико љубави одан, већ зато што данашња прилика захтева краткословије, јер видим да многи од верних к причешћу страшним тајнама журе. Па да би могли од ове трпезе користи имати, а и божанствене поуке не лишити се, потребно је да умерен однос поставим, како би се ви могли двоструко окористити, па упућени нашом поуком са страхом и трепетом и нужном побожношћу да би приступили страшном и страховитом причешћу.

            На данашњи дан је, љубљени, Господ наш Исус Христос предан био, јер ове наступајуће вечери ухватише га Јудеји и одведоше га.

            Но немој туговати када слушаш да је Христос предан, или тугуј и заплачи, но не над преданим Христом, но над издајником Јудом. Јер Издани је васиону спасао, а издајник је душу изгубио, и Издани седи на небу с десне стране Оца, а издајник се у аду налази, чекајући неумитну казну. Над њим дакле заплачи и уздиши, за њим сузу пусти јер је и Господ наш над њим заплакао, као што то и јеванћелист тврди, говорећи: “Рекавши ово Исус се узбуди духом, и посвједочи и рече: Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће ме.” (Јн. 13, 21).

            А зашто поста жалостан?

            Да своју срдачну љубав објави и нама покаже, да не треба над оним којем се зло чини, но над оним који зло чини, плакати. Јер злочинство је горе од страдања, а претрпити зло није зло, већ је зло чинити зло, а то је зато што страдање Царству небеском приводи, а злочинство нам ад и мучење справља, као што сведочи Свето Писмо: “Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско” (Мат. 5, 10).

            Видиш ли како се ономе који се злопати Царство небеско у плату и награду даје? А послушај како злочинство казну и мучење доноси. Рекавши Павле о Јудејима да су Господа убили и пророке изгнали додао је: “којима ће свршетак бити по дјелима њиховим” (2. Кор. 11, 15). Гле, како гоњени Царство Небеско примају, а гониоци гнев Божији на себе навлаче.

            Ово што сам до сада говорио, није речено узалуд, но због тога да се ни ми на наше непријатеље не срдимо, но да их сажаљевамо и плачемо над њима јер су управо они прави страдалници тиме што нам непријатељства чине. Па ако нашу душу и на то навикнемо, моћи ћемо се и за њих молити.

            Четврти је већ дан данас како саветујем да се и за непријатеље наше Богу молимо, а то чиним зато да би се речи наше поуке у вама утврдиле и непрестаним саветовањем да би се у вама укорениле. А говорим вам због тога да би нарастање срџбе одбацили и гневљивост умирили тако да, кад молитви приступате, без срџбе будете, јер ни Христос није то препоручивао због наших непријатеља да би им погрешке опраштали, него и због нас самих јер више примаш него што дајеш када непријатељу прашташ.

            Како више примам, рећи ће ко?

            Ако ти непријатељу преступе будеш опростио, и теби ће Господ грехе учињене против њега опростити, а ти су греси неизгладиви и неопростиви, а они се и лако лече и опраштају. Ево чуј шта Илија о томе својим синовима говори: “Кад човјек згријеши човјеку, судиће му судија; кад ко згријеши Господу, ко ће молити за њ?” (1. Самуил. 2, 25), зато се ова рана ни молитвом не лечи лако. Али ако се молитвом и не лечи, лечи се кад ближњим нашима грехе отпуштамо. Зато је и Христос грехе против Бога назвао десет хиљада таланата, а грехе против нас сто динара. Па отпусти сто динара, да ти се десет хиљада таланата опрости. Но о молитви за непријатеље до сада смо довољно говорили, зато, ако је угодно, вратимо се на реч о издајништву и да видимо на који је начин наш Господ био издан.

             “Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?” (Мат. 26, 14-15).

            Ове речи су веома јасне и наизглед не означавају ништа више осим онога што је њима речено. Али ако подробно сваку реч проучимо, увидећемо да је потребно детаљно разматрање и да свака има веома дубок смисао а посебно зато што о времену говоре јер није јеванђелист узалуд нагласио и није просто рекао “отиде”, већ је рекао “тада отиде”.

            “Тада”.

            Кажи ми када и зашто се на време обазире? Шта тиме жели да каже?

