ЧИСТА НЕДЕЉА, НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА
(грч: Κυριακή της
Ορθοδοξίας), прва недеља Васкршњег
поста, слави победу над иконоборцима и успомену на поновно
успостављање поштовања икона 843. године, у време царице Теодоре и Патријарха Методија,
а после гоњења икона у VIII и IX веку. Праведни Мојсије |
Народни
обичаји
Понегде се ова недеља назива и Тодорова, Теодорова, Тудорова
недеља. Првих дана Чисте недеље се не пале огњишта и жене ништа не кувају, него
се једе раније спремљена храна. Првих дана мушкарци једнониче, тј. ништа не
једу у току дана док се не смркне. До четвртка се не користи кашика, девојке не
носе никакав накит, нигде се не игра и не пева. Увече је сва породица на окупу,
а деца кокају кокице, што је многима једина вечера. У селима око Пчиње се
каже да се не ваља јести све док не изађе звезда Караванка. На Чисти понедељак,
женска чељад спрема и чисти кућу, деца и одрасли се купају, шишају и
брију.
Међу Црногорцима из племена Куча распрострањен је обичај да
изјутра на вратима осване крст од теста за који деца говоре да га је
ту оставила баба Коризма. Она се јавља у причама око Васкршњег поста и
у другим местима, и обично са њом плаше децу, јер она пази која деца се не држе
правила поста и нед неко поједе нешто мрсно, одмах га купи и односи у
неку страшну рупу. По другој верзији, тамо где деца прекрше пост, искаче баба
Коризма и трпа сву децу у врећу и односи у пећину. Родитељи могу да откупе децу
тек на Васкрс, и то ако донесу гомилу шарених јаја. Коризма је очигледно
персонификација самог Васкршњег поста која родитељима служи да лакше
објасне деци правила понашања у време поста.
Први ко уђе у кућу на Чисти понедељак назива се „квочка“. У Републици
Српској ту особу посаде „на
легало“,
простру сламу поред огњишта, па је часте куваном ракијом и погачом. На Чисту
среду (Пепељаву среду) је обичај да се иде у кућу која је добила принову. У
неким местима Црне Горе вече уочи Пепељаве среде, мајке деци на челу направе
мали крстић од пепела.
У јужној Србији на првопосни четвртак - Чисти четвртак,
праве се посебни „колачи“ који се дају
стоци на Теодорову суботу. У тај дан се уговарају свадбе које ће бити тек
после Васкрса. У планинским крајевима чобани славе овај дан као свој
празник.
УТОРАК
Чита се о стварању, првобитном стању, паду и обећању спасења
у Господу нашем Исусу Христу. Пази и поучавај се! Сада је за тебе време твоје
обнове. Припадни Господу и Он ће ти подарити светлост која ће просветити твоју
греховну таму, поставити основу за твоје колебљиве мисли и жеље грехољубивог
срца твога - благу намеру да чврсто и непоколебиво Њему служиш, успоставити
копно и море: свему ће у теби дати своје место. Тада ћеш почети да рађаш, у
почетку траву, зелен и дрвеће - зачетке врлина, а затим и жива створења -
савршено духовна и богоугодна дела, док се, на крају, у теби не обнове образ и
подобије Божије, које си имао на почетку. Све ће то да ти учини Господ за ових
шест дана духовног делања твоје побожности, уколико их будеш проводио са
пажњом, страхом Божијим и скрушењем срца.
Свети Теофан Затворник
Из беседе о Великом посту
Намажи главу своју и лице своје
умиј (Мт.6,17). Наведена изрека те позива тајинствима. Онај ко се маже, у
ствари се миропомазује, а ко се умива - упражњава очишћење. Примени исти закон
и на унутрашње удове и опери душу од греха. Помажи главу светим помазањем како
би постао причесник Христов. На тај начин приступи посту. Немој помрачивати
лице своје као лицемер. Лице се помрачује када се унутрашње расположење
засењује притворном спољашњом маском, прикривајући се лажима као завесом.
Лицемер [тј. глумац] је онај ко у позоришту показује туђе лице: будући слуга,
он много пута показује лице господара и будући обичан грађанин - често се
представља као цар. Слично је и у овом животу: многи на сцени сопственог живота
глуме као у позоришту, једно носећи у срцу, а друго јавно показујући људима.
Дакле, немој правити тужан израз лица. Показуј се онаквим какав си. Немој се
претварати да тугујеш, ловећи себи славу, тј. показујући се уздржљивим. Нема
никакве користи од доброчинства које се оглашује трубом. Нема користи ни од
поста који је јаван. Оно што се показује не доноси плодове који ће се очувати
до будућег века, већ пропада услед људске похвале. Дакле, радосно притекни дару
поста. Пост је древни дар. Он не стари и не застарева, него се увек обнавља и
бива у пуном процвату.
Свети Василије Велики
Нема коментара:
Постави коментар
Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.