За пустињске Оце молитва, као и уопште живот, незамисливи су без поста. Њима је из личног искуства било познато оно о чему свједочи модерна медицина и психологија: јединство тијела и душе у свим њиховим манифестацијама, односно психофизичка јединственост човековог бића. Душа оживотворава, или умртвљује тијело, тијело дјелује на душу, било позитивно било негативно. Цео човјек, у сваком моменту, учествује, било одређеним стањем, било дјелом, у злу или у добру. Зато, нема правог усавршавања човјековог без усавршавања његовог унутрашњег живота, као што не може бити ни правог духовног живота без активног учешћа тијела.
Пустињски Оци су са изузетном строгошћу упражњавали пост и придавали му особити значај. Само је љубав према браћи моглаљ да их натјера да привремено разреше своје правило, кад би ишли у госте или кад би сами примали госте. При том су сматрали да оно што једу у таквим приликама није храна него ,, љубав“ и држање заповјести Божије о љубави према ближњем.
Митрполит Амфилохије Радовић- Литургија и подвижништво; Светигора, Цетиње 2011.
 |
| Свети Антоније Велики (Египатски) |
 |
| Свети Макарије Велики |
 |
| Свети Теодосије Општежитељ, Свети Арсеније Велики |
 |
| Свети Теодосије Велики |
Нема коментара:
Постави коментар
Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.