            Није узалуд јеванђелист рекао “тада”, јер они који Светим Духом говоре, без расуђивања и без узрока не говоре.

            Па шта значи та реч “тада”?

            Непосредно пре тога беше приступила и блудница са бочицом мирисног уља и њиме је главу Господњу помазала чиме је велику услугу Христу учинила и своју велику веру, дубоко послушање и усрђе показала, а тиме је дакле начин живота променила и бољом и честитијом постала. И баш онда када се блудница покајала и Господа свога на милост приволела, тада је ученик свога Учитеља издавао. Зато је дакле, рекао “тада” да ти не би, кад приметиш да ученик припрема издају свога Учитеља, слабост Учитељу приписивао пошто је Учитељ тако велику снагу у себи имао, да је и блуднице послушању приволео.

            Али како је, рећи ће ко, могло бити да неко ко је на блуднице тако утицао, није могао ученика к себи приволети?

            Могао је он то учинити, али не хтеде никога насилно к добродетељи приводити нити принуђавати да неко остане доследан његовој науци.

            “Тада отиде”. И ова реч “отиде” велики смисао у себи садржи. Јер нити је издајник био позван од свештеничких поглавара, нити је био принуђен ни насилно одведен, но сам је зло замислио и такву намеру, без ичијег подстицаја, сам спровео.

            “Тада отиде један од Дванаесторице”.

            А шта нам говори то: “један од Дванаесторице”?

            Исус је као што знамо имао и друге ученике, њих седамдесет, али они беху на другом месту и не удостојаваху се толике части нити имаху толику слободу, а најзад њима не беху ни толике тајне саопштаване као дванаесторици јер дванаесторица беху посебно припремљени и сачињаваху царски сабор, а и пријатељи учитељеви се називаху. Па да би знао да је Јуда од њих отпао и да није био само прости ученик, но један од изабраних, речено је: “Један од Дванаесторице” чиме је као појединац Јуда прекорен. А Матеј се не стиди што је то написао.

            А зашто се не стиди?

            Да ти спознаш да јеванђелисти увек и у свему истину говоре и ништа не скривају, па и ово не прикри што можемо срамним сматрати. А баш то, што је наизглед прекора достојно, као што су издајник, разбојник и крадљивац Господ је великих блага удостојавао и до последњег је часа трпео, учећи га, саветујући и на сваки начин о њему старајући се, још више показује човекољубље Господње. Јер Господ није крив што је Јуда био немаран, а то и блудница сведочи јер када је почела на себе пазити она се спасла.

            Зато, гледајући на блудницу немој очајавати, а гледајући на Јуду немој се у себе уздати јер је и уздање у себе и очајавање погибељно, и то зато што уздање у себе чини да падне и онај који стоји, а очајавање не допушта ономе ко је пао, да се подигне. А то је и Павле мислио када је рекао: “Зато који мисли да стоји да пази да не падне” (1. Кор. 10, 12). Дакле имамо два примера и како је ученик, када је мислио да стоји пао, и како је блудница, иако је под грехом стењала, устала. К паду је наша воља и произвољност лако склона, па смо дужни да се са свих страна чувамо и ограђујемо.

            “Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима”. Видиш ли из каквог је друштва отпао? Видиш ли какву је науку презрео и колико је велико зло нерад и немар?

            “Јуда, по имену Искариотски”.

            Зашто ми место његове постојбине помињеш, када га ја нисам познавао?

            “Јуда, по имену Искариотски”. Зашто дакле помиње град из којег је?

            Зато што је био још један ученик Јуда којег су зилот (ревнитељ) звали. Па да не би због истоветности имена учињена грешка, јеванћелист је морао начинити разлику, па је по добродетељи Јуду зиолотом (ревнитељем) назвао, а другог Јуду није по злоћи његовој назвао. Јер није рекао: “Јуда издајник” иако приличи да, као што је онога по добродетељи назвао, овога по злоћи његовој назове и каже: “Јуда издајник”. Али је Јуда таквог именовања поштеђен да би се и ти научио ближње своје језиком да не вређаш.     

“Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?”

