Много нас љуби Господ

Много нас љуби Господ! 

Даје нам добро свако,

Ићи уским путем, 

Ни мало није лако.

Грешимо много, много

Христу задајемо ране,

Али Он увек каже: ко падне, нека устане!

Праштајмо браћи нашој, од срца, сагрешења,

Па чемо постати људи,

Богу од поверења.

Чинимо добра дела,

Градимо бесмртне дворце,

Па ћемо срести свете мученике,

Пророке и чудотворце.

аутор: Мали Облак

Часне вериге Светог Апостола Петра

На данашњи дан 29.01. по новом (16.01. по старом) календару се прослављају Часне вериге Светог Апостола Петра. Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналија патријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград. И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Нерон мучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

Извор: www.crkvenikalendar.com

Икона Богородице Млекопитатељнице

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).

О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

"Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега.

Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком.

Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

Манастир Светог Саве Освећеног
Палестина

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Свети Сава Освећени

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се, а икона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. 

Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац
Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора

Извор: www.spc.rs

ПЕСМА О ВЕЧНОСТИ

Живот овај брзо пролази

Када склопимо очи,

Вечност долази

Где ћемо се наћи,

Зависи од нас,

Благо свакој души,

Која у Христу препозна Спас.

Ако на земљи добар рат водисмо,

И десет заповести делима спроводисмо.

Ако Бога и ближњег изнад свега волесмо,

И плод Љубави у труду донесосмо.

Примићемо венце на Небесима,

Отвориће нам Господ врата,

Да се радујемо са светима.

Сведржитељу Творче неба и земље!

Опрости и смилуј се на створене од земље

Желимо да нас признаш за синове Своје

И да у Вечности прослављамо

Име Твоје.

аутор: мали облак

фотографија: Данијела Олуић 

http://www.flickr.com/photos/25749625@N02/

ВЕЧНОСТ ПОЧИЊЕ САДА!

Људи данас све више живе оним што немају, уместо да живе оним што имају. Већина нас се бави догађајима које се не тичу нас самих, нити наших породица и парохија. Бавимо се догађајима на које немамо никакав утицај, осврћемо се на међуљудске односе и на таму савременог света, а заборављамо на Светлост. Заборављамо да треба да очистимо своје двориште, тј. своје срце и своју душу. Заборављамо да би живот требало да посматрамо кроз призму вечности.

На земљи смо рођени да боравимо само привремено, и на основу дела које овде покажемо Отац наш Небески ће нам отворити врата Раја односно ако буде непокајаних грехова, тада ћемо сами отворити врата пакла. „Земаљско је за малена Царство, а небеско увијек и довијека“ како каже Његош. Већ овде на земљи је залог будућег небеског живота. Сваки дан, сваки тренутак морамо пазити како проводимо, да чинимо добра и Богу угодна дела.

Шта значи „залог будућег Живота“? То значи да се ми већ сада и овде на земљи  припремамо за живот после наше физичке смрти, за живот на Небу. Зашто морамо да пазимо како проводимо сваки тренутак свог живота? Зато што смо слаби, зато што је тело слабо и зато што се телесна слабост преноси и на дух човеков тј. његову душу. Душа и тело су брат и сестра које је Бог нераскидиво повезао. Нераскидиво за нашег живота, али долази дан када ће се брат и сестра растати.

Шта ће бити са нашом душом? Хоће ли и она у земљу, или је смрт крај после кога постоји ништа. Неки мисле да је смрт лепа и да не боли, а неки је се плаше. Није лака ни смрт ни умирање само оном ко нема Вере и Наде у Бога. Лака је смрт само оном ко има Наду и Веру у Бога и Његово обећање Царства Небеског. Свети Оци кажу да душа која испуњава Божије заповести и стиче врлине још на овој земљи може да предокуси блаженства Раја. Значи, већ сада можемо да осетимо Рај. То зависи од нас.

Јер, како сејемо, тако ћемо жњети. Ако сејемо молитву, рад, трудољубље,  пожртвовање онда ћемо добре плодове жњети, а пре свега Љубави Господње, доброте, мира, утехе, благослова и благодати Божије. То су Богу угодна дела. Ако сејемо страст, осуђивање, оговарање, пожуду, преједање, опијање, лаж, убиство и превару, онда ћемо платити цену греха, и већ сада и овде ће се наша душа мучити, осим уколико на време не очистимо своје грехе сузама покајања и исповести.  

