БЛАЖЕНИ СТАРАЦ СЕРАФИМ ВИРИЦКИ

На јучерашњи дан тј. 21. марта прослављао се светитељ Серафим Вирицки

Св. Серафим Вирицки (у свету Василиј Николајевич Муравјов) родио се 31.марта/13.априла 1866.године. Крштен је две недеље по рођењу, добивши име Василиј, по Преподобном Василију Новом. Био је врло образован, оженио се и постао успешан послован човек. Имао је и сина Николаја. Када је Николај  одрастао, обоје његових родитеља,и Николај и Олга, споразумно су решили да се замонаше.
13.септембра 1920. Василиј Муравјов присупио је Лаври Светог Александра Невског у тадашњем Петрограду. На овом месту је ревновао и усавршавао се пуних 45 година.
19.октобра 1920., уз благослов Вадике Венијамина, архимандрит Николај Јарушевич постригао је и Василија и Олгу. Василиј је добио име Варнава, по  њиховом заједничком духовном оцу Светом Старцу Варнави Гетсиманском , а његова жена Олга пострижена је у Новодевичјем Воскресенском манастиру и постала је монахиња Христина. Прво послушање које је добио монах Варнава било је послушање звонара. Убрзо је рукоположен у чин јерођакона и постављен за управитеља гробљанске капеле.
То је било време грађанског рата у Русији. Један за другим ређали су се парастоси у цркви, и прва школа духовног руковођења монаха Варнаве била је да саслуша и утеши народ.

11.септембра 1921.године, Архиепископ Венијамин рукоположио је Варнаву у чин јеромонаха. У Русији су настављени прогони верних, и нико од монаха није био сигуран да ако ујутру оде у цркву да ће се увече вратити у своју келију. Већ тада је много света покушавало да присуствује службама на којима је служио јеромонах Варнава. Његово лице током Светих литургија бивало је озарено неком необичном радошћу. Његове проповеди биле су искрене, једноставне и допирале су до многих. Разлог је лежао у његовом подвигу, у несебичној пожртвованости некадашњег светског трговца.

Недуго затим, а пре него што ће постати духовник и старац Александро-Невске Лавре, о.Варнава је примио велику схиму и добио име Серафим, по Св. Серафиму Саровском. Олга Муравјова односно монахиња Христина, касније је такође постала великосхимница Серафима.Постојала је нека тајанствена повезаност између Василија Муравјова и два Света Оца- његовог духовног оца Светог Старца Варнаве Гетсиманског и Светог Серафима Саровског, чије је име Василиј носио током свог монашког живота. У списима старца Варнаве на једном месту се спомиње како је једно његово духовно чедо В.Н.М. (Василиј Николајевич Муравјов) имало предиван сан :"Ишао сам на службу у манастир Св. Николаја и ходајући кроз шуму покушавао сам да пронађем стазу. Одједном сам видео старца са неким завежљајем пребаченим преко рамена и малом секиром. Питао сам га да ли можда зна како да дођем до манастира Св. Николаја и он је одговорио :"Хајдемо, показаћу ти. И ја сам тамо кренуо." Кад сам га мало боље загледао препознао сам да је то Св. Серафим Саровски. 

Упитао сам га :"Баћушка, јесте ли ви о.Серафим?" Он је одговорио:"Да,ја сам Серафим" и наставили смо да ходамо. Старац се зауставио близу неког малог пања, сео је на њега и спустио своје ствари на земљу. Ја сам сео до њега. Одједном се с друге стране неочекивано појавио о. Варнава, који је такође сео близу мене, па сам се нашао између два старца. Они су били врло радосни, изгрлили су се и изљубили и почели да причају,али ја никако нисам успео да разумем о чему то они причају. И онда сам се пробудио.." Кад је Василиј испричао своме старцу за овај сан,он се насмејао рекавши: "Седео си између нас, све си чуо а ниси могао да разумеш о чему смо ми то причали?"

Крајем 20-их,Старац Серафим се прочуо као исцелитељ. Једна ђавоимана жена исцељена је одмах након што јој је Старац прочитао молитву и помазао је освећеним уљем из свог кандила.Јеросхимонах Серафим био је духовник Александро-Невске Лавре скоро три године.Толико му је људи долазио на исповест да би некад провео читава два дана стојећи на хладном каменом поду, притом не правећи ни једну једину паузу. Он просто није мислио о себи. Ипак, такви физички и духовни напори (јер је тугу и јад других узимао на себе) убрзо су се претворили у озбиљне здравствене проблеме. Доктори су недуго затим установили да болује од међуребарне неуралгије, реуматизма и закрчења вена. Дуго времена он никоме није рекао за ово и наставио је да служи. На његовом лицу је увек био присутан ведар и радостан смешак, да нико од братије није чак ни помислио какве болове трпи њихов Старац. Само би му се глас каткад утишао. Све док једног данавише није могао да устане из кревета.