О, да поганих речи! Та како му из уста изиђоше? Како их језик покрену; како му се тело не скамени и како срце не ужасну?

“Шта ћете ми дати да вам га издам?” Овом ли те је Христос учио, кажи ми? Та зар није насупрот томе говорио: “Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим” (Мат. 10, 9) чиме би унапред случај твог среброљубља отклонио? Није ли свагда саветовао, а осим тога зар није и ово рекао: “Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други” (Мат. 5, 39).

“Шта ћете ми дати да вам га издам?” Да чудног безумља! Зашто, кажи ми? Какву ти, малу или велику кривицу Учитељу своме нађе, те га издајеш? Зар зато, што ти власт над демонима подари, што ти моћ даде да свакојаке болести лечиш, проказу снимаш и мртве васкрсаваш? Зар зато што те је изнад мучења смрти поставио, те му тако благодариш? Ох, дрскости или боље, ох среброљубља! Јер сва је та зла среброљубље породило. Сребра пожелевши издаде Учитеља.

Тако је злокобно то среброљубље! И оно је погибељније него кад и сам демон заплењене душе њим запаја, пошто доводи човека до тога да ништа не познаје, ни самога себе ни ближње своје, па ни природне законе; а уз то и са ума своди и управо бесним чини. Та погледај само колико је блага баш и из Јудине душе поистрзао! Где је договор са Учитељем? Где дружење с њим, заједничка трпеза, чудотворство, учење, саветовање, наука? И све ово због среброљубља мораде заборавити. Као што Павле рече: “Јер је коријен свију зала среброљубље” (1. Тим. 6, 10).

“Шта ћете ми дати да вам га издам?” Велико је безумље у овим речима. Зар издајеш оног, кажи ми, који цео свет одржава, над бесима власт има, мору заповеда и који је Господ васцеле природе?

Али да би високоумље Јудино посрамио а уједно и доказао, јер ни издан не би могао бити да сам није пристао на то, погледај шта Господ чини.

У само време издаје, кад су по њега “са буктињама и свјетиљкама и оружјем” (Јов. 18, 3) дошли, питаше их “кога тражите?”. То доказује да не познаваху онога кога беху дошли да ухвате. Толико је дакле малодушан Јуда при издаји био, да није одмах могао видети ту присутног кога је издати хтео иако су толике буктиње светлеле. А то је и јеванђелист означио кад је рекао да су “са буктињама и свјетиљкама” дошли па га опет нису видели.

Скоро сваки дан је и делима и речима Христос Јуду опомињао, не кријући да му је познат онај који ће га издати. Али никад га није јавно и пред другима укоравао да га не би постидео, а исто тако није то ни прећутао да се не би усудио, мислећи да то може сакрити да га без страха изда. Често је говорио: “Један ће ме између вас издати” а опет издајника није именовао. А сем тога, много је он и о паклу говорио а много и о небеском царству, доказујући силу своју и у једноме и у другоме, како у мучењу грешника тако и у награђивању праведника. Али Јуда све то презираше док га опет Бог не хтеде силом на добро приволети, пошто нас је створио да слободно можемо да бирамо између добрих и злих дела, и пошто жели да ми својом вољом, а не по присили добри будемо. Зато ако нећемо он нас неће принудити, нити силом кога приморавати. Јер, ко је по принуди добар, тај није добар! Па је и Јуда у својој вољи слободан остао и у својој власти је имао не покоравати се а и на среброљубље не лакомити се. Али пошто је срце своје до слепила довео, па је одмах чим је рекао: “Шта ћете ми дати да вам га издам?” спасење своје изгубио. Зато што је хтео да ово слепило предочи и срдитост Јудину да укори, рекао је јеванђелист да је у само време издаје близу њих он, тј. онај који је изрекао: “Шта ћете ми дати да вам га издам?” стајао, а опет оног, ког је издати хтео, није видео.

А и слепило то као и силу Господњу не доказује само та околност, но и оно што кад је тихим гласом Христос запитао кога траже “одступише назад и попадаше на земљу (Јов. 18, 6). Јер тек онда, кад ни ово није помогло да од свог безобразног дела одступе, сам се је Исус предао као да је овако говорио: Ја сам све оно што се мене тицало учинио; моћ сам своју открио и доказао да ви немогуће дело предузимате; хтедох дакле гневљивост вашу умирити али кад ви то не хтедосте, но при свом безумљу остадосте, ево вам се ја сам предајем.

