СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ ПАСХЕ, БЕСЕДА И ТУМАЧЕЊЕ

СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ ПАСХЕ[1]

Стихови:


Христос сам сиђе да се бори с адом, и изиђе с обилним пленом победе.

На свету и велику недељу Пасхе празнујемо најживоносније васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Овај празник називамо и Пасхом, што на јеврејском значи прелажење, јер то је дан у којем је Бог у почетку привео свет из непостојања (у постојање); тог истог дана превео је израиљски народ преко Црвеног мора и тако га истргао из фараонових руку; истог тог дана сишао је с неба, уселио се у утробу Дјеве. На данашњи дан је истргао сав људски род из ада, извео на небо и привео у првобитно достојанство непропадљивости. Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима. Ето зашто, преиспуњени највећом радошћу, светло празнујемо Васкрсење и потврђујемо радост којом се обогатила наша природа богатим даровима Божијег милосрђа. Исто тако, исказујући и прекид непријатељства и сједињење с Богом и самим анђелима, поздрављамо (једни друте) уобичајеним целивањем.
Васкрсење Господа се десило овако: док су војници чували гроб, земља се око поноћи затресла јер је анђео сишао с неба и одвалио камен од гробних врата; запањени стражари су се разбежали, и тиме се, чим је минула субота, негде у освит првог дана седмице, отворио пут и женама. Пре свих васкрсење постаје познато Мајци Божијој, која је, по казивању светог Матеја, седела према гробу с Магдалином. Али да не би било места за сумњу у васкрсење због сродства са Мајком, јеванђелисти говоре: јави се најпре Марији Магдалини. Она је видела и анђела на камену, а кад је пришла ближе, видела је и у гробу анђеле, који и јављају васкрсење Господа. Устаде, говоре они, није овде; ево места где га положише. Кад је чула ово, она је похитала према најватренијим ученицима, Петру и Јовану, и саопштила им радосну вест о васкрсењу. А када се она враћала са другом Маријом, срео их је Христос, и рекао: Радујте се! Управо онај род, који је раније слушао: с мукама ћеш децу рађати, требало је први да чује ту радост. Ношене незадрживом љубављу, оне се приближавају Христу, и желећи да се стварно увере, додирују Његове ноге. Гробу прилазе и апостоли: Јован се само надвирио над гробом и отишао, а Петар је ушао унутра и веома брижно разгледао, додиривао плаштаницу и убрус који је био на Христовој глави.
Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре; Жено, што плачеш? Koгa тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде,јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар, (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си ia ти однео, кажи ми где си гa положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Mapuja! Кад је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су кад је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава: једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.
Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Ови су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благовестио: Мир вам! Кад су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Свесветог Духа.
Како је васкрсење Господа тродневно? Ноћ између четвртка и петка и петак до заласка сунца је један дан (Јевреји тако рачунају дан); затим ноћ између петка и суботе и субота до заласка сунца је други дан, затим ноћ између суботе и недеље и недеља до заласка сунца (јер се део почетка узима као целина) је трећи дан. Или чак и овако: у трећем часу петка Христос је распет; затим је од шестог до деветог часа била тама – рачунај то као ноћ, и од трећег до деветог часа – то је један дан; затим после таме опет обданица и ноћ између петка и суботе – то су два дана; затим субота до заласка сунца и ноћ између суботе и недеље – то су три дана – по речима јеванђелисте: и субота освиташе. Кад Спаситељ, који је обећао да ће нам трећег дана указати милост, на најкраћи начин учини (то) добро дело, Њему слава и сила у векове векова. Амин.



НАПОМЕНЕ:


Чита се на јутрењу, после шесте песме.