Вечност почиње сада. „Царство небеско унутра је у вама“ говори нам Јеванђеље. Царство Небеско морамо да откријемо у себи, ако желимо да будемо Православни Хришћани. Трудимо се зато да молитвом, постом, сузама покајања и исповести очистимо своје душе и своја срца од сваке погубне мисли и душевног насртаја, како бисмо још сада и овде на земљи стекли и имали залог Царства Вечнога,односно Вечнога Живота.

Аутор: З.В.

ОДЕЛО НЕ ЧИНИ ЧОВЕКА

Свети Николај Жички
Расуђивање

Сујетљивост због одела нарочито узима маха у наше време. 

Ко нема чим другим да се горди, тај се горди оделом. 

А онај ко би имао чим другим, драгоценијим од одела, да се горди, тај се и не горди. Као што злато што не излази на површину земље, тако се ни духовне вредности једнога човека не показују споља. Прича се како је неки знаменити филозоф видео једнога младића, како се горди својим оделом, па му приђе и шапну на ухо: "То исто руно носио је пре тебе ован, па ипак је био само ован!"

Бити хришћанин и гордити се оделом још је луђе него бити цар и гордити се прашином под ногама својим. Док је св. Арсеније носио златоткано одело у царском двору, нико га није називао Великим. 

Великим је назват онда када се безобзирно сав предао служби Богу и обукао 

у дроње.

Беседа о задовољењу с оним што нам је најнужније 

А кад имамо храну и одећу, будимо задовољни (I Тим. 6, 8)

Апостоли Божји учили су друге оном што су они сами животом својим испунили. Кад су имали храну и одећу, они су били задовољни. Чак и кад се дешавало да нису имали ни храну ни одећу, они су били задовољни. Јер њихово задовољство није притицало споља него је извирало изнутра. Њихово задовољство није било тако јевтино као задовољство животињско, него скупље, много скупље и ређе. 

Задовољство унутрашње, задовољство од мира и љубави Божје у срцу, то је задовољство виших људи, то је било задовољство апостолско. У великим борбама генерали се одевају и хране као и прости војници, и не траже задовољства у храни и оделу него у победи. Победа је главно задовољство оних који се боре. 

А хришћани су, браћо, у борби непрестаној, у борби за победу духа над материјом, у борби за преодолење вишег над нижим, човека над скотом. 

Није ли, дакле, више него смешно водити борбу а не бринути о победи него о спољним украсима и накитима? Није ли глупо давати знаке распознавања своме непријатељу? Наш невидљиви непријатељ радује се сујетљивости нашој, и подржава нас у свакој сујетној помисли, и запошљава нас свим могућим неурачунљивим ситницама и дангубицама, само да би навалио на наш ум тешки заборав односно онога због чега смо ми на земљи. Он нам представља ништавно важним, и споредно главним, и погубно корисним, само да би однео победу над нама и срушио нас заувек. 

 Господе свети, крепки и бесмртни, који си нас од блата сазидао, и у блато душу живу удахнуо, не дај, Господе, да блато надвлада! Помози духу нашем да увек буде јачи од земље. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ГОСПОД ЋЕ ПОБЕДИТИ ЗЛО

Христос или aнтихрист

Све више чујемо да Хришћани причају о доласку Анти-Христа. Догађања широм света створила су утисак страшног суда код верних, а економски колапс, јачање Ислама, екстремне климатске промене и пад морала претходницом надолазећих последњих времена.

Врло је важно да запамтимо да су Хришћани првих векова били спремни за последња времена и Други Христов долазак. Хришћани су одувек били спремни, а требало би и ми да будемо спремни. Ми се боримо против поглаварства таме, као што су се сви Божији људи борили још од пада људског. Овај наш живот преиспуњен је духовном борбом. Час Христовог поновног доласка на земљу није откривен никоме, јер само Отац зна време и час, као што нам је сам Христос рекао.

Најважније је да се ми припремимо за свој лични крај. Нико од нас не зна када ће тај крај доћи. У својој шездесет седмој години, свог краја свеснији сам више него икада пре. Велики број мојих пријатеља је отишло са овог света, неки након болести, а неки без наговештаја о крају. Сви морамо бити спремни да у сваком тренутку положимо рачун за свој живот пред Господом у сваком тренутку. Не смемо очекивати да ћемо имати времена за покајање, зато што ће већина нас завршити свој животни пут без икаквог упозорења да се његов крај ближи.

Било да су ово Последња Времена или не, свој живот морамо живети и припремити се за последњи тренутак када ћемо дати свој одговор. На крају, Христос ће победити зло. То је чињеница. За сада нам преостаје борба да бисмо и сами победили зло.

Господе Исусе Христе дођи.