А ја сам вам све ово рекао да не би ко Христа кривио што Јуду није обратио и паметнијим и добронамернијим учинио. Јер питање и јесте како је требало добронамерним да га учини, принудом или да он сам то изабере? Но ако је принудом то требао учинити, ништа бољи не би био јер нико силом добар не може бити, а ако је хтењем и вољом требао то учинити онда је већ све учињено. Не хтети пак мелем примити није кривица лекара него онога који корист одбацује. А погледајмо колико се Господ старао да би га придобио и спасао. Учио га је свакој мудрости а делом и речју га је поучавао, подарио му је власт над демонима, да може чинити чуда, претио муком, и преклињао обећањем Царства, тајне намере му је укоревао а да га није именовао, ноге му је као и осталима опрао, соли и заједничке трпезе га је удостојио и није пропустио ништа, ни мало ни велико, што би му на корист било, те ништа мање он је својевољно у злу и непоправљивости остао.

И да разумеш да се заиста и он могао поправити но није хтео, и да је сво зло само из његовог немара произашло, послушај . . . Одмах, чим га је предао одбацио је тридесет сребреника и рекао: “Сагријеших што издадох крв невину” (Мат. 27, 4).

А због чега је то било? Кад си га гледао како чудеса чини ниси говорио: “Сагријеших што издадох крв невину”, но шта? “Шта ћете ми дати да вам га издам?”, а кад је злоћа своју намеру остварила, кад је издајство учињено, и грех се навршио, онда си безакоње своје познао? Па шта из овога можемо да видимо? То, да кад смо немарни савети нам ништа не вреде, а кад смо опрезни, онда и сами себе ободрити можемо. Јер и овај не слушаше док га Учитељ учаше, а кад ни једног наставника не беше сама га савест нападе, те се и без учитеља промени и пошто своју дрскост осуди, баци оних тридесет сребрника.

“Шта ћете ми дати да вам га издам? А они му положише три-десет сребрника” (Мат. 26, 15), тако наставља Свето Писмо. Погодише се дакле за крв бесцену. А што узимаш, о Јудо! Тридесет сребрника! Та Христос је дошао да за васцели свет крв ту, о којој се ти погађаш и бесрамно уговараш, бадава пролије. И шта је? Шта бесрамније бити може од оваквог пазара?

А “тада приступише и други ученици” “Тада”. Када? Када се ово збивало, када се је издајство делом обистињавало? Када је Јуда самога себе погубљавао: “приступише ученици Исусу говорећи му: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?” (Мат. 26, 17).

Видиш ли разлику између једног и осталих ученика? Онај издаје Господа, а ови се о пасхи брину; онај уговоре саставља а ови се услузи спремају. А једна те иста чудотворства, једну те исту науку а подједнаку власт и онај и ови примаху. Откуд је дакле придошла оваква разлика?

Ја одговарам: из самоопредељења. Јер самоопредељење је у свему и свуда узрок како добрих тако и злих дела.

“ Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?”

На овај дан је онда вече било. И будући да Господ своју кућу није имао, зато га питају: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?” Тј. ми немамо ни свог властитог дома, намамо стана, ни крова. Нека чују ово они који светле домове, дуге ходнике и простране ограде подижу, нека чују да Христос нема места где би главу склонио. Зато дакле питају апостоли: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?”.

А какву Пасху?

Не ову нашу, но ондашњу јудејску. Ону су ученици зготовљавали, а ову нашу сам је створио, и не само то, но он је сам Пасхом постао.

Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?”

То је била јудејска Пасха јер је у Мисиру установљена.

Па зашто је њу Христос јео?

Зато што је све што законом беше дато, испунио као што је и рекао кад се крстио: “Тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 15) а због тога је и дошао да од проклетства закона род људски искупи и сам закон разреши по написаном: “посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, Да искупи оне који су под законом” (Галат. 4, 4-5). Па да не би неко казао да га је укинуо зато што је тежак и оптерећујући и да га није лако испуњавати, зато га сам први испуњава, те га тек онда укида. Зато је и Пасху јео јер и она беше по закону.