Он је смирено прихватио болест, као своје ново послушање. Славио је име Господње говорећи :"Ја сам грешник и не заслужујем чак ни ову болест. Постоји толико људи који страдају од много горих болести!" Доктори су му препоручили промену климе, али је он знајући да за братство долазе тешка времена желео да остане са њима и да са њима и састрадава. Ипак, Господ је за њега имао други план.

Митрополит Серафим (Чичагов), по образовању лекар, проучио је историју старчеве болести и одмах му дао благослов да се пресели у село Вирицу. У лето 1930. Старац Серафим напустио је благословени град Св. Апостола Петра (како су још називали Санкт Петербург). Уз Митрополитов благослов, схимонахиња Серафима и њихова дванаестогодишња унука Маргарита добиле су послушање да оду код Старца Серафима и брину се о њему. Маргарита је иначе била млада искушеница у Новодевичјем Воскресенском манастиру и често је посећивала о. Серафима још у Александро-Невској Лаври.

Убрзо је крвави талас прогона преплавио целу Петроградску Епархију. Током ноћи 18.фебруара 1932., Бољшевици су похапсили више од 500 монаха. Манастири су били у потпуности опустошени. Догађало се често у историји Цркве да Бог у доба њених највећих прогона пошаље посебне људе, који су били чувари чистоте Православне вере. 30-их и 40-их блажени о.Серафим Вирицки је био један од таквих. У то доба он је писао пророчке песме о будућности Русије. Ове песме запамтили су многи људи и оне су стигле све до логора и затвора. Он је и тада био болестан, али је одбијао да иде докторима у Вирици говорећи :"Нек буде воља Божија у свему. Болест је школа смирења у којој заиста спознате своју немоћ" Убрзо су реке људи почеле пристизати у Вирицу. Многи су чекали испред старчеве келије дан и ноћ. Кад би се његови ближњи забринули за његово здравствено стање он би им говорио :" Увек ћу бити болестан и док год будем у стању да подигнем руку и благословим народ, примаћу их к себи"

Отац је увек прво позивао оне људе који су имали највећу потребу. Сваки пут би изашла очева келејница и прозвала некога по имену и граду из кога долази и рекла где тај тачно седи. Била је то тајна како је страц могао знати све ове ствари.

За многе је о.Серафим био добротвор који им је помагао не само духовно већ и са практичним саветом, помажући им да нађу посао или да дођу до новца преко неких добрих људи. Често би љубазно прихватио новац од посетилаца, али би га одмах раздавао потребитима. Ако би му неко дао нешто од одеће, он би одмах нашао већ некога да му то да.

Старац је увек био строг према себи. Увек је био у молитви,посту и свеноћном бденију. Понедељком, средом и петком уопште није узимао храну. Некада не би окусио ништа по неколико дана. Људи који су га окруживали понекад би помислили како се изгладњује до изнемоглости. Тешко је и назвати храном оно што је он јео : некада би појео парче просфоре и отпио гутљај свете водице, другим данима не би појео ни један цео кромпир и несто очишћене шаргарепе, а врло ретко се дешавало да уз чај поједе мајушно парче хлеба. Свештеници из цркве Казањске иконе Мајке Божије у Вирици сваког дана су му доносили Св.Причешће. Подражавајући свом небеском учитељу, Св.Серафиму Саровском, старац је на себе преузео нови подвиг. Молио се на коленима на једном камену у својој башти испред иконе саровског чудотворца. Ово се дешавало у оним данима када је његово здравље било веома лоше. Прва сведочанства о старчевој коленопреклоној молитви датирају из 1935., када су гонитељи опет напали Цркву. Десет година је Старац издржао у овом подвигу.То је уистину било право мучеништво зарад љубави према ближњима. Уз многе топле сузе старац се молио Господу тражећи од Њега препород Руске православне цркве и спасење целог света. Људи нису знали када он уопште спава. Сваки пут када би неко отворио врата његове келије, затекао би га на коленима, како плаче молећи се руку уздигнутих ка небу и не примећујући ништа друго око себе.

Старац је имао бројне посетиоце. 30-их година често су у његову келију долазили чекисти ( бољшевичка тајна полиција ) како би претресали његове ствари. Једном су дошли да га ухапсе, али су људи који су живели са о.Серафимом у кући тражили да позову доктора који би потврдио тешко старчево здравствено стање. Кад је доктор дошао, само је констатовао озбиљност стања и није дозволио премештање на друго место. Другом приликом кад су поново долазили победила их је љубав о. Серафима. Изненадна духовна промена која се десила у души главнокомандујућег, учинила је да напусте кућу а да нису ни такли кротког старца. Лавови су били послушни преподобним оцима Антонију Великом и Зосими, медведи Св. Сергију Радоњежском и Серафиму Саровском.  А најокрутније животиње у људском облику слушале су о.Серафима Вирицког.
1941.године, Николај Муравјов, син о.Серафима, ухапшен је и погубљен. Уследила је нова душевна бол у старчевом животу.