С љубављу у Христу,  

игуман Трифун

извор: http://morningoffering.blogspot.com/ 

ЗЛОПАМЋЕЊЕ - ДУХОВНИ РАК

Архимандрит Софиан (Богиу)

Придржавајући се речи светих отаца, ми стално подсећамо да пост није само уздржавање од мрсне хране, меса и млечних производа. Неки верници се веома строго држе овог поста – и то је добро, али то није довољно. Дужни смо да физички пост – одрицање од хране – увек допуњујемо оним што представља његову суштину, тј. оно најважније у њему, а то је одрицање од зла. Треба постити целим својим бићем, тако да се све: и очи, и ум, и уста, и руке, и ноге, уздржава од зла. Ако успете овај душевни пост да усагласите са телесним, онда ће то и бити оно што Бог жели од нас. Међутим, ако ми држимо само телесни пост, а о другом – душевном и не маримо, онда ће наш пост бити бескористан: тј. ми радимо, али не добијамо плату.

Добро се замислимо над овим, јер свако од нас осећа потребу за Богом. Дешавају се и такве околности у животу, када људи заиста не могу да нам помогну и онда се ми својим умом и срцем узносимо ка небу вапијући: Господе, помози ми! И Бог нам помаже, уколико стојимо на Његовом путу. Међутим, ако ми чинимо само оно што желимо – а то је при том зло, и ако говоримо оно што не треба и лоше поступамо, онда Бог не обраћа пажњу на нашу молитву, као што о томе говори свети апостол Јаков [1]. Ви не добијате помоћ и остајете несаслушани јер се лоше молите. Тражите или оно што вам заправо и није корисно, или од Оног Ког сте донедавно презирали. Ти се молитвено обраћаш Богу онда кад ти Он треба, а затим се поново враћаш на свој уобичајени живот – и то најчешће грешни.

Зато би било добро обратити пажњу на страсти које преплављују и ремете наш унутрашњи живот. Ако смо сами смућујуће настројени, онда ми смућујемо и оне око нас, и наш живот се често претвара у пакао. Под тим подразумевам читав наш земаљски живот – скандале у породици, на послу, свуда; све могуће конфликте којим су разлози: амбиције, гнев, покидани нерви, и тако даље. И стога у ове посне дане, онај ко је у стању да држи телесни пост – треба да га држи – и то је веома добро, али тај подвиг треба да буде праћен душевним постом, као и опрезом према свему оном што ремети наш унутрашњи и спољашњи живот.

Гнев представља једну од страсти које дивљају у нашим животима, а свађе и конфликти иду руку под руку са њим, залазећи понекад чак веома далеко. Као последица гнева, ако не успемо да се измиримо истог дана с онима са којима смо се посвађали, у нас се усељава једна врло опасна страст – злопамћење. И ти носиш то злопамћење у себи – не можеш да се молиш, а умом си у сталном дијалогу са оним с ким си се посвађао. У стварности је и онај други такође љут на тебе и исто осећа гнев. Он час гледа у страну, час обара поглед на доле – њему је тешко или непријатно да те погледа јер си повредио његова осећања – и теби је исто тако.

Ова страст која се назива злопамћење је ђаволски плод гнева. О њој бих желео да вам цитирам светог Јована Лествичника. Овај велики духовни психолог и монах, који је живео у 6. и 7. веку наше хришћанске ере, изанализирао је људску душу и личност као ниједан психијатар данас, ухвативши најсуптилније нијансе унутрашњег живота људи, због чега је и био опрезан према тој страсти (злопамћења) – о којој ми сада говоримо. Започињући своју Поуку IX, он овако говори:

Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст(гл. 1). Због тога што ти чиниш зло, вараш, мрзиш, крадеш и упражњаваш многе друге страсти, све се оне стежу као окови око тебе, и ти почињеш да личиш на правог роба. Уколико поступаш добро и чиниш добра дела, као што свети оци кажу, онда се твоја унутрашњост ослобађа од овог отрова страсти. Почињеш све више да светлиш, постајеш мирнији, осећаш да се молиш и да те Неко штити, као и то да имаш Господа уз себе спремног у сваком тренутку да ти помогне.

Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему (гл. 1). Злопамћење – то је последица до које доводи гнев. Оно је плод гнева, чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина (гл. 2), јер као што рак разједа ћелије нашег тела, тако злопамћење прождире врлине и добра дела – како наша, тако и других људи.

Мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве... Због чега посрамљење? Зато што се ти молиш Богу да ти опрости, а сам не прашташ! И требало би да те буде срамота да молиш Бога да ти опрости, а да си ти при том љут на свог ближњег.