А зашто заповедаше закон да се једе пасха?

            Јудеји су били неблагодарни према своме доброчинитељу па су и у време када им је чињено добро заборављали заповед Божију. Јер када беху изашли из Мисира, иако видеше да се море разделило и опет саставило и многа друга чуда, опет говораху: “Хајде начини нам богове, који ће ићи пред нама” (2. Мој. 32, 1).

            Шта говориш? Чудеса су ти још пред очима и ти заборави доброчинитеља?

            Пошто су дакле, они толико безосећајни и неблагодарни били, зато их је Бог празником обавезао да би се присећали примљених дарова, те је зато заповедио празновање Пасхе. “Да кад те син твој – рече – успита: шта је то Пасха?” одговориш му: да су некада праоци наши овчијом крвљу прагове на својим становима помазивали, како би џелату када дође и то опази, улазак предупредили. Па је празник био успомена на њихово ондашње избављење.

            А нису они имали само корист зато што их је празновање на та стара доброчинства подсећало, но другу и већу, што је тиме појединцима предсликавао оно што ће се тек догодити. Јер старозаветно јагње беше предслика другог, духовног јагњета и тако ондашња овца предслика оне друге овце, и прво беше сенка а дуго истина и пошто се сунце истине појавило, морала је сенка ишчезнути јер кад сунце изађе сенка нестаје; тако су на једној трпези обе Пасхе извршаване тј. и она у слици и ова у истини. И као што живописци на једној те истој дасци линије повлаче и сликају све док на крају сликом идентично ономе што виде не изнесу; тако и Христос чињаше, јер је на истој трпези Пасху и у слици и у истини изложио. “Гдје ћеш да ти зготовимо да Пасху једеш?” И онда је била јудејска Пасха. Али при изласку сунца није потребна свећа, па кад истина дође сенка треба да ишчезне.

            Ово ја Јудејима говорим зато што они сигурно сматрају да још увек Пасху празнују и што са бестидном помишљу бесквасна срцем необрезани постављају.

            Та кажи ми с каквим правом вршиш ту Пасху, Јудејине! Храм је твој срушен, жртвеник разорен, светиња над светињама погажена и сви начини жртвовања су укинути. Па зашто смеш да таква безакона дела чиниш­? Некада, кад те у Вавилон одведоше они што су те поробили говораху ти: “Пјевајте нам пјесму Сионску” (Пс. 137, 3), а ти ниси могао то поднети као што и Давид о томе сведочи, када говори: “На водама Вавилонским сјеђасмо и плакасмо; о врбама сред њега вјешасмо харфе своје” тј. певницу, гусле, гајде и остало (јер су те справе стари употребљавали и њима песме своје пратили па и онда кад су у ропство били одведени те исте инструменте су са собом понели због успомене на обреде који су им својствени, а не због употребе) и тамо “искаху који нас заробише да пјевамо, и који нас оборише да се веселимо”. Но ми одговорисмо: “како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој?” (Пс. 137, 4).

            Ето видиш. На туђој земљи ниси могао да поднесеш песму Господњу да запеваш, а смеш пасху Господњу да на туђој земљи вршиш?

            Видите ли каква је то глупост? Видите ли какво безакоње? Кад их непријатељи тераху, ни песме не хтеше на туђој земљи певати, а сада сами, без присиле и без наговора, противно закону Божијем чине.

            Ето како бесквасно мрско постаје, празновање то преступ је закона, а за јудејску пасху виче нема места.

            Некада је дакле јудејска Пасха била, но данас је она разрешена и Пасха је духовна, коју је Христос предао, уведена. Јер “кад јеђаху, узе Исус хљеб – тако је написано – и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје” (знају хришћани о чему ми говоримо) а тако “узе чашуи заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова” (Мат. 26, 26-28).

            И Јуда је био присутан када је Христос то говорио. “Ово је тијело моје” које си ти Јуда за тридесет сребреника продао; “ово је крв моја” за коју си се ти мало пре бесрамно са неблагодарним фарисејима погађао.