Извор: светосавље.орг

ВАСКРШЊЕ СЛОВО СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Јављање васкрслог Господа Марији Магдалини и другој Марији

(Јн. 20, 11–18; Мк. 16, 9–11; Мт. 28, 9–10)

После тога, када су апостоли Петар и Јован отишли од гроба, тамо је остала Марија Магдалина, која је можда дошла с њима или убрзо после њих. Њена душа је била сметена и она је плакала, сматрајући да је тело Господа украдено. Плачући, она се нагнула према отвору гроба и видела тамо два анђела који су седели на одру на коме су у пећинама полагали тела умрлих. Туга за Господом била је толико велика да је угушила сва друга осећања, и због тога Магдалина, очито није била посебно потрешена овом појавом анђела, и на њихово питање, са жељом да је утеше: жено што плачеш? она напросто као да разговара са земаљским бићима, потрешена изражава своју тугу речима, као раније ап. Петру и Јовану: узеше Господа мојега и не знам где га положише. Ово рекавши, можда случајно, у растројству чула, а можда вођена инстинктивним унутрашњим осећајем, окренула се и угледала Исуса, али га није препознала. Није га препознала јер се Он појавио у другоме обличју, као касније емауским путницима, у смиреном и обичном виду (св. Златоусти) због чега је она помислила за Њега да је градинар. А можда га није препознала јер су јој очи биле уплакане а она скрхана тугом, и отуда није очекивала да види Господа живим. Није га препознала чак ни по гласу, када је Он питао: Жено што плачеш? Кога тражиш? Мислећи да је градинар, што је потпуно природно, јер ко би тако рано био у врту, ако не градинар? она му одговара: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио и ја ћу га узети, не мислећи да је она слаба жена да би га подигла. Тада се Господ открива њој, изговарајући њено име очито нарочитом, добро и давно познатом интонацијом гласа: Марија. Окренувши се - ово показује да она после својих речи наводном градинару, поново свој поглед окреће ка гробу - рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу. и при том, очито, у неописивој радости пада пред Његове ноге, желећи да прионе к њима, да их можда загрли да би се уверила да сада види живог Исуса, а не приказање. Господ јој то забрањује, рекавши: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, него иди браћи мојој и кажи им: улазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. Веруј не свом додиру, већ Мојој речи, као да жели да каже Господ. Смисао ове забране је тај, што је Господ хтео да тиме каже Марији: остави Мене, јер ти не може бити нераздвојно са мном, не задржавај Мене и себе, већ иди и проповедај Моје васкрсење. Ја не могу више остати с вама, већ се морам узнети к Оцу небеском. Још боље објашњење смисла ове забране да додирне Господа налазимо у јутарњој стихири 8. гласа: Еще земная мудроствуеть жена: тъмже и отсылается не прикасатися Христу. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видела Господа и да јој ово рече - упоређујући ове речи са казивањем св. Матеја, ми морамо претпоставити да је на путу Марија срела другу Марију, и њима обема се опет јавио Господ (друго јављање), говорећи: Радујте се. Оне приступивши к Њему припале су ногама Његовим и Он понавља своје наређење да оду до ученика, тј. браћи Мојој и известити их о Својем васкрсењу, потврђујући то што је раније рекао анђео: да иду у Галилеју. Дирљиво је називање браћом, које васкрсли Господ, већ прослављени Месија, спреман да оде Оцу, даје Својим ученицима Он се не стиди да их назове тако, како наглашава у својој посланици Јеврејима 2,11-12 св. ап. Павле.

Свети Марко каже да је жене - мироносице ухватио такав страх и трепет, коначно, побожан, да оне ником ништа не казаше. Ово треба схватити у том смислу, да оне на путу никоме нису рекле о ономе што су виделе и чуле. О томе шта су, када су стигле кући, оне рекле о свему апостолима, говори сам јеванђелист Марко (Мк. 16,8 и 16,10) и други Јеванђелисти (Лк. 24,9).