Пресечење мољења – зато што када се молиш, ти тражиш да Бог заустави то твоје мољење. Немаш право да ти се опрости, ако сам не прашташ.

Отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба (гл. 2). То јест – ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст. Стога и не намеравамо много говорити о њој (гл. 3).

Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају (гл. 4). Докле год гнев живи у нама, живи и злопамћење. Због тога, заједно са светим оцима и свети Јован Лествичник на другом месту каже: Када се гневиш на некога при конфликту, не даји слободу првој речи – задржи је. Ако ти, будући бесан и ван себе, изговориш прву реч, изговорићеш и другу – тежу од прве, а онда ћеш додати и још неку – оштрију, и конфликт ће букнути као ватра или пожар. Њу је тада већ врло тешко угасити. Конфликт се све више заоштрава и усложњава на једној, а гнев, свађа и мржња се настављају на другој страни, и ти већ не можеш истог дана да исправиш учињено.

Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац(колац злопамћења), извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш (гл. 11).

Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи (злопамћења) не када се помолиш за онога који те је увредио (пажња!), ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог (гл. 12). Ово је својство љубави, о којем говори свети апостол Павле у глави 13 [Прве посланице] Коринћанима. Треба да састрадаваш с оним који страда, чак и ако је он твој непријатељ. Ако састрадаваш заједно са њим, и молиш за њега у великој невољи, ти си онда излечио и њега – и себе самога.

Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова (гл. 13).

Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу (гл. 14).

У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба (гл. 14). Ти се лепо понашаш и насмејан си, али памтиш зло које долази из твоје унутрашњости. Псалмопојац негде каже: умекшаше се речи њихове већма од масла, а оне су (у ствари) стреле [2]. Тако да је тај лажни мир у твојој души као нека врста куртоазије... Ти се осмехујеш, али си увек спреман да забодеш свој нож другом у срце.

Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (гл. 14-15) – као што негде говори свети апостол и јеванђелист Лука [3].

Дакле, тајна лежи у следећем: да се помиримо са непријатељем својим истог дана. Сунце да не зађе у гневу вашем – тако нас саветује Свето Писмо [4]. Ако сунце не зађе у нашем гневу, успећемо да се ослободимо злопамћења и односи између мене и тебе (и других) ће се нормализовати.

Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи (гл. 16). Можда сте имали такве снове – кад главом без обзира трчите уплашени од неког, а када се пробудите схватите да сте у ствари у свом кревету. Такав је отприлике и онај који жели у себи да држи зло: и изгледа као да се каје, и споља је кротак, али се у суштини храни свађом. Он је слика и прилика оног, коме се чини као да у сну трчи.

Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти (гл. 17).

Лакше је говорити, него радити.

Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи (гл. 18).

И последњи пасус, укратко: То је био девети ступањ: онај који га је достигао, нека смело тражи од Спаситеља Исуса разрешење од грехова. Амин.

***

Архимандрит Софиан (Богиу), на Светом Крштењу Сергије, рођен је 1912. г. у породици благочестивих сељака који су живели на подручју општине Бељци (Молдавија). Са 14 година је отишао у скит Руг, општине Сорока, где је 11 година био искушеник. Године 1932. је уписао монашку школу при манастиру Черника (Букурешт), 1937. примио монашки постриг, а 1939. рукоположен у чин јерођакона. У периоду од 1940–1945. је прошао обуку на Букурештанској Академији уметности, а од 1942–1946. Букурештански богословски факултет. Године 1945. је рукоположен у чин јеромонаха у букурештанском манастиру Антим, а 1950. је постао настојатељ истог. Већ 1954. г. постаје игуман манастира Плумбуита, такође у Букурешту. Године 1958. бива ухапшен и осуђен на 15 година тешког рада због учешћа у духовном покрету Неопалива купина(RugulAprins). Након што је одслужио шест година затвора, пуштен је на општу амнестију политичких затвореника. Будући на слободи, отац Софиан је остао под будним оком безбедносних служби. Као професионални иконописац, фрескописао је у Румунији 25 храмова и манастира, укључујући и скит Дарвар, манастире Агапија и Раду-Воде, манастир у Либану – Деир-ел-Харф, у Сирији – саборни храм у Хомсу и храм у Хами, а уз то је обновио и многе храмове. Архимандрит Софиан је савршено познавао не само грчку већ и руску аскетску књижевност – св. Игнатија (Брјанчанинов) и Теофана Затворника и св. прав. Јована Кронштатског. Он је био један од најпоштованијих и најомиљенијих румунских духовника, кога су звали „апостолом Букурешта“. Отац Софиан (Богиу) се упокојио 14. септембра 2002. г. у манастиру Келдерушањ, у деведесетој години живота.