О. Серафим је знао за предстојећи Други светски рат и тегобне године које су следиле за Русију. Када су нацисти напали Русију о.Серафим почео је да се моли на камену у својој башти сваког дана. 1941.године њему су биле 72 године и био је лошег здравља. Његови ближњи су му помагали да дође до камена, а понекад би га само пренели тамо. Они са којима је био близак молили су га да прекине овај подвиг јер су гледали какав му је физички напор био потребан за тако нешто. Поставили су икону на младо јабуково дрво у близини тог камена. Старац се на камену молио колико год је могао, некад сат, некад два, а понекад и више сати. Било је готово немогуће гледати то његово страдање без суза. Тражили су му да прекине овај подвиг и настави да се моли у својој келији, али он није жалио самога себе. Сам Господ му је помогао да истраје у овом подвигу који је трајао пуне 4 године тј. за време трајања рата у Русији.

Познато је, а судећи и према речима самог Старца, да ниједна кућа у Вирици није била порушена у току рата. Ниједан човек из Вирице није погинуо. Још једно чудо десило се када су нацисти хтели да окупирају Вирицу па су тамо послали војнике који су били православни Румуни. Иако су цркву Казањске иконе Мајке Божије затворили бољшевици (али слава Богу не и разрушили), 1938.године она је поново отворена на захтев бројног народа. У почетку су људи осећали нелагоду у цркви, јер су поред њих стајали окупатори у нацистичким униформама, али су их они престали узнемиравати након што су се уверили да се они само крсте и моле онако како је црква заповедила.

Кад су нацисти чули о старчевим предвиђањима, отишли су да га посете. Као и раније са чекистима, о.Серафим је успевао да разоружа непозване госте успомоћ свише. Најпре су били изненађени кад их је поздравио на течном немачком, који је он научио још док је био трговац и док је путовао у Берлин и Беч и сарађивао са тамошњим трговцима. Један нациста га је упитао када ће Немци заузети Петроград. Старац је одговорио да се то неће десити и да ће Немци ускоро напустити Русију, а да се човек који је поставио питање неће жив вратити кући већ ће га убити близу Варшаве. Један од ових румунскух официра посетио је 80-их Вирицу и старчев гроб. Затекао је тамо људе који су живели у Вирици током Другог светског рата и потвио судбину човека који је поставио ово питање.

1945.године упокојила се схимонахиња Серафима. О. Серафим је знао како овај растанак није задуго и свима је причао да ће се њих двоје ускоро поново срести у вечном животу.

Током својих последњих година био је везан за постељу. Откривен му је тренутак смрти. Неколико дана пред смрт благословио је своје ближње и рекао мати Серафими, својој келејници, да припази на ребра током његове сахране. Ово упозорење показало се као предвиђање - због велике масе људи која је дошла на старчеву сахрану, мати Серафима је сломила два ребра.

Рано ујутру указала му се Пресвета Богородица сва у сјају . Својом десном руком показивала је на небо. Старац је овоме испричао својим ближњима и рекао :" Данас не могу примати посетиоце " и благословио је да позову о.Алексеја Кибардина. Читани су Акатисти Богородици, Св. Николају и Св.Серафиму Саровском. После узимања Св.Причести благословио је да се читају Псалтир и Свето Јеванђеље. Навече је баћушка замолио да га преместе на столицу и почео је да се моли. Током молитве би понекад упитао колико је сати. Око 2 сата после поноћи благословио је да се чита молитва за одлазак душе, закрстио се и уз речи :" Господе, спаси и помилуј цео свет! " преселио се у рајска насеља.

Током три дана пристигла је непрегледна река људи, како би се сви опростили од Старца. Сви су приметили да су му руке биле врло меке и топле, баш као да је жив. Неки су осетили и благоуханије крај његовог сандука. Првог дана након Старчевог уснућа, једна слепа девојчица је прогледала. Мајка је довела до његовог сандука и рекла :" Пољуби руку деки " Убрзо потом девојчица је прогледала.

На сахрани су певала три хора: Казањски, Петропавловски из Вирице и Хор Теолочке Академије и Семинарије. Тога дана , уз благослов Митрополита Григорија, били су отказани часови на Семинарији. Један од студената који су стајали близу Старчевог сандука био је и будући Патријарх Московски и целе Русије Алексеј ИИ.

Свети блажени Серафим Вирицки упокојио се 3.априла 1949.године.

Свети оче Серафиме моли Бога за нас!

Превод са енглеског Јована Чоњић

Преузето са сајта манастира Лепавина