По јеванђељском казивању, прво јављање Господа по васкрсењу као да је било Марији Магдалени (Мк. 16,9-10). Али из давнине предање чува о томе да се пре Марији Магдалини васкрсли Господ јавио Својој Пречистој Матери, што је потпуно природно и схватљиво. У Јерусалиму, у храму Васкрсења до данас показују место јављања васкрслог Спаситеља својој Пречистој Мајци. Предање, освећивано вековима, не може не бити основано на стварним чињеницама. А ако се у Јеванђељу ништа о томе не говори, то је због тога што и у Јеванђељу има много тога што није записано, како о томе сведочи св. Јован (21,25; 20,30-31). Треба претпоставити да је самој Мајци Божјој било неугодно, по Њеном смирењу, да се разглашава заветна тајна Њеног живота - због тога се о Њој говори у Јеванђељу необично мало, осим најнеопходнијих чињеница повезаних непосредно са животом Самога Господа Исуса Христа. Пресвету Богородицу Јеванђелисти очито нису хтели да помињу као сведока истинитости догађаја Христовог Васкрсења, због тога што мајчино сведочење не би могло да буде прихваћено као истинито. Јеванђелисти говоре да се прича жена - мироносица о ономе шта су виделе и чуле код гроба и о јављању Самога васкрслога Господа показала узалудном, они им нису поверовали (Лк. 24,11). Ако чак апостоли нису поверовали женама - мироносицама, могу ли страни људи поверовати сведочењу Мајке? 

Богомајка покрај крста

Јеванђеље по Јовану 19

25. А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина.

26. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина!

27. Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи.

Само јеванђелист Јован, као сведок и чак учесник догађаја, прича о томе како је Господ Исус Христос са крста њему на бригу и старање поверио Пречисту Мајку Божију. Када се злоба непријатеља заситила и када су они већ почели полако да се удаљавају од крста, крсту су се приближили они који су дотле стајали мало подаље – Пресвета Богородица , њена сестра марија Клеопова, Марија Магдалина и ученик кога Исус љубљаше, како свети Јован обично назива себе у свом Јеванђељу.

Са одласком Христовим из овог света, Његова Пречиста Мајка остајала је сама и није било више никога ко би се старао о њој, па зато Господ речима: Жено, ето ти сина,  упућеним Мајци, и : Ево ти мајке,  упућеним ученику – поверава љубљеном ученику Своју Пречисту Мајку. И од онога часа узе је ученик к себи. Од тог времена Пречиста Мајка Божија је све до своје смрти, како сведочи црквено предање, живела код светог Јована, који се као син са пуно љубави бринуо о Њој.  Ево због чега је ово нарочито важно и значајно.

Протестанти и секташи, који не пропуштају прилику да похуле на Пречисту Мајку Божију, одбацују Њену свагдадевственост, па кажу да је Она после Исуса имала другу децу, рођену природним путем од Јосифа, те да су то ила „браћа Господња“ која се помињу у Јеванђељу. Али поставља се питање: ако је Пресвета Богородица имала рођену децу, која би несумњиво мога и мора да се се старају о Њој као о својој Мајци, зашто би онда било потребе да се Она повери светом Јовану Богослову?

Треба претпоставити да су и Пресвета Дјева Марија и свети Јован Богослов су остали поред крста све до краја, јер свети Јован у свом Јеванђељу каже да је лично био сведок смрти Господа и свега онога што је потом уследило.

Архепископ Аверкије
Тумачење Новог Завета

И ПОВЕДЕ ИХ НА ГОРУ

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

О овом догађају говоре сва три синоптика, при чему је вредно приметити да га сви они везују са шест (по бројању св. Луке са осам) дана након речи Господа о предстојећим страдањима, о ношењу крста његових следбеника и о скором открићу Царства Божијег које долази у сили. Господ узевши најближе  и проверене Своје ученике, који су увек били уз Њега у најтежим и најважнијим тренуцима Његовог живота, Петра, Јакова и Јована, и изведе их на гору високу саме. Премда Јеванђелисти не називају гору по имену, древна хришћанска предања једногласно сведоче да је то била гора Тавор у Галилеји, јужно од Назарета, у прекрасној равници Језраељској. Ова величанствена гора висока је око 3000 фута, покривена од подножја до средине прекрасним растињем, а са њеног врха открива се прекрасан видик.

