Због чега је Јединородни Син Божији дошао на земљу

Ево, данас је свечани празник Рођења Христовог, у којем се сећамо како се Господ родио од Пресвете Дијеве и појавио се као Младенац међу нама и ради нас.

Због чега је, пак, Јединородни Син Божији дошао на земљу?

Постоји много разлога за то. Пре свега, наравно, да би људе избавио од грехова и учинио их боговима (по благодати), а такође да би донео Мир на земљу. Слава на висни Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2.14). Господ би желео да љубимо једни друге и да једни другима праштамо увреде; ми се опет, врло често светимо онима што су нас увредили, а ако нам се не пружи прилика за освету, онда жалимо због тога. Не би требало да Хришћани тако поступају; ми морамо да одбацимо гордост и славољубље и да себе сматрамо за ниже од свих; тада нећемо осуђивати друге, нити ћемо им се светити за увреде. недавно сам чуо једну тужну вест. Једно духовно лице, човек познат по својој учености и богословском образовању, заштитник Православља, одједном га се одрекао. Нисам хтео да верујем у то! Говорио је прекрасно и красноречиво, а није ни рђаво живео, није био ни убица, ни блудник, није имао ни друге пороке, али се изненада спотакао и одрекао се Господа.

Због чега се то догодило?

Истина, он се нашао у веома тешким условима, непријатељ га је нападао са свих страна, и он није истрајао. Погубило га је славољубље. Она обимна знања која је стекао нису му доенла корист, него су му, напротив, нашкодила и погордила његов ум. Славољубље се, пак, појављје услед недостатка смирења. Смиреног човека неће побеидити никакве недаће и он неће пасти, јер сматра да је због својих грехова достојан и веће казне. Смирени се уподобљује човеку који је свој дом сазидао на камену: и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и она не паде, јер беше утемељена на камену (Мат.7.27).

Овај камен је управо смирење. Славољубиви је сличан човеку који је свој дом изградио на песку и без темеља: И удари дажд и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, и пад њезин бејаше страшан (Мат. 7.27).

Смиримо се пред Богом. Сада, 25. децембра 1912. године, поставимо малу циглу у основу своје кућице, то јест – жељу да се поправимо, а Господ ће мас Сам спасти по Својој неизрецивој доброти.

Свети Варсонуфије Оптински