____

[1] Молите, и не добијате, зато што молите не на добро, него да у сластима својим трошите (Јак.4,3).

[2]Уп. Пс. 54,22.

[3]Уп. Лк. 6,37.

[4]Еф. 4,26.

Архимандрит Софиан (Богиу)

Превела са руског: Наташа Јефтић

31 / 03 / 2012

http://www.pravoslavie.ru/srpska/52597.htm

БЕСЕДА О ПОКОРНОСТИ ВОЉИ БОЖЈОЈ

Нека буде воља твоја и на земљи као на небу (Мат. 6, 10) 

Благо Јовану Крститељу, јер испуни Јеванђеље пре Јеванђеља! 

Отишавши у пустињу, он се предао беше потпуно вољи Божјој, 

и телом и душом. 

И воља Божја вршила се и на земљи његовог тела као и на небу 

његове душе. 

Ни глад. 

Ни звер не повреди му тело у пустињи кроз многе године, нити му 

душу повреди очајање због самоће, нити гордост због небесних 

виђења. 

Он не потражи од људи ни хлеба ни знања. 

Све му Бог даде што му беше од потребе, јер се беше потпуно 

предао вољи Божјој. 

Нити он управљаше своје кораке у пустињу ни из пустиње. 

Невидљива крма

свише крманила је животом његовим. Јер када требаше да

 изађе из пустиње

и пође у сусрет Господу, вели се: "бысть глаголъ Божїи Іоаннγ"

(Лк. 3, 2). 

Као невини младенац тако просто прича Јован своје општење са 

силама 

небеским: и ја га не знадох (тј. Христа); него онај који ме 

посла да крстим 

водом, он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на њему, 

то је онај 

који ће крстити Духом светијем. И ја видјех и засвједочих 

да је овај син 

Божји (Јов. 1, 33—34). Како нежно и просто говори он 

о небеским предметима! А како је страшан, као лав, 

кад говори против неправде људи, против Ирода и 

Иродијаде! Јагње и лав у њему живе заједно. 

Њему је небо блиско као детету мајка. И воља Божја њему 

је тако приступачна и јасна као и ангелима на небу. 

Господе премудри, управи према Твојој вољи живот и нас 

грешних у пустињи овог живота као што си управио живот

 св. Јована Крститеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ

Свети Кирил Јерусалимски вели: „Почетак света је вода, почетак Јеванђеља је Јордан”

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере.
Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад пију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Свети Николај Жички

Из књиге

Практична веронаука 

         Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и узима и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико дуго је чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску Водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове Водице, када је донесу
од цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.

Но, главно питање је: "Након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом"? Одговор на то директно питање у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај који је Црква прећутно усвојила,
те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају (а о чему је било говора у првом одговору на прво питање из Практичне веронауке).


Дакле, по том народном обичају, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова Водица, саспе у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.


Што се пак тиче Водице која се по домовима свети за Васкрс (никада: на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре сваког јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем, да би свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим (као храмовима Духа Светога), чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси.


Уз ово допунско објашњење, треба ипак прочитати поново и ранији одговор о светој Водици, где је на крају оног одговора јасно речено шта све православни хришћанин треба да чини и практикује у овоме своме животу, а ради постизања свога спасења и задобијања вечнога живота у Царству Небескоме.

ХРИСТОС И ДЕЦА

Кад је Христос доле ход`о

Оставивши рајску славу,

Зборио је старим, младим

Прави наук, веру праву.

Слушали га седи старци

Чистим духом умивени,

Али Христос једном рече:

Припуштајте децу к мени!

Благо вама, малишани,

Духом чисти ка голуби,

Благо вама, децо драга,

Кад вас Христос тако љуби.

И данаске његов наук

Над душама вашим бдије, 

Кад га деца у се приме,

То је Христу најмилије.

Штујте цркву, веру своју,

Тај аманет праотаца;

Клоните се зла и греха

Који душу у кал баца.

Трудите се, учите се,

Знање диже, знање крепи,

За неверу, за незнање

Свака с' рђа радо лепи.

Помажите сиротане,

Умирите сузе њине, -

Така дела благосиља

Наш Спаситељ са висине.

Српско име, српски језик

И то вам је с неба дано,

А што вам је богодано,

Нек не буде окаљано.

За истину и за правду

Трпео је Христос муку;

Сећајте се крсних мука,

Нек вам буду за науку.

Лако ј' наћи пут поштења,

А куд води сјај је диван;

Над њем' каткад има трња,

Али Бог ће помоћи вам.

Чика Јова Змај