И преобразио се пред њима, јавио се пред ученицима у Својој небеској слави, од чега је Његово лице просијало како сунце и хаљине побелеле, постајући по св. Матеју као светлост, по св. Марку као снег, по св. Луки беле и блистајуће. Јеванђелист Лука даје важну допуну, указујући да је цело усхођење на гору било молитва, и да се Господ преобразио у време молитве: И сок се мољаше постаде изглед лица Његовог другачији и одело Његово бело и блистајуће, при чему су за време Његова молитве апостоли били савладани сном, и само што су се пробудили, угледали су славу преображеног Господа и Мојсија и Илију у слави како су с Њим беседили, како беседе, како појашњава Лука, о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Како разјашњава св. Златоусти, Мојсије и Илија су се јавили због тога што су једини из народа сматрали Господа Исуса Христа за Илију или за неког од пророка: због тога се и јављају главни пророци да би се видела разлика слугу од Господа. Мојсије се јавља да би се показало да Исус није рушитељ његовог закона, каквим су желели да Га прикажу књижевници и фарисеји. 

Ни Мојсије, преко кога је дат закон Божји, ни Илија, велики ревнитељ славе Божије, не би пришли и повиновали се Ономе, ако не би био по свом делу Син Божији. Јављање Мојсија, већ умрлог, означава владавину Господа Исуса Христа над животом и смрћу, над небом и земљом.  Нарочито благодатно стање захватило је душе апостола, што је свети Петар изразио својим ускликом: Господе добро нам је овде бити, и предложио да се саграде три сенице. Боље је да се не вратимо доле у свет злобе и лукавства који Ти прети мукама и смрћу, као да хоће да каже. Јеванђелист Марко, несумњиво по речима самог Петра, сведочи да је осећај радости који га је захватио толико велики, да није знао шта говори. Чудесни облак, несумњиво као симбол личног присуства Божијег, обавијао их је (такав облак назван шехина постојано је био у светињи светих), и из облака се чуо глас Бога Оца: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. Ове речи, које су се чуле на крштењу Господњем, но с додатком: Њега слушајте, да би се подсетили о пророштву Мојсијевом о Христу (Пон. Зак. 18.15) и испуњењу тог пророштва на Исусу. 

Господ је запретио Апостолима да о овоме не говоре никоме, док Он не васкрсне из мртвих, да не би изазвао погрешне представе о Месији. Свети Марко даје једну подробност, по речима самог Петра, да су ученици задржали ову реч несумњиво због тога што је било потребно да Господ умре да би васкрсао. Потпуно убеђени да је Њихов учитељ Исус истински Месија, они питају зашто књижевници кажу да Илија најпре треба да дође? Господ потврђује да Илија заиста треба да дође и уреди све, на грчком, установи апокатастиси, односно како предсказује пророк Малахија (4.56): да обрату срце отаца к синовима и срце синова к оцима њиховим, или да установи у душама људи првобитна добра и чиста осећања, без чега дело Месијино не може бити успешно, јер не би нашло плодно тло у срцима људи, окорелих и окамењених од порочног живота. Али кажем вам, каже даље Господ, да је Илија већ дошао и не познаше га, односно Илија је већ дошао у лику Јована Крститеља, који је био до Бога одевен силом Илијином и духом сличан њему, али га нису препознали, бацили су га у тамницу и убили га: тако ће и Син Човечији пострадати од њих, јер као што нису познали Илију и убили га, тако неће препознати Месију, и убиће га.