            Какво милосрђе Христово и какво беспримерно безумље Јудино! Овај га за тридесет сребреника продаваше а Исус се и после тога није двоумио да своју пресвету крв и за њега самог, само да се покајао, пролије. Присутан је, кажем, и Јуда ту био и свештеном се трпезом насладио. Јер као што му је, као и осталим ученицима ноге опрао: учинио га је и учесником свештене трпезе, да не би никакав узрок своме оправдању имао, ако би при намишљеној злоћи и даље остао. Све је дакле, што је било до Господа, учињено; Али Јуда остаде при својој злој намери!

            Но време је да се овој страшној трпези приступа.

            Приступајмо дакле, сви са чистим срцем и са поуздањем. Нико међу вама да не буде Јуда; нико нечастив; нико срџбу злобну са собом да не носи; нико нека не проговара својим устима једно, а у срцу друго да скрива, јер је тај исти Христос и овде присутан; и онај који је онда ону трпезу уредио уређује и данас ову, пошто ово што је постављено, не претвара човек у тело и крв но Он сам, за нас распети, Исус Христос. Свештеник, који тамо стоји и речи оне проговара, само тек слику Христову представља; а сила је и благодат Божија. “Ово је тијело моје” рекао је Он. И сама та реч његова претвара ово, што је постављено. И као што је она заповед: “Рађајте се и множите се, и напуните земљу” једном изречена, и без престанка се у свим временима делом испуњава, крепећи нашу природу за рађање нове деце; тако и ова реч једном речена, све од тог времена на свакој трпези у свим црквама па до данашњих дана жртву припрема и припремаће чак до другог Христовог доласка.

            Нико, говорим, да не приступа с лицемерјем, нико ко је злобом испуњен, нико ко срџбу злопамћења у мисли својој носи, да се не би на суд свој причестио. Јер “тада” речено је, тј. по пријему жртве оне, уселио се беше ђаво у Јуду; не да би владикино тело презирао, но зато што му беше познат немар и безобразлук Јудин; да се и ти увериш, да он навалице насрће и напада на оне који недостојно Божанствене тајне примају, као што је то и са Јудом било. Јер части су само за оне корисне, који су их по заслузи примили; не пак за оне који их и не заслужише и на тај начин су подложни кињењу а не користи.

            Не говорим ја ово да вас застрашим, но да вас сачувам. Због тога и опет потврђујем све ово да неко не би Јудом постао и да нико са злопамћењем не приступа.

            Ова је жртва духовна храна! И као што телесна храна ако у стомак који покварене мокроте у себи има, упадне, још више болест повећава, не због своје природе, но због поремећаја црева; тако исто и са духовним тајнама бива. Јер и она кад се у душу испуњену злобом уложе, особито јој шкоде и погибао наносе опет, не због својстава тајни, но због недостатка душе која их прима.

            Нико дакле нека нема злих помисли, но нека очисти срце своје, јер чистој приступамо жртви, а душу чинимо светом, јер се то и за један дан може постићи.

            А на који начин?

            Ако си са непријатењем својим у завади, одбаци гнев, излечи рану и непријатељство отклони, да корист од страшне трпезе имаш, јер светој и страшној трпези приступаш, па замишљај кад на постављено погледаш, као да самог закланог Христа гледаш.

            А зашто он беше убијен?

            Да примири и небеса и земљу, да тебе и другом анђела учини, и с Богом васцелу васиону помири, тебе бившег непријатеља и злотвора да љубимцем учини. Он је душу своју за зле предао, а ти стално у завади са својим ближњима стојиш. Па како и можеш да овој трпези мира приступаш? Он се исто тако није одрекао ни да не умре за тебе а ти не можеш да поднесеш да ближњем свом, и то више ради себе самог, опростиш? Па зар то није сваког карања достојно?

            Али приметиће ко: “зло ми је чинио и покрао ме је”.

            Па шта је и то? Та и све имање да ти је преотео, опет ти није толико зла нанео као што је Јуда Христу, па опет је изливену своју крв дао на спасење и онима који је излише. А шта ти имаш да овоме равно изнесеш? Ако непријатељу не прашташ, не чиниш њему зло, но себи самоме. Њега си у настојећем животу увредио а себе учинио неопростивим и неизвињивим на будућем суду. Јер Бог ништа тако не мрзи као човека који је злопамтило, који гордо срце и гневљиву душу има. А послушај и шта говори: “Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој”(Мат. 5, 23-24).