Епископ Аверкије
Из књиге Четворојеванђеље

Тиме што Му се пре смрти изменио лик научио их је да Он, иако обитава међу њима, може и да се измени, и да Он остаје један исти, чак и ако се мења. На тај начин их је унапред припремио да не посумњају у Њега кад преображен васкрсне из мртвих. међутим, ако је преображење означавало Царство које је Он добио након васкрсења, због чега се онда после васкрсења није јавио у том, преображеном лику? То се десило зато што они не би могли да Га гледају и да би знали да ће и они бити дужни да се преобразе као Он. Ту двојицу људи (Илију и Мојсеја) призвао је к Себи зато да би боље поверовали у васкрсење живота, које ће се кроз Њега извршити на свршетку света. Они ће, или као Мојсеј устати из мртвих, или ће се као Илија вазнети к Њему, јер је он Господ небеских и преисподњих. Кад су се јавили Илија и Мојсеј, Симон је рекао: Ако хоћеш, Господе, да начинимо овде три сенице (Мт. 17; 4). Рекао је то јер је видео да на тој гори нема прогона књижевника, и то му је годило. Благи миомирис Царства Христовог допирао је до њега и наслађивао га. На неугледном месту видео је славу Господњу и, радујући се што су Господ и Његови ученици са Мојсејем и Илијом, пожелео је да Он што дуже буде далеко од Кајафе и Ирода. Као и онда, кад је говорио: То неће бити од Тебе (Мт. 16; 22), и овде је услед саосећања рекао: Да начинимо овде три сенице. Није знао шта говори (Лк. 9; 33), јер је требало да Господ поде на крст, тако да сенице приуготови не у овом него у будућем свету начините, каже, себи пријатеље да би вас… примили у вечна обитавалишта (Лк. 16; 9). Даље, није знао шта говори и због тога, што је бројем сеница Христа изједначио са Мојсејем и Илијом. Због тога је Симона просветлио божанствени глас са неба, говорећи: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега слушајте (Мт. 17; 5), како би Господа разликовали од Његових слугу. Због чега су се Њему јавили Мојсеј и Илија? Зато што су Му, кад их је питао: Шта говоре о мени људи, ко сам Ја, одговорили: Неки кажу да си Илија, други опет да си Јеремија или који од пророка. Да би им показао да Он није нити Илија нити неки од пророка, јавили су се Мојсеј и Илија, да би знали да је Он Господ пророка. Пре смрти је преобразио Своје лице на гори, да не би сумњали у преображење Његовог лица после смрти и да би знали да Онај, Који је изменио Своју одећу, може да измени и то тело у које је био одевен. Онај, који је телу дао неприступачну славу душе, тај може и да га оживи после смрти, коју окушају сви људи. Ако је Христос туђи Бог, због чега су онда Мојсеј и Илија беседили с Њим? ? Зар није Христос призвао Мојсеја у живот, а Илију с неба? Гле, Он их је привео из претходног времена Праведног ? . Ако је пак насилно спустио Илију са неба, онда Он није благ, јер је Илију отео из мишице Праведнога и довео га за Свог сведока. Ако је Благи без знања Праведнога пронашао Мојсеја и присвојио га, онда је крив за краду, јер га је отео из гроба, изневши на видело кости које је Праведни сакрио од људских очију (в. 5. Мојс. 34; 6). Када се са неба јавио глас: Ово је Син Мој љубљени.., где је тада био Праведни? Или се можда уплашио, и није се појавио кад је зачуо глас Благога? Или је можда тај глас Туђега прошао неприметно, тако да га Праведни није ни чуо? Он је, међутим, како кажу, на трећем небу, а Праведни је такође на небесима. На који су начин тај глас и те речи прошли поред њега а да их он није ни приметио? Ако их је пак приметио, због чега је ћутао на све ово прослављање, које је благовештено о Њему? Њега слушајте, и бићете живи. Тако ће дакле, сваки који буде слушао туђи глас, смрћу умрети. Или су се можда они (Праведни и Благи) међусобно договорили тако да у једно време говори један: Ја сам од почетка до краја, и нема другог ни пре, ни после Мене, а у друго време други: Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте? И када силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Никоме не казујте што сте видели (Мт. 17; 9). Знао је да им неће поверовати него да ће их сматрати безумницима и речи: можда знате и одакле је дошао Илија? Мојсеј је пак био погребен, али нико није знао место где је његов гроб, тако да би се појавило богохуљење и саблазан. Други пут им је рекао: Останите док не добијете силу (в. Дела ап. 1). Ако им тада то кажете а они не поверују, ви ћете онда васкрснути мртве, на њихову срамоту и на своју славу. И још каже: Будите мирни док се не отворе гробови и док из њих не изађу праведници Старог и Новог Завета и не појаве се у Јерусалиму, граду великог Цара (упор. Мт. 5; 35). Након тога ће поверовати да је Онај, Који је њих призвао у живот, васкрсао и Мојсеја. На глас Господњи појавило се много праведника из преисподње, и уместо једног дошли су многи. И ако су се мртви јавили зачувши Његов глас, да ли је онда утолико пре требало да се јави живи Илија? Због тога је рекао: Никоме не казујте што сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9). Да не би казали како је Господ помоћу обмане завео Своје ученике у заблуду, они су ишли и говорили да су Мојсеј и Илија беседили с Њим. Мојсеј је Закон добио на гори, а Илија се јавио да би се за Закон осветио својом ревношћу, као што је и написано: Наопако сте поступали са мном. Даље, будући да ниједан ни други ништа нису поседовали, обојица возљубљених јавили су се заједно Оном, Који је обојицу подједнако љубио. Бог је и њихова имена учинио међусобно једнаким, и каже:

Опомените се Закона Мојсеја, слуге Мога (в. Ис. Нав. 1; 13), а на другом месту: Ево Ја ћу вам послати Илију пророка (Малах. 4; 5). То што их је после шест дана одвео на гору (Мт. 17; 1) тајинствено означава шест хиљада година. Због чега са Собом није повео све ученике? Зато што је меду њима био и Јуда, туђи Царству, којег је био недостојан да би у њега ушао. међутим, није приличило ни да га оставе самог јер се, услед изабрања Онога Који га је призвао, људима и он чинио савршеним. Господ га је изабрао онда, кад је његова тајна помисао још увек била непозната. Да је његова неправедност била позната, онда би и ученици, његови другови, знали за њу. Господ је знао да ће он бити издајник, и када је рекао: Један од вас издаће Ме (Мт. 26; 21) и Ти каза, одвојио га је од осталих ученика. међутим, зашто га је изабрао, да ли зато што Га је ненавидео? Зашто га је, поред тога, учинио благајником и чуваром кесе? Као прво, да би показао Своју савршену љубав и благодат Свог милосрђа. Као друго, да би Своју Цркву научио да, иако се у њој појављују рђави учитељи, само учитељско звање је истинито, јер ни место Јуде издајника није остало упражњено. Најзад, да би научио да је управљање Његовим домостројем истинито, мада постоје и рђави управитељи. Тако је Господ и Јуди опрао ноге, али је он након тог прања устао и на тим ногама отишао код Његових убица. Господ је целивао (Јуду), који је целивом дао знак смрти Његовим прогонитељима. Ону руку, коју је испружио да би од Њега примио хлеб, испружио је затим да би узела новац за Њега и предала Га убицама.

Свети Исак Сиријски
Из књиге Тумачење четири Јеванђеља

СВЕТА РЕВНОСТ, Архиепископ Џорданвилски АВЕРКИЈЕ (Таушев)

Архиепископ Џорданвилски АВЕРКИЈЕ (Таушев)

 СВЕТА РЕВНОСТ

Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио. (Лк. 12,49)

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову -света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани": они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено светом Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом њеном почетку: "Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као шо је на небу!"

Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим - свакако жарко жели да и друге славе Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се у његовом присуству на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама свог бића, да све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.

Жив и необично снажан пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији -ватрени Илија, чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа предвођеног нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.

Ревновах веома за Господа Бога над војскама, не једном је клицао свети Илија изражавајући свој бол. Јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; а ја сам, па траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10).

И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему почивала, подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога закључа небо (1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било ни кише ни росе.

Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.

Силом такве ревности свети Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника и његове војнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).

А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу, посведочено је било тако што свети Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска ватрена ревност за Бога (2 Цар. 2.10-12).

Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је Свом ватреном служитељу показао да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом и јаком ветру који брда разваљује и стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог ветра (1. Цар. 19,11-12).

Ето зашто је Господ - када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је пролазио кроз њихово село за Јерусалим - запретио ученицима да то не чине, рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечији не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9,51-56).

Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе да кротост и смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не сме да уступа пред злом које нагло подиже главу, већ да буде непомирљив према злу и да се против њега бори свим могућим мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).

А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).

Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?

Важно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.

Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу премазлу прославио се у историји Цркве светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо шестогдецембра по нашем православном календару.

Ко не зна овог дивног светитеља Христовог ?!

Не само хришћани, него чак и муслимани и многобошци, знају га и поштују као великог и преславног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у свакој невољи и сваком искушењу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не једном да види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може видети и у сиромашним кућама кавкаских брђана и у шаторима многих азијских номада који насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.

Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: "Никола Милостиви" - тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.

И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао и до данас смућује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем, сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.

Према предању, свети Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице - Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај на саборским расправама које су том приликом вођене омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег, па га је пред целим Сабором га "ошамарио", тј. ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су Оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Јеванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно-греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су светитеља одбацивши пресуду.

Навидећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био свети Николај. Но, ово свакако треба све нас да убеди да не смемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је и издаја Бога, без обзира на све добре изговоре којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!

Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену "хришћанску љубав", који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име "свеопштег мира" и "свеопштег уједињења" - парола које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у нашој светој Цркви прихваћена и ми је морамо држати за веродостојну.

Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који се називају "хришћанима", нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и немар према неумитном суду Божијем који нас све очекује, и према вечности која се открива након смрти.

А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског живота - живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиних сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдохришћани, вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени и гоњени, као "тешки људи", "нетрпељиви фанатици", "људи који заостају за временом".

Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање: неко ће остати са Христом до краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог - Антихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада многи гнушају као "фанатизма".

Но, не треба сметнути са ума да постоји и ревност не по разуму - она ревност која је обезвређена услед одсуства веома важне хришћанске врлине - расуђивања, и зато уместо користи може да донесе само штету.

А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива кључање греховних страсти - пре свих гордости, властољубља, частохлепља (жудње за почастима), као и уског (партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби, којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас на жалост наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих распри и црквених немира чији се предводиоци и покретачи често прикривају некаквим идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.

Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој, грешно и недопустиво, и само компромитује нашу свету веру и Цркву!

Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?

Време је близу! (Откр. 22,10) - упозоравали су нас хришћане још светиАпостоли. А ако је било "близу" још тада, у апостолско доба, колико нам је онда оно ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!

Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не само на речима него и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања покидамо све пријатељске везе и сваки контакт са слугама Антихриста који долази и који је у савременом свету већ многе привукао себи уз помоћ лукавих изговора као што су "свеопшти мир" и "благостање". И нарочито је важно да безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности од њих, чак и ако би то повлачило губитак нашег угодног положаја, па и опасност за наш земаљски живот.

Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи - управо за њу морамо да се припремамо!

Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом ревношћу по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике.

Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)

Зато ревнуј, и покај се! (3,19)

(Уводни текст из књиге "Света Ревност", издање Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, година издања: 1998. Превео и приредио: Младен Станковић)

 http://predanje-ms.blogspot.rs/p/blog-page_18.html