            Шта говориш, да оставим дар?

            Увек треба да поступаш тако као што Он заповеда. Јер ради помирења с братом твојим и ова је жртва принесена. А ако је ради твог помирења са ближњима твојим принесена, а ти опет непомирен приступаш, онда се узалуд и са овом жртвом залажеш, јер је овај принос теби некористан остао. Испуни дакле пре свега то, због чега је жртва принесена, па ћеш је онда на корист примити. Та зато и Син Божији сиђе да нашу природу са Оцем измири; и не сиђе само зато, но да би и нас, ако то чинили будемо,   по написаном: “Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати” (Мат. 5, 9). А оно што је јединородни Син Божији учинио, учини и ти по моћи људској како због свог тако и због мира твога ближњег. Зато те и сином Божијим назива кад помирен приступаш, а зато се и у време приноса жртве ни о којој другој заповести не говори осим оној, да се са братом твојим мириш јављајући ти да је то од свега највеће .

            Ја бих желео да ову своју беседу и даље продужим али и ово што је до сад речено довољно је за оне, само ако су и запамтили, који пажљиво слушају.

            Опомињимо се дакле ових речи и свету љубав и страшно друг с другом целивање не избацујмо из ума, пошто ово сједињава срца наша и чини нас да смо једно тело, па ако ни због чег другог а оно због тога што се сви једним телом причешћујемо. Па и сјединимо се у једно тело, не тела један са другим смешавајући, но са љубављу душе једну с другом везујући. Јер на крају, ако смо и врло праведни, а злопамтимо, сва би нам праведност штетна и бесплодна била и ништа нам не би могла у вези спасења користити.

            Зато, кад то знамо, свако непријатељство одбацимо и пошто савест своју очистимо, уз кротост и смиреност приступимо трпези Христовој с којим Оцу свака слава, част и држава заједно са Светим Духом сада и свагда и у све векове векова, Амин.                    

 http://www.verujem.org/sveti_oci/zlatousti_cetvrtak_1.htm

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.

Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпуно потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене - Јовану.

Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло - зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер - ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена - она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, - закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2, 9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога - реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12, 31-32).

Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену, нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22-29). - Овим завршујемо своју реч о злој жени.

Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен оветњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.

А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. Сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.

Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? - Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? - Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17, 12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). - Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.

И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одрећује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!

Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0829.htm

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

                                                                                                                                              

        Живот Јована Златоуста је живот једног Христовог пророка и апостола, живот подвижника и мученика, јер је Златоуст био, по речима светог Јустина Ћелијског, ,,живо ходеће јеванђеље``. Ретко је који међу Оцима Цркве живео и доживео тако крстоносан пут истинског Христовог следбеника као што је то био Јован Златоуст.

Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци у Сирији,и побожне мајке Антусе.  Кратко време по рођењу остао је без оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтела поново удавати, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована. Златоуст је стекао ванредно добро образовање, и у дому и по школама Антиохије. У својој 18. години напустио је ,, јелинску реторику и вербалистику`` и предао се изучавању Светога Писма и хришћанског богословља. Врло рано је ступио у антиохијску монашку школу коју је водио Диодор, каснији епископ Тарсијски. Млади Јован се спремао да напусти дом и оде у монаштво, али га је спречило преклињање мајчино. У Антиохији он се врло млад приближио Св. Мелентију епископу Антиохијском, и овај га је увео у црквену службу произвевши га за чтеца. По смрти мајке 371/2. Године, Златоуст напушта свет и одлази у монаштво, где код једног пустињака проведе четири године, а затим још две године у подвижничком молитвеном усамљеништву. Он се ту предао врло строгим подвизима, па је, како је слабе телесне конструкције, доста брзо изгубио здравље, те се после шест година повига морао вратити у град.

По повратку у Антиохију рукоположен је за ђакона 381. године, а пет година касније наследник Св. Мелентија, Флавијан епископ Антиохијски, рукоположио га је за свештеника. Поверена му је дужност од епископа да проповеда по свим великим црквама у граду. Почео је да проповеда и тумачи Јевађеље народу онако како то нико пре њега није чинио и окупљао је у храмове велико мноштво народа. За ово време, од 386 до 397 године одржао је највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну делатност Цркве. У то време Антиохијска Црква је збрињавала и хранила око три хиљаде сиромашних, удовица и потребитих.

Период антиохијског живота и рада Златоустовог донео му је такву славу да ће он ускоро бити позван на архиепископску катедру у престоном Цариграду. По смрти Св. Нектарија у Цариграду 397. године, саветник и секретар цара Аркадија Евтропије утиче на цара да се у престоницу доведе чувени антиохијски проповедник Јован што цар и учини. Преко воље Златоустове, он буде доведен у Константинов град и 15. децембра 397. буде хиротонисан за епископа и одмах почео са својим пастирским апостолским радом. Златоуст је био човек запаљен огњем благодатне ревности и љубави. У једној проповеди је рекао: ,, Довољан је само  један човек, распаљен огњем божанске ревности, да читав један народ преобрази``. Иако је био ретко танане душе, истински смирен и смиреноуман, човек и пастир ретко човекољубивог срца, он је брзо наишао на грубости, бруталне отпоре, на отворено непријатељство, и тиме отпочео његов пастирски и апостолски крст страдања у престоници. Златоуст је заиста говорио са влашћу,, али је то била власт вере и убеђености, у крајњој линији власт љубави. Љубав јеванђелска, међутим, истовремено и суди, суди да би спасавала од зла; то је крсна љубав, не сентименталност. И у Цариграду је он наставио са мисионарским и добротворним радом  у Цркви. Отварао је болнице, сиротишта,прихватилишта и хранилишта за гладне. Лично и црквено заузимао се за прогоњене и онеправдоване, спречавао отмице, злостављања невиних, неправедна суђења. Око себе је имао сјајну групу ученика и ученица, који су му били десна рука у свим пословима. У његове ученике спадали су: Јован Касијан, Прокло (потоњи патријарх), ђакониса Олимпијада и бројни други. У спољној мисији Цркве Златоуст је организовао проповедање и ширење Јевађеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији. У Цариграду је преорганизовао богослужбени црквени живот, зато се са разлогом Света Литургија везује за његово име. Златоуст је у престоници завео свеноћна бденија, литије и друге богослужбене обичаје. У сваком случају Цариградска патријаршија у византијско време, а и до данас, са правом сматра да свој црквено- богослужбени сјај и славу дугује највише светом Јовану Златоусту.

Био је то човек апостолског духа и ширине и није случајно да је од свих апостола највише волео апостола Павла. Павлу је био сличан не само растом (био је ниског раста), него и по љубави за Јеванђеље Христово, по састрадалности за спасење људи, за изграђивање Цркве као тела Христовог и, на крају, по личном одстрадавању свега што је проповедао и учио.                                                                                                                        

Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се згруписали његови непријатељи и почела је хајка против њега. Нарочито је то дошло после пада Евтропијевог( око 399. године) и преласка власти практично у руке царице Евдоксије, од које два пута послан у прогонство.  Пред одлазак други пут у прогонство изговорио је дивну Беседу пред прогонство и онда мирно и апостолски пошао у изгнанство правде ради. У Кукузу је провео три године, док није, због честих посета његових верних Антиохијаца, био протеран још даље у Питиунт, дивље место на крајњој источној обали Црнога Мора. На том путу, после ноћног јављања Св. Мученика Василиска, преминуо је у месту Коману, 14. септембра 407. године изговоривши као последње речи свој познати славослов Богу: ,,Слава Богу за све!``

У Православној Цркви се 14. септембра његовспомен само спомиње, јер је због празника Крстовдана празновање премештено два месеца касније(13.новембар). Његове свете мошти пренео је у Цариград његов ученик патријарх Прокло и свечано их са народном литијом положио у цркву Светих Апостола, 27. јануара 438. Године. Њговим светим молитвама да и нас Господ помилује